Прочитај ми чланак
(Новости, Србин инфо)
Отмици председника „Делта холдинга“ претходио покушај киднаповања његовог сина, 29. марта 2001. године, али ни породица Мишковић, а ни полиција нису то озбиљно схватили
Отмици председника „Делта холдинга“ претходио је покушај киднаповања његовог сина Марка, 29. марта 2001. године, али ни породица Мишковић, а ни полиција нису то озбиљно схватили. Мислили су да је неко хтео да отме ауто, а не Марка
Мирослав Мишковић је отет 9. априла 2001. године у 8.15, из службеног возила „алфа ромео“ у биулевару Арсенија Чарнојевића, испред броја 150. Насилно су га извукла четворица маскираних лица с фантомкама на главама, наоружани аутоматима. Отмичари су „аудијем“ препречили пут возилу „Делта холдинга“ који је возио Драган Крстић. Из „аудија“ су изашла тројица са аутоматима. Прилазе „алфи“, извлаче Мишковића и увлаче га у „ауди“. Од возача Крстића узимају мобилни и револвер, а онда га убацују у гепек „алфе“ и закључавају.
Део ове „акције“ са прозора свога стана посматрао је један времешни Новобеограђанин. Касније је полицији рекао да су бизнисмена увукли у тегет „ауди“ београдских таблица које почињу са 475. Остале цифре није запамтио.
– Извукли су проседог човека и увукли га у ауди – објаснио је овај сведок. – Одмах сам позвао полицију.
Возач Крстић је испричао да је свакодневно истим путем возио Мишковића на посао. Рекао је да су њега и газду бацили на асфалт. Њега је из гепека ослободио колега, који је истим путем долазио на посао, па је чуо запомагање из гепека.
Одмах после ослобађања, Мишковић је полицији дао следећу изјаву:
– Са својим возачем кренуо сам на посао. У једном тренутку, тамноплави „ауди“ нам је препречио пут. Када су ме извукли из аута, хтео сам да отмичара ударим ногом, замахнуо сам, а следећег тренутка добио сам ударац у главу. Други маскирани, отворио је супротна врата и обојица су ме угурали у њихов ауто. Очи су ми облепили широком селотејп траком и кренули смо да се возимо у непознатом правцу. Први део вожње је био кратак, а онда су ме пребацили у друго возило. По звуку мотора мислим да је опет био „ауди“. Возач је био изузетно искусан и спретан, возио је брзо, а било је пуно скретања. У току вожње један од отмичара је поменуо пролазак кроз рампу, али мислим да су на тај начин хтели да ме заварају, јер возач ниједног тренутка није смањио брзину.
Возили смо се око 20-25 минута. Онда сам осетио да идемо по лошем путу, вероватно земљаном. Када смо стали, изгурали су ме на задња лева врата и рекли ми да идем право. Угазио сам у блато, а после три-четири корака ушао сам у неку просторију. Мислио сам да је реч о некој гаражи са каналом у средини.
Чуо сам неке покрете, а потом звук отварања поклопца. Угурали су ме у узан простор у који сам се спуштао металним мердевинама. Оне су биле усправне и причвршћене уза зид. Била су три степеника. Када сам сишао, затворили су поклопац. Успео сам да се некако ослободим селотејпа и видео сам на десној страни зид са алком за коју су ме везали лисицама. На супротном зиду горела је сијалица. Просторија је била отприлике метар и по са метар и по и висока око 175 сантиметара.
После извесног времена, изводе ме из шахта и траже да мобилним телефоном зовем секретарицу. После позива изнова ме враћају у просторију-шахт. Пожалио сам се да ми је хладно, а они су ми донели прво беле вунене чарапе, онда једне тање, а на крају и два дебља ћебета. Доносили су ми воду у флаши и дозвољавали да је држим у рукама, онда су ми је оставили. Мислим да је реч о неком усамљеном објекту где су ме држали.
Потом су ме возили десетак минута, а онда су ми дали телефон да зовем на посао Милана Спасојевића. После су тражили да зовем и министра полиције Душана Михајловића и пренесем му њихову поруку. Онда су ме поново вратили у ону просторију.
О свом ослобађању Мишковић није знао много детаља. Зна да су га одвезли до Музеја „25. мај“, где су му скинули са лица селотејп. Рекли су му да су они професионалци и да знају да на траци могу да остану отисци. Преко главе су му навукли две плетене капе да не може да их види. Ниједног тренутка није видео отмичаре, осим да је један био крупнији и да је имао београдски нагласак. Други је, како је описао, причао босанским нагласком, а такође је запазио да једног ословљавају са „шефе“.
Са Мишковићем нико није хтео да говори, док се није појавио „шеф“, који је прво тражио десет милиона марака. Он им је, међутим, говорио да нема шансе да сакупи толико, па је договорено пет милиона. Чак су пружили један другом руку. Мишковић и „шеф“ су тако потврдили „дил“. Такво је упутство дао и преговарачу Милану Спасојевићу. Док је био у шахту, отмичари су правили представу да на метални поклопац стављају још неку бурад. Плашио се да ће их полиција похапсити или побити, а да њега неће успети да пронађу и да ће остати заробљен у овој рупи. Зато је и пристао на договор са „шефом“, размишљајући о породици, фирми, себи…
Знао је да пријатељи могу да сакупе пет милиона марака. Кад су га изводили да телефонира, стављали су га у кола и возили на ауто-пут, како не би био лоциран положај приликом телефонирања. У једном моменту су му рекли да их прати полиција, да је град блокиран и да мора да „позове свог пријатеља министра Михајловића и да му каже да је са отмичарима направио договор“ и да склони полицију са улице. Тражили су и да не смеју да прате доносиоца откупа. Рекли су му: „Када буде пуштен, нека полиција ради свој посао“. Мишковића, за разлику од осталих киднапованих, нису малтретирали, нити тукли и претили му.
Милан Спасојевић, Мишковићев кум и руководилац у „Делти“, у полицији је дао следећу изјаву:
– Позвала ме секретарица да хитно дођем у кабинет. Звао ме и Мишковић и каже ми да у мене има поверења и да се са отмичарима договорио да га пусте за пет милиона марака, а да ја сакупим паре. До поподнева сам са људима из фирме и пријатељима сакупљао откуп. Рок који су ми дали био је 17 часова. Тада су ми се јавили, али ја нисам имао целокупну суму. Чекао сам да још неки донесу новац. Један од отмичара ми је тада рекао:
„Нисте се држали договора. Сада смо са Мишковићем причали. Зато што касните и обавестили сте полицију, морате да сакупите још два милиона. Укупно седам. Рок вам је до 19 сати. Уколико не буде било откупа и полиција се не повуче са улица, убићемо и њега и тебе и ваше породице, а цифра ће бити још већа.“
За овај нови договор, откуп у износу од седам милиона марака, заточени Мишковић је сазнао када је стигао кући. Његов једини коментар, кажу упућени, био је:
– Стварно сам мислио да ти криминалци имају неку част и држе реч. Договор је био пет милиона и пружили смо један другом руку.
Пошто је Милан Спасојевић потврдио киднаперима да је сакупљен новац, непрестано су му давали команде:
– Иди према Нишу, крени према Авали, где си сада, врати се… Стани код Аутокоманде и чекај.
– Било ме је страх – испричао је касније Милан Спасојевић полицији. – Сам у колима, а толики милиони. Шта ћу ако ми их неко отме, шта ће бити са Мирославом… Онда су се јавили и рекли ми да кренем ауто-путем за Нови Сад. Следећа команда је била да се окренем брзо и да возим у супротном правцу.
Мишковићев кум се држао сваког упутства. У то време, пратећа служба Ресора државне безбедности је ишла иза њега да види шта се дешава. Тако су отмичари уочили аутомобиле који иду за њим, а када му је речено да се брзо окрене ка граду, уочили су распоред аутомобила који га прате. Онда су му рекли:
– Прате те. Јел ти то нас намешташ… Побићемо вас све!
Спасојевић их је уверавао да он не зна ништа о томе. Каснијом реконструкцијом утврђено је да су тек онда извели Мишковића и рекли му да зове Михајловића да би повукао полицију. На крају је Спасојевић променио ауто и картицу за мобилни и морао је да их обавести које је сада возило у питању, као и нови број телефона.
Негде после поноћи, наредили су му да иде према Загребу и да телефонска линија буде стално отворена. Често су захтевали да им каже позицију на којој се налази.
– Где си?
– Пумпа „Змај“.
– А сад?
– Аеродром.
– Јеси ли прошао аеродром?
– Јесам.
– Аблендуј да те видимо, стани ту, стани ту!
(Наставиће се)
