Нажалост, уназад неколико недеља, истовремено с почетком офанзиве милиција Донбаса, поново се почела захуктавати антируска кампања и све што се каже или напише у прилог отпору неколико милиона људи, који су без икакве друге могућности одлучили да се за своја права изборе оружјем, квалификује се као „руска пропаганда“.

Западни врли „аналитичари“, наравно, уз пуну подршку хрватских, огрезли у свом аутизму виде само врх леденог брега, док истовремено заборављају генезу овог сукоба. Наиме, „агресор Путин“ је, како се чини, на крају ипак био заинтересован само и искључиво за полуоострво Крим, које је било саставни део Украјине тек од средине ’50-их, али опет као аутономна република, чиме по међународним конвенцијама има право на самоодређење.

Сви су заборавили и обећање Вашингтона Горбачову „како се НАТО савез неће ширити на исток, те да без страха може распустити Варшавски уговор и повући трупе из Немачке, Пољске, Чехословачке, Балтика, итд“, а да не спомињемо постављање противракетног штита који је НАТО правдао непостојећом „претњом од стране Ирана“.

Но,историју на страну. Крајем 2013. се бивши украјински председник Јанукович нашао пред избором: узети руски кредит, за који Москва није условљавала готово ништа, осим да се Кијев држи потписаних споразума, што је пре неколико дана признао бивши украјински премијер Мyкола Азаров, или узети зајам од Европске уније и ММФ-а, који је био условљен затварањем индустрија, мерама штедње, отпуштањима у јавном сектору, дизањем цена комуналних услуга, итд.

Јанукович се одлучује за Русију, а Запад по већ уходаном сценарију диже „Обојену револуцију“ у Кијеву. Сада долазимо и на 21. фебруар 2014., када Јанукович и представници опозиције са Мајдана потписују споразум о транзицији, а „јамци“ су били Немачка, Француска и Пољска, срамоту коју ће министри спољних послова те три земље пре или касније морати да признају. Још се потписи на договореном документу нису ни осушили, а већ су неонацистичке скупине с Мајдана извршиле државни удар. Толико о сваком даљњем легитимитету украјинске власти.

Русија још неко време поручује да ће, иако је не сматра легитимном, поштовати споразум о поyајмици и сарађивати с новом „владом“. Међутим, тада је свима било јасно да су Јацењук и Турчинов одлучили да Украјину војно и економски поклоне Западу. Тада Русија осигурава референдум на готово никада украјинском Криму, враћа ту територију у састав Руске Федерације и једно се време не догађа ништа.

Тек тада на видело излазе услови под којима Арсениј Јацењук и в.д. председник Турчинов узимају зајам од ММФ-а и практично Украјину са скоро 50 милиона људи терају у опште осиромашење и безнађе. Током априла су на истоку Украјине започели немири, који су се полако претварали у оружане сукобе и побуну против Кијева, а нико не поставља питање зашто Владимир Путин истовремено с Кримом није учинио исто као с југоисточним регијама, када је већ фактор изненађења био на његовој страни.

Одговор је једноставан: Донбас никада и није био у плану припајања Русији, што не значи да је Русија могла мирно гледати шта власти у Кијеву тамо планирају да учине. Спроводи се укидање руског језика (грешка која је тек касније исправљена, али касно), рушење свега што подсећа на СССР и живот Украјинаца и Руса, неонацистичке оргије и бакљаде, које су иначе биле ограничене на Лавов и западни део земље, допрле су до градова у којима је још увек јака антифашистичка традиција и на крају, као врхунац свега, 2. маја 2014. се догађа масакр у Одеси. Тада југоисточни Украјинци и етнички Руси схватају да се спроводи сценарио у којем за њих, као такве, нема места.

Но вратимо се неколико недеља пре масакра у Одеси, којег је „демократски“ Запад тако лако заборавио. Наиме од 6. априла 2014., када су почели први протести на истоку Украјине који су ескалирали у оружани сукоб с првим жртвама, није престајао медијски рат против Русије која се оптужује „да подстиче побуну, сепаратистичке и терористичке активности проруских милитаната“.

Овакве оптужбе се ни онда ни данас никако не уклапају у стварну слику украјинске кризе, будући да су становници Донбаса непрестано наглашавали „како желе високи степен аутономије и да сами располажу својим финансијама“. Без обзира на очигледне чињенице, које је и данас лако проверити, западни и полтронски медији онда и данас неуморно врше свој задатак. Док су украјински тенкови ишли ка истоку земље „угледни“ „main-stream“ медији су углас извештавали „како се исток Украјине побунио и уз Путинову помоћ се жели отцепити и припојити Русији“.

Сви у то још увек верују и испада да је цели украјински исток деценијама чекао прилику да зарати у властитој земљи како би је поделио и ушао у савез с Москвом. То је само једна од лажи, будући да у Доњецкој регији живи 38% етничких Руса, а подршка федерализацији, касније референдуму је била готово плебисцитарна. Британски Телеграф за право чудо наводи ту нелогичност и када спомиње излазност на референдум 1991. потврђује да је „83% становништва у Доњецкој регији гласало за независну Украјину“, што значи да су уз етничке Украјинце за независност гласали и Руси.

Истина коју нико не жели признати је да су се људи на истоку земље побунили јер предосећају да ће им „нова еуропска будућност“ донети незапосленост, глад и сиромаштво и потпуно је бесмислена теза о проруском сепаратизму и национализму, одлике које с обрнутим предзнаком красе хунту у Кијеву.

Пролећни устанак 2014. народа Доњецка, Луганска, Харкова, а потом и свих других градова источне Украјине, уз нескривени проруски сентимент има све одлике социјалног бунта против политике Међународног монетарног фонда и „светле будућности“ коју су им у име финансијских олигарха са Запада спремили америчка администрација, еуробирократи из Брисела и НАТО савез. Било би довољно пренети изјаву Ирине Гриненко, жене која је у одбрану барикаде у Доњецку дошла са завојима и нешто хигијенског папира (толико о „страшним терористима“ и „руским командосима“ која је 8. априла новинару Гардијана рекла „како она жели да Доњецк остане у вези с Русијом која је главни купац њихових производа“ и ниједном речју не спомиње „отцепљење“ или припојење тој истој Русији.

„Русија купује већину стројева фабрике Azovmash у којој раде мој син и зет. Сада су наруџбине стале и ако Украјина следећи мјесец потпише припремљени споразум с Еуропском унијом , 30% радника ће остати без посла. Русија је ближа мом новчанику и срцу“, испред градске скупштине у Доњецку изјављује Ирина Гриненко, старица од шездесетак година.

Дакле, како су се то обични људи који живе на истоку Украјине преко ноћи претворили у „терористе“, „проруске милитанте“ и „сепаратисте“?

Украјинска криза је почела крајем новембра 2013. када је председник Јанукович одбио да потпише споразум с Европском унијом и тада су прозападне и неонацистичке групе започеле протесте на Тргу Независности у Кијеву и уз помоћ Вашингтона и Брисела 21. фебруара успеле срушити легитимну власт и преузети надзор над украјинским парламентом. Након тога народ и вођство Крима, историјски руске покрајине коју је Никита Хрушчов „поклонио“ Украјини, расписују одлуку о референдуму и након његовог одржавања 16. марта полуострво постаје део Руске Федерације.

За све то врееме на истоку Украјине се нису забележили никакви значајнији инциденти и Москва је све време наглашавала „како су неоправдани страхови и антируска хистерија на Западу о новим анексијама“. Штавише, руски председник Владимир Путин је поручио „како Русија не признаје нелегитимну власт у Кијеву, али о питањима као што су договорена финансијска помоћ Русије, снабдевање плином и остали главни споразуми морају бити предмет даље сарадње, те да ће руска влада контактирати министре у Кијеву како би на обострану корист наставили нужну сарадњу“.

Овде је посебно важан след догађаја од средине марта. Привремена и нелегитимна влада у Кијеву доноси одлуку да ће 21. марта потписати Споразум о придруживању Европској унији, одлучује се на прекид свих веза с Москвом, а 13. марта покреће преговоре с Међународним монетарним фондом о додељивању финансијске помоћи. Брисел и Вашингтон поздрављају ову одлуку, посебно преговоре с ММФ-ом будући да ни Европска унија, нити Сједињене Државе немају новца за спас Украјине.

Грчки модел за финансије, гашење индустрије и рударства и масовни откази за Украјину значе хуманитарну катастрофу

Тада су привремени „премијер“ Арсениј Јацењук и представници свих 28 земаља чланица Европске уније потписали , као што је било најављено , 21. марта свеобухватни уговор који дефинише све сегменте политичког и јавног живота, али доноси и бројне промене у Украјини, што се може видети из текста споразума објављеног на службеним страницама ЕУ. Тек тада се јавља немачки министар спољних послова Wolfgang Schaeuble који за Блумберг 26. марта 2014. изјављује „како би грчки модел могао бити спасоносно решење за Украјину“ и додаје „да ће европски народи Украјини за спас финансија предложити модел који је Грчку извукао из рецесије“.

„Ако дођемо у ситуацију да морамо стабилизовати Украјину послужићемо се искуством из Грчке. Украјина ће морати да позајми чак 20 милијарди долара, а услови ММФ-а укључују мере штедње. Грчка је врло специфична земља, али су напори владе у Атини извели земљу из рецесије и то захваљујући помоћи од 331 милијарде долара“, изјавио је Wolfgang Schaeuble на конференцији у Duisburgu, али није рекао да се у то време Грчка због обореног кредитног рејтинга задуживала по каматној стопи која је знала досећи висину од 30%. Задуживања из тог раздобља су напросто разорила грчку привреду и друштво у целини.

Украјинци на истоку земље су разочарани потезима владе која пристаје на све само да се „отме из руског загрљаја“ и огорчени су због олаког одбијања безусловне руске помоћи од 15 милијарди долара и повлашћене цене плина.

Истога дана Глас Америке пише „како рудници угља у источној Украјини имају велике резерве које су то подручје чиниле најмоћнијом регијом у бившем Совјетском Савезу, али је његовим колапсом индустрија пропадала и локално становништво данас мора да ради у опасним, запуштеним и илегалним рудницима“.

„Индустријски пејзаж пропадајуће источне Украјине чине хиљаде илегалних рудника без лиценци за рад, безбедносних мера, а њима, према речима самих рудара и локалне полиције, управљају групе организованог криминала и политичари. Неки рудници су дубоки и до 300 метара и немају адекватну вентилацију. Рударима често недостаје и најелементарнија опрема попут заштитних кацига, немају осигурање нити пензионе фондове, а на стотине рудара нестане под земљом током године“, пише Глас Америке и додаје „како се у илегалним рудницима ради за 18 долара дневно, који често нису исплаћени, док је сигурна плата у државним рудницима 400 долара месечно“.

Укратко, рудници на истоку су такође били тема преговора са западним „партнерима“ и предстоји њихово затварање, будући да рударство у државном власништву и застарела индустрија која је снажно субвенционисана производи губитке од више од 120 милиона долара годишње. Дакле, нама добро позната прича.

Лако је закључити да се Украјини желе наметнути оштре мере штедње и по опробаном моделу затворити све фабрике и руднике угља који не доносе жељени профит. У том случају би источна подручја погодила социјална криза несагледивих последица и Москва се с разлогом боји сценарија у којем би на стотине хиљада источних Украјинаца нагрнуло у Руску Федерацију у потрази за каквим-таквим послом, с тим да их је у време избијања кризе већ три милиона радило у Русији.

Економиста Јозеф Халеви изјаве немачког министра спољних послова описује „као проширење ригорозног програма Тројке све до реке Дон, а сва патња становништва би се приписала Москви“. Крајем марта се на истоку Украјине не догађа ништа што би упућивало на устанак, али су радници због ових изјава били видно узнемирени. Двадесет седмог марта 2014. из Кијева стиже вест како је ММФ одлучио да “помогне” Украјини са 14-18 милијарди долара, али ће заузврат Украјинци имати веће цене, скупљи плин, мања социјална издвајања, а следе и масовни откази у јавном сектору.

У то време руски министар спољних послова Сергеј Лавров наглашава „како Русија нема апсолутно никакве намере да са својом војском улази у Украјину и предлаже федерализацију земље“. Становници југоистока преко својих представника с „владом“ у Кијеву покушавају да преговарају о федерализацији, што „премијер“ Јацењук глатко одбија. Овде треба нагласити како након колапса Совјетског Савеза једино Крим није имао јаке везе с копном и увек је био окренут Русији, док се то није могло тврдити за остале регије као што је Донбас.

Алеxander Boutsov за Strategic Culture Foundation пише како у источним украјинским регијама сецесионизам никада није разматран као разумна опција и „једно је пресећи Perekop и Chongar Мост који повезује Крим с остатком Украјине, а сасвим друго је затворити дугачку копнену границу Доњецког басена или још неколико регија с остатком земље“.

„Све југоисточне регије које се противе Кијеву имају развијен индустријски потенцијал и прекид веза с остатком земље представља озбиљну претњу добробити људи који у тим регијама живе.

Управо та чињеница, односно страх од губитка посла, те људе је кочила од одлучнијих корака у тражењу отцепљења од остатка Украјине, али када Кијев доноси одлуку о затварању рудника у Доњецкој регији и оставља 70 000 људи без посла и без будућности, ситуација се променила, а најављене мере штедње и претње Русима само су долиле уље на ватру.

Заправо, Доњецк, Луганск и остали градови су били прилично политички пасивни, али је ситуација у источној Украјини ескалирала и талас незадовољства против режима у Кијеву је захватио Херсон, Николаyевку, Одесу, Дњепропетровск, Запорожје, Полтаву, Сумy, Чернигов, Черкаси, Кировоград и велике градове попут Харкова.

Отпор траженим реформама би могао да сруши целу структуру у Кијеву која је резултат државног удара под америчким покровитељством“, појашњава тада Алеxander Boutsov. Сада је већ прилично јасно шта је био разлог због којег је уследио устанак у „политички пасивним крајевима“. Најављених 70 хиљада отказа у Доњецком басену и црни сценарио за будућност Украјине су више него добар разлог.

Међутим, вратимо се на детаље који ће доказати да није реч о „сепаратизму“ и „терористима који исток Украјине желе припојити Русији“. Након порука немачког министра и најављеног грчког сценарија, те наслова у медијима који украјинску црну металургију и рударство проглашавају „непрофитабилним, застарелим и неконкурентним привредним гранама у којима царује организовани криминал“, радници су почели да страхују за властиту егзистенцију, па макар она била условљена и пословима „у којима се не поштују сви стандарди, не производи се заштитна опрема или нема адекватне вентилације“. Британски Гардијан је у време када се договарао оквир за финансијску помоћ Украјини од стране ММФ-а посјетио доњецке рударе и један од њих, Игор Јефремов, жалио се на будућност украјинске тешке индустрије.

„Ако уђемо у Европску унију наши рудници и фабрике ће бити затворени. Већ сада су наруџбине из Русије мање него пре. Русија нас не жели због хаоса у Кијеву“, рекао је Јефремов. Украјина се нашла у врло неповољној ситуацији, а на југо-истоку земље, посебно у Доњецкој регији, сви су се оправдано питали какву им корист може донети ово геополитичко надметање. Тамо се налази велики број фабрика изграђених за време Совјетског Савеза; индустрије за производњу тешких машина и мотора, челичане, петрохемијска и друга индустрија.

Мишљење које превладава у том делу Украјине је да им је место у Евроазијској унији, а никако у ЕУ. „Место нам је уз Владимира Путина и Русију, он нам је једина шанса“, за Гардијан каже Игор Јефромов и свестан је да Украјини прети банкрот. Нелегитимна влада у Кијеву прихвата све предлоге ММФ-а, Вашингтона и Брисела и оправдање тражи у недоказаним тврдњама „како је Јанукович украо 70 милијарди долара“. Економисти кажу „како би украјинско приближавање ЕУ могло имати позитивне, али и негативне последице“, али се одмах види размер „позитивних“ последица, јер би Украјина у Европу могла да извози млеко, јестиво уље, сир, али би морала угасити традиционалну тешку индустрију која је све своје производе извозила у Русију и остале пост-совјетске земље попут Казахстана.

Директор челичане у Доњецку већ тада изражава забринутост чињеницом да би се границе између Русије и Украјине могле затворити за њихове извозне производе. „То би заиста значило пропаст. Традиционално 20-25% наших производа иде у Русију. Пронаћи алтернативно тржиште у околностима кризе би било јако тешко“, рекао је Алеxандер Селиверстов за украјинску новинску агенцију УНИАН. У време када су британски новинари обилазили индустријски развијен Донбас, проруски демонстранти су се редовно окупљали на Лењиновом тргу и њихов главни захтев је био федерализација и већа аутономија за исток земље. Наравно да се захтевало и напуштање планова нове владе о припајању Европској унији.

„Европска унија не жели Украјину. Ми не желимо ЕУ. Потписивање споразума с Бруxеллесом сматрамо капитулацијом. Само пријатељски однос с братском Русијом и Белорусијом могу Украјини донети бољитак. Руси, Белоруси и Украјинци су браћа по традицији и вери и делимо заједничку историју“, изјавио је инжењер информатике Roman Protsenko. „Иако неки тврде како се стандард Украјинаца од пропасти Совјетског Савеза побољшао, чињенице говоре другачије. Сви који су се противили Мајдану су или били пасивни током протеста, ипак мисле да је сарадња с Русијом боља опција и да ће само тако изаћи из оваквих услова које трпе већ 23 године“, пише Гардијан.

Јужно од Доњецка је лука Mariupol где су смештене две највеће фабрике гвожђа које су раније извозиле производе у Бугарску, Италију и Турску, али сада када је Крим постао део Руске Федерација сузио се пловни пут који повезује Азовско и Црно море, на руску страну је прешла готово цела украјинска морнарица и поставља се питање може ли Mariupol уопште функционисати као лука, а да буде окренут искључиво западним партнерима. По свему судећи не може и у случају да Украјина прекине све везе с Русијом, сви лучки радници ће остати без посла.

Становници Mariupola су поступили једнако као остали градови, заузели су градску скупштину , захтевали федерализацију земље и задржавање привредних веза с Москвом, а у супротном ће лука и цела украјинска индустријска база бити проглашени „неконкурентном привредном граном“, што је значило сигурно неколико хиљада отказа. Шок за Украјинце долази с објавом нацрта споразума с Међународним монетарним фондом чија директорка Christine Lagarde разбија сваку сумњу о катастрофалној украјинској будућности.

„Украјина нема приступ глобалним финансијским тржиштима, а ММФ не даје новац бесплатно. Заузврат можемо очекивати да ће Украјина учинити оно што за опоравак привреде мора бити учињено. То је борба против корупције, реформа јавне управе, утврђивање циена енергије, реформа фискалног састава и спровођење структурних реформи“, најгоре страхове је потврдила директорка ММФ-а, Christine Lagarde, а та магична реч „структурне реформе“ значи приватизација државног сектора, отказе у јавном сектору и затварање свих оних фабрика којима требају велика улагања да би се постигли ЕУ стандарди.

Што је још тужније, све то нико и не скрива, осим што се сви позивају на „права радника да раде у условима какве заслужује радник у Европи у XXI стољећу“. Истина је да је украјинска индустрија далеко од тих стандарда, али је исто тако истина да је то једини извор прихода на истоку земље који би можда имао чисту околину, али и затворене фабрике и живјеће од милостиње сељачких кухиња. Након тога долазе на ред рејтинг агенције и Моодy’с обара украјински рејтинг, на шта „премијер“ Јацењук одговара: „Ми смо влада камиказа и спровешћемо све реформе!“.

Све наведено је за народ истока Украјине било превише и 6. априла у Доњецку, Луганску и осталим градовима Донбаса почињу протести који у то време имају искључиво одлике класне борбе и немају никаквих додирних тачака с руским „повампиреним национализмом“. Истина је да је око 500 људи на протестима тог дана тражило припајање Русији, али је став огромне већине, која је недељама указивала на сулуде одлуке парламента у Кијеву, за који се више не зна представља ли украјински народ или ММФ, ЕУ, САД и рејтинг агенције, како Доњецк и друге источне регије морају имати високи ниво аутономије која се мора односити и на управљање финансијама и привредом, али и могућност придруживања Царинској унији са Русијом, Бјелорусијом и Казахстаном.

Истога дана привремени „председник“ Александар Турчинов отказује своју посету Литванији где је учествовао у раду представника 28 парламената Еуропске уније, враћа се у Кијев „како би помно пратио ситуацију у регијама Доњецк и Луганск“, преноси Глас Русије. Турцхyнов хитно сазива састанак представника правосуђа и агенција за спровођење закона „како би договорио акције против сепаратиста у побуњеним регијама“.

Дан после Врховна Рада, не узимајући у обзир захтеве демонстраната са истока земље, најављује усвајање по хитном поступку закона о казненој одговорности „за сепаратизам и друге злочине против државе“, а такозвани „председник“ Турчинов најављује и „забрану активности бројних политичких странака и друштвених организација“.

Тада демонстранти заузимају зграде државне управе и полицијске станице у Доњецку, проглашавају Народну Републику Доњецк, а касније њихов пример следе сви градови у том некада богатом подручју Совјетског Савеза и Украјине, а који нова „влада“ жели уништити до темеља. Можда је сада нешто јаснија ситуација око „сепаратистичких тежњи“, за које је доказано да никада нису постојале у том делу Украјине, и „терористичких активности проруских милитаната“, који нису ишта друго него људи који желе очувати голу егзистенцију, па макар њихова радна мјеста и нису по свим „стандардима Европске уније“, на шта се Брисел у правилу позива увек када жели да угаси производњу у некој земљи.

Што се тиче Русије, било би крајње непрофесионално прећутати да и Москва у Украјини има своје геостратешке и геополитичке интересе, али до сукоба никада не би ни дошло да се тај исти Запад придржавао договора о неширењу НАТО савеза на исток. Што се тиче проруског сентимента на истоку Украјине, он је природан јер су људи осетили да је Русија једина земља од које могу тражити подршку.

Укратко, исток Украјине је изгледа једино жариште у Европи где су људи оружјем устали против најсуровијих мера неолибералног капитализма и све приче о „сецесионизму“ и „проруском тероризму“ су класична замена теза како би се прикрила пљачка и разарање украјинске индустрије, која већином ради за потребе руског тржишта, а бројне фабрике и за потребе руске војске. У овим тренуцима траје противофанзива милиција Донбаса, на коју су сви западни лидери, праћени подршком медија, одговорили захтевом за „хитно примирје и проналаском политичког решења сукоба“.

Дакле, тек када су радници и милиције Донбаса, које су „премијер“ Арсениy Yатсенyук и бивши в.д. „председник“ Александар Турчинов прогласили „терористима“, почели остваривати знатне победе на бојном пољу, пробудила се Европа, али на свој добропознати начин: за све окривљујући Русију.

Кратка историја Доњецке регије која демантујеа неистине о рударско-металуршком сектору

Доњецк као град настаје 1869., али се насеље које се налазило на истом месту звало Хугхсофка. За разлику од других већих градова насталих на прометним раскрсницама, Доњецк се развија због великих подземних налазишта. Како настају рудници, око њих се развија град и попратна металуршка индустрија која га прати.

У регији су богата налазишта угља где се око насеља Алеxандровка 1779. отвара и први рудник. Године 1886. руски инжењер А. Мевиус указује на нужност ископавања руде гвожђа близу Калмиуса, а недалеко у селу Карабука (данас град Комсомолск) су такође налазишта руде гвожђа, а у близини у селу Еленовка, налазишта живе. Царска власт се није најбоље снашла с коришћењем пронађених руда и концесије даје странцима, а један од њих је енглески металург John James Hughes, који је власник мале фабрике недалеко од Лондона.

Земљу је добио и делом купио врло повољно, потом с Комитетом руских министара договара отварање друштва за угаљ, гвожђе у Novorossiusku и железничку компанију која гради Харков-Азов. Године 1869. царска влада ревидира претходно склопљене уговоре и сама почиње да водити ископавања угља и гради металуршку фабрику, но води је и даље Јохн Хугхес. Он 1869. отвара прву ковачницу која је уједно и прва производна линија фабрике. Упоредо с тим активностима, за раднике у рудницима и фабрици гради се насеље Hughsofka.

Поред ископавања руде гвожђа и даље производње, граде се и потребне машине, али и вађење угља. С изградњом железничких пруга (Константиновка-Hughsofkа-Еленовка и Еленовка-Мариупољ) коначно је омогућен и даљи развој металуршке индустрије и производње угља. До 1899. на том је подручју већ девет рудника угља и фабрике које производе 16.38 милиона кг гвожђа. Исте године се гради и фабрика која се и данас зове Доњецка фабрика за изградњу машина потребних за рударски сектор.

Све донедавно су рударство и металургија били итекако напредни и исплативи, а модернизација је такођер спровођена. Упоредо с привредним напретком и новим фабрикама стално расте и популација, тако да 1894. град има 5 494 становника, а већ 1897. – 29 000. Отварају се школе, вртићи, све пропратне институције и 1917. је то већ насеље са 70 000 становника. Тадашња Hughsofkа добија статус града и преименује се у Сталино. Године 1932. град постаје главни град регије Доњецк. Индустрија и даље цвета и до 1941. је ту већ 223 предузећа под државном контролом, од којих 5% чине фабрике гвожђа, а 11% кооперативна индустрија. Од 1941-1943. град је под окупацијом Немаца и као и многи источноевропски градови бива уништен ратом. Потпуно је обновљен тек 1961., а након што Хрушчов долази на место Стаљина добија своје данашње име – Доњецк.

Данас је тај град важно научно и културно средиште. Доњецк је и најгушће насељена регија Украјине с 5,3 милиона становника на 26 540 квадратних километара. На истоку се граничи с руском регијом Ростов, а на југу с Азовским морем које се спаја с Црним морем и тако је регија повезана и воденим путевима. Доњецка регија има и богату рибарску традицију и развијен туризам. Сам град Доњецк има 1,2 милиона становника, а само половина грађана су етнички Украјинци. Доњецк је и доказ да је итекако могућа мултикултуралност, што је на почетку мандата на „запрепашћење“ европских либерала негирала немачка канцеларка Ангела Меркел.

У Доњецку с Украјинцима у миру живе Руси, Грци, Татари, Јевреји и друге мањине. Доњецка регија чини 4,4 % територије Украјине, а популација 10% укупног становништва те земље. Регија се граничи с регијама Луганск, Харков, Дњепропетровск и Запорожје и с облашћу Ростов у Руској Федерацији. Данас унутар административних градских граница Доњецк има преко 40 рудника угља. Фабрике су проширене и модернизоване, ту је данас и хемијска индустрија и производња кућних апарата и друге лаке индустрије, а у контакту је с предузетницима и владама широм Европе и света.

Некоме је у интересу да све то пропадне, но то је сценарио који је нама нажалост итекако добро познат. Због народа Доњецка и осталих источних украјинских регија се треба надати да ће успети у овој борби против далеко снажнијег непријатеља, јер би на крају то у Европи био први пут да ММФ, Европска унија и САД нису остварили своје зацртане циљеве.

(Аltermainstreaminfo Ненад Бабић)

Oznake: Donbas vesti, svet vesti, Ukrajina analiza, Ukrajina vesti