Pročitaj mi članak
Претходних дана, а понајвише од четвртка 17. септембар Хрватску је запљуснуо прави избеглички талас. У тренуцима док пишем ове редове (нејеља послеподне) у Хрватску је пристигло више од 25 хиљада миграната. Хрватско друштво и политика се коначно морају суочити с мигрантском кризом од које су месецима окретали главу. Прошле године у државама Европске уније било је више од 600 хиљада захтева за азил. Србија је од пролећа ове године преплављена мигрантима, као и Македонија где смо последњих недеља гледали драматичне снимке. Било је апсолутно јасно како ће пре или касније мигранти доћи на хрватске границе. Упркос томе није учињено ништа.
Заиста ништа. То је права реч. Република Хрватска се формално обавезала да ће примити прво 500, па хиљаду, а затим 3200 избеглица. Биле су то само гесте како би се удовољило ЕУ. Када су мигранти у свој коридор уврстили Хрватску само у једном дану далеко су премашили те симболичне бројке. Избеглички талас је до краја изненадио хрватске политичаре. Мислили су да нам мигранти никад неће покуцати на врата. Показало се како власти немају смишљене планове ни стратегије. Гурало се годинама главу под тепих као да нас се ратови у Сирији, Ираку, Либији не тичу. Те ратове је барем једним делом проузроковала политика Европске уније и Сједињених Држава.
Хрватска је као једна понизна држава доследно спроводила политику Вашингтона и Брисела на тим запаљивим подручјима. РХ је увела санкције Либији, затим Сирији (чак и раније него ЕУ) као и Ирану и Русији. Хрватска држава је помагала логистички и слала оружје и опрему сиријским побуњеницима, а у склопу НАТО-а деловала је у Либији. Ту нису узимани у обзир национални интереси. Није се показала брига за хрватске компаније, предузетнике и раднике који су радили и живели у тим земљама. Будући да је Хрватска активно учествовала у креирању проблема на Блиском истоку ред је да се суочи са последицама. Избеглички талас је последица. Треба искрено рећи да би све било исто и да хрватске власти нису ништа предузеле везано за Блиски исток, али пошто јесу сносе моралну и политичку одговорност.
Неспремност, неорганизованост и помутња хрватских власти показали су каква смо слабашна држава. Немојмо се заваравати, све би било исто да је Карамарко био премијер. Знаковит је тренутак кад су мигранти преплавили Хрватску. Средина септембра отприлике два месеца пре парламентарних избора. Попут неког узбудљивог политичког трилера. Уместо класичних препуцавања око геј права, марихуане, побачаја, вјеронаука, Тита, Туђмана добили смо конкретан и веома значајан политички проблем. Можда ће баш мигранти одлучити изборе. Вероватно хоће. Настанак, одвијање и евентуално решење мигрантског проблема ће донети политичке поене владајућима или опозицији. Сад је све на политичарима.Власт, тј. Милановић и СДП имају предност. Они имају државну власт до избора и они морају и мораће рјешавати питање миграната. С друге стране, ХДЗ-у и Карамарку је лакше јер они немају власт већ ће проблем морати рјешавати само реторички, на речима.
Слободно можемо закључити како је све у рукама Зорана Милановића. Он је председник владе. Он има власт, моћ и најјачу политичку функцију у држави. Ово је његов најтежи и одлучујући задатак о којем му зависи даља политичка судбина. Ако га квалитетно и успешно одради сва блебетања и критике опозиције падају у воду. Ако закаже, тек онда ће бити битно оно што Карамарко и други опозициони лидери говоре. Милановић је добио задатак и прилику. И одмах је киксао и катастрофално реаговао.
На почетку недеље је изјавио да ће Хрватска омогућити избеглицама пролазак кроз Хрватску без проблема. Мислио је да ће избеглица бити само неколико хиљада, а не десетине или стотине хиљада колико би могло бити. А и да је било само неколико хиљада нити за њих нисмо имали ништа спремно. Ни хране, ни воде, ни крова над главом за те јадне људе. Да грађани Товарника и осталих источних крајева Хрватске нису самоиницијативно реаговали дошло би до праве хуманитарне катастрофе и државног дебакла. Дошли смо у ситуацију да Црвени крст мора покренути хуманитарну кампању преко медија како би грађани звали и сами донирали свакодневне хигијенске потрепштине избеглицама.
Да ствар буде гора, убрзо је постало јасно да Мађарска и Словенија не желе тако лако примати избеглице и како транзит неће бити брзо реализован. Па је стога већ у петак Милановић завапио како Хрватска не може бити „хот спот“ и сабирни центар за избјеглице које ЕУ не жели. Ту почињу додатни и прави проблеми. Ту излази на видело како мађарска одлука о затварању граница није потекла само из Будимпеште већ је то одлука Берлина и Париза. Стога ће можда РХ постати велико окупљалиште и сабирна тачка избеглицама у наредним месецима што ће се продужити далеко иза избора. Ангела Меркел је наводно затражила од Милановића да задржи избеглице. Ако је тако Хрватска се не може супротставити Немачкој. Постоје два могућа сценарија.
У првом, црном, сценарију суседне западне земље затвориће границе. Хрватска ће морати да обезбеди велике сабирне центре по многим градовима. Храну, пиће, хигијенске потрепштине, огрев за зиму … Државне институције требаће избеглице имати под својим надзором како би се спречили хаос, нереде и инциденте. Србија за много мањи број избеглица дневно троши 15 хиљада евра. Овде би могло бити 50, 70 и више хиљада избеглица, можда и стотине хиљада. То отвара бројне проблеме од безбедносних, хуманитарних, економских, социјалних, културолошких … Избеглице би у неким областима могле бројчано надјачати локалну популацију.
У другом, повољнијем, сценарију границе са суседима ће бити отворене. Упркос томе, то неће бити једноставан задатак за владу и остале институције. Оне ће морати да обезбеди континуиран прилив и стабилан ток избеглица кроз Хрватску. И такав сценарио ће бити јако скупо и пун различитих ризика од здравствених, прехрамбених, безбедносних. Границу је већ сада немогуће контролисати. Многи људи са веома лошим намерама се могу убацити у Хрватску заједно са избеглицама. Ако би се избјеглице неконтролисано разлиле по Хрватској догодили би се проблеми и компликације.
Милановић и његова влада се морају носити с мигрантским проблемом. Ако не успеју, а изгледа да не успевају, онда ће бити важно оно што говоре Карамарко, Хебранг и остали опозициони лидери. Евидентно је како су опозициони лидери након почетног блажег става почели се ослањати на хрватски национализам, и то његову деструктивну варијанту. Карамарко због недостатка конкретних програма то стално ради. С разликом да сада не прича о прошлости већ садашњости. ХДЗ-овци од Санадера до данас веома лоше бране националне интересе. Штавише, верно служе страним лобијима. Никоме од њих није истински стално до хрватских интереса. Да им је стало пропиткивали би страно власништво над хрватским ресурсима попут телекома, банки, Пливе, Ине, итд. Да је Карамарко ових дана био премијер проблеми би били једнаки, можда и већи. Мигрантска криза траје месецима ау ХДЗ-у нису ништа сувисло осмислили осим градње зида и ограде на граници. Застрашивање, обмањивање и ригање екстремног национализма адут су опозиције. Лажним вестима о силовањима и пљачкањима које су наводно починили мигранти, на друштвеним мрежама жели се утјерати страх у кости хрватској популацији. Ништа ново. Тако раде Орбан и слични националисти. Ипак Карамарко није Орбан. Нема он те политичке врлине. Уследили су смешни предлози да војска физички блокира границу а зна се како то није изводљиво без употребе оружја. И кад би се граница са Србијом блокирала, границу са БИХ је немогуће затворити јер она износи више од хиљаду км. Ниједан смислено од Карамарка и ХДЗ-а. Не знају искористити шансу коју им је својом неспремношћу понудио Милановић.
Након млаке почетне реакције у све се укључила и председница, наравно на страни ХДЗ-а, истичући безбедносни карактер кризе испред хуманитарног. Треба јој признати политичку интелигенцију јер не шири ксенофобију и страх попут неких других. Но, ни она ни Карамарко нису дали конструктивне предлоге који би одговорили на питање како боље примати избеглице на граници, како побољшати животне услове у избегличким центрима, како квалитетније и ефикасније транспортовати избеглице у суседне земље.
Мигранти су одједном постали кључно предизборно питање које ће одлучити исход избора. Мигрантска криза вероватно неће ускоро завршити већ би могла да потраје месецима. Усто, иду хладнији дани и стиже зима. Хрвати имају осећаје доброте и самилости према избеглицама што се показало и 90-их година када смо били преплављени прогнаницима из наше земље и БИХ. Но, ово су избеглице које припадају другим културно-цивилизацијским круговима и то доноси потенцијалне проблеме, сукобе и нетрепељивости. У хрватском је интересу примити избјеглице (дати им храну, пиће, медицинску бригу), осигурати ред и мир, пружити сигурност и избеглицама и сопственим грађанима, те избеглице у што краћем временском року што ефикасније транспортовати северно од наше земље. Милановић и његова влада за сада су заказали али још ситуација није алармантно лоша. Карамарко и остали опозиционари нису изнели никакве конструктивне предлоге решења мигрантског проблема. Да јесу, добили би много политичких поена. Није лепо да су јадни мигранти тема политике, али они ће одлучити резултате избора.
Извор: СРБИН.ИНФО
