Прочитај ми чланак
Невероватно је колико су највиши државни руководиоци Хрватске огрезли у фабриковању неистина (да не кажем – лажи), у фалсификовању историје и њених необоривих чињеница!
Доказ томе су и 22. јула изговорене речи Колинде Грабар Китаровић, председнице Хрватске, у Израелу. Повод њеног посета је даровање Јад Вашему Оскара који је режисер Бранко Лустиг 1993. године добио за филм „Шиндлерова листа“.
Она је у обраћању медијима, после сусрета и разговора са председником израелске Владе Венијамином Нетанијахуом, изразила „најдубље кајање због свих жртава холокауста у Хрватској, страдалих од руке колаборационистичког усташког режима“. Колику је љагу тај режим бацио на хрватски народ, казала је она и истакла „да се због будућности морамо суочити са својом прошлошћу и прихватити је“.
Како је то на прво читање и прво слушање лепо речено.
Aли… Само кад иза тих речи не би стајало много чега другог.
Прво, није то био само колаборационистички режим него монструм од режима (и државе) који је у многим страхотама и злочинима геноцида превазишао свог творца и заштитника – Хитлера и Немачку. Дечје логоре ни Немачка није имала, а у Хрватској их је било пет. О стратиштима на којима су страдале хиљаде и хиљаде и српске, и јеврејске и ромске деце да се и не говори. A председница је изразила само кајање. И како је тај режим могао да баци било какву љагу на хрватски народ кад је апсолутна већина Хрвата жељела разбијање и нестанак Краљевине Југославије, била одушевљена нацифашистичким усташким режимом, била у његовим војним јединицама (усташама и домобранима), сасвим нормало учествовала у раду (као и у свакој нормалној држави) у политичким и државно-чиновничким службама, на многим руководећим функцијама…
A све са циљем истребљења Срба, Јевреја и Рома из Хрватске. Хрватски фашистички логори врвели су на све стране Хрватске. Јаме безданке, реке и многа друга места била су гробнице невиним жртавама. Треба ли подсећати на Јасеновац, Јадовно, на православну цркву у Глини… A председница Грабар Китаровић није се сетила речи свог првог председника Фрање Туђмана, из чије је странке (Хрватске демократске заједнице) и она изабрана за председника, о томе, између осталог, како је Независна Држава Хрватска била “израз стољетне тежње хрватског народа”.
Друго, кад су се то Хрвати и Хрватска суочили са својом прошлошћу и прихватили је? Кад? Никад! Па и прича о томе како је Хрватска приликом пријема у Европску унију испунила све услове које је требало да испуни такође је једна од великих лажи, превара и обмана. Aли је Европска унија одлучила да је Хрватска је испунила…
И Хрватска је постала чланица. Иако се никад није суочила са својом прошлошћу. Никад се она није суочила ни одговарала за све оне масовне и стравичне злочине злочине у Другом светском рату, никад о избацивању Срба, конститутивног народа, из Устава Републике Хрватске, пре овог, последњег грађанског рата, никад се није суочила с признањем побуне против своје властите државе и њене армије, са стварањем паравојних јединица и њиховим илегалним наоружавањем, никад се није Хрватска није суочила са злочинима који су над Србима и прије било каквих ратних сукоба почињени у Госпићу, Сиску, сплитској Лори, на Загребачком велесајму, у Керестинцу у Загребу, Пакрачкој пољани, на Драви у Осијеку, у Сијековцу (БиХ)… Никад се није суочила са опљачканом и отетом неизмерном српском имовином, с близу 50.000 станарских права, са жртвама, несталима… Никад ни са чиме.
Ни у Израелу Грабар Китаровићева није пропустила да нагласи како је „велик дио хрватског народа био дио антифашистичког покрета, те да је садашња Република Хрватска утемељена на антифашизму и на домовинском рату“. И да се нешто слично (холокаусту) догодило у Вуковару и Сребреници говори да мир не смемо узети здраво за готово.
Прво, до септембра 1943. године само је један мањи део хрватског антифашистичког народа и комунистичких кадрова подметнутих у партизанске јединице, партијске и скојевске комитете и народноослободилачке одборе како би се проводила искључиво антисрпска политика, учествовао у Народноослободилачкој борби – 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка дивизија биле су формиране готово искључиво од Срба. Далматинске и славонске јединице формиране су касније, али је и у њима учешће српских бораца било доминантно. Дакле, никакав велик део хрватског народа није био дио антифашистичког покрета. Где је био – видели смо. Из Загреба су усташе тек 8. маја 1945. побегле испред српске дивизије која је ослобађала Загреб.
Друго, на каквим је то онда антифашистичким темељима утемељена данашња Хрватска? На више од милион побијених Срба те једног броја Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста у Другом светском рату? На 700.000 на најзверскији начин побијених у Јасеновцу, такође у Другом рату? На 500.000 етнички очишћених Срба у последњем грађанском рату, што се у Хрватској слави?
На чињеницама да се данас у Хрватској бројни Срби и даље брутално хапсе, ћирилица се протерује, лупају се табле на ћирилици, не суди се злочинцима над српским народом, споменици антифашизму одавно су разлупани и уништени (Петрова гора на Кордуну, Звечево у Славонији, па безбројни споменици по Далмацији, Лици, Банији, Мославини…), потернице за Србима сеју страх прогнаним Србима на свим странама света, али и онима који су остали и тако даље.
Треће, у Хрватској никако да схвате да то није био никакав домовински рат – био је то грађански рат (са чиме се слажу и поједини хрватски историчари), који је почео агресијом Хрватске на своје сународнике Србе, на своју државу Југославију и њену тадашњу армију (госпођа Грабар Китаровић је, претпостављам, намерно заборавила опкољавање касарани, сечење струје, воде, телефона и дотура хране касарнама, убијање војника и официра, заборавила је сплитску Лору, злогласно мучилиште бројних невиних припадника ЈНA, заборавила је дављење војника у Сплиту… све је она то заборавила)…
Четврто, председница Хрватске, говорећи о холокаусту, није пропустила да подсети на Вуковар и Сребреницу. Стављајући их ваљда у некакву раван са страдањем Јевреја у Другом светском рату. Мада добро зна шта се заиста догодило и догађало и у Вуковару и у Сребреници и ко је све то организовао и наређивао (и ако је коме место да недавно говори у Сребреници, хрватском председнику сигурно није), председница Грабар Китаровић се није сетила да спомене Јасеновац, па да пре Вуковара и Сребренице спомене Лору, Госпић, Сисак, Братунац, Сијековац… Да се спомену она места где је све то и почело. Aли пре тога да се спомене оснивачка скупштина Хрватске демократске заједнице, Муслиманска декларација аутора Aлије Изетбеговића… A не да се своја недела товаре на плећа некоме другом – у овом случају: Србима. A Срби су најзаслужнији што данас уопште и постоје Хрватска, БиХ, Словенија…
И каква агресија на Хрватску. Није ЈНA однекуд дошла па извршила агресију на Хрватску. ЈНA је била и хрватска армија, смештена у многим градовима широм те бивше југословенске републике. A друга је ствар што су се Хрвати (као и Словенци) дали у сецесионизам, што су издали и своју државу и своју армију, што су се побунили. A кад је о побуњенима реч, јер Хрвати непрестано причају о побуњеним Србима, нису се ваљда Срби у Хрватској сетили па хајде да се играју некакве побуне. Нико у Хрватској не говори о томе због чега су се Срби побунили кад им је било тако лепо после избацивања из Устава, кад су нестајали са улица, из кућа и станова, кад су им куће паљене, кад им је тако лепо било у мучилиштима широм Хрватске…
A да је злочина било у последњим грађанским ратовима на просторима бивше Југославије, било је. И то најстрашнијих злочина. Да су их чинили припадници сва три зараћена народа, чинили су. И Словенци, дабоме. A многи од тих злочина никад нису ни изашли пред лице било какве и било чије правде. Осим кад су Срби у питању. Једино њих ни такозвани међународни, ни хрватски, ни босанскохерцеговачки ни српски судови нису штедели и још увек их не штеде.
Недавно и председник Владе Хрватске Зоран Милановић рече готово у длаку исто што и председница Грабар Китаровић тврдећи како је већина хрватског народа била на страни антифашизма.
A ту је и председник Сабора Јосип Леко који то исто понавља. И тако даље.
Доћи ће време кад ће једног дана све изаћи на видело. И кад ће истина заузети оно место у историји ових простора које јој и припада.
A помирење је нешто што је више од свега условљено истином, стварном истином. И да се због будућности, како лепо рече председница Хрватске, морамо суочити са својом прошлошћу и прихватити је. Aли држава и народ којима је на челу.
Извор: Интермагазин – Стеван Лазић
