Прочитај ми чланак
У Сићевачкој клисури недавно пронађен део лобање човековог претка – еректуса, од кога се касније развила наша врста хомо сапијенс. Утврђено да смо генетски отпорнији од неандерталаца.
Праљуди из наших крајева мешали су се са онима из Африке.
Први смо!
Људи, овакви какви су данас, настали су у срцу Србије, тврде научници, и то сасвим озбиљно! Наиме, комадић лобање хоминида, стар пола милиона година, пронађен у пећини Мала Баланица у Сићевачкој клисури променио је начин на који се схвата еволуција наше врсте.
Први Србин припада врсти хомо еректус (усправни човек), која је ходала планетом у периоду од 1,8 милиона – 300.000 година. Еректус се развио у Африци, а касније се проширио по целој Европи и Азији. Он је директни предак изумрлих најближих рођака људи (неандерталац и хајделбершки човек) и наше врсте (хомо сапијенс).
Наше откриће
Док су у западном делу Европе у то време праисторије живеле хорде хомо еректуса (непосредни преци наше врсте), који су се касније развили у неандерталце, Србију су насељавали еректуси, од којих су настали хомо сапијенси.
Истраживање објављено у журналу Plos One водили су William J. Rink са универзитета Мекмастер у Канади и међународни тим стручњака под вођством професора Душана Михаиловића с катедре за археологију Универзитета у Београду и Мирјане Роксандић, која предаје на Универзитету у Винипегу у Канади.
Фосил дела доње вилице прачовека стар је између 379.000 и 525.000 година. На овом фосилу нема трагова неандерталских црта, и то је оно што га чини толико битним.
Отпорнија врста
Укратко, да није било Прасрба из пећине Мала Баланица и њима сличних, људска врста никад не би преживела до данас, јер су неандерталци, који су истовремено постојали на западу Европе, били слепа улица еволуције. Другим речима, да није било ових Прасрба, не би било ни људске цивилизације.
Научници ово објашњавају чињеницом да су еректуси, који су еволуирали у неандерталце, били издвојени и окружени глечерима, док су се праљуди у југоисточној Европи много више мешали с онима из Азије и Африке, па су створили генетски отпорнију врсту.
– Наша студија потврђује важност овог дела Европе као „врата ка континенту“ и као једне од три области у којој су људи, животиње и биљке тражиле спас током суровог леденог доба. Ово је изразито битан фосил, пошто је тај период критичан за еволуцију типично људске морфологије и понашања – каже Мирјана Роксандић.
Истраживање Мале Баланице почело је 2004, а вилица је пронађена 2006. Њена старост утврђена је у нуклеарном реактору универзитета Мекмастер, и прецизност при одређивању старости је готово апсолутна.
Комадић пронађене вилице у пећини Мала Баланица Комадић пронађене вилице у пећини Мала Баланица.
(plosone.org, Курир)
