Pročitaj mi članak
Има ли јефтинијег рата: на Русију застарелим оружјем из источноевропских магацина у рукама највеће европске сиротиње
Све је више доказа да САД наоружавају режим у Украјини посредством трећих земаља, у првом реду источноевропских. Једну од тих испорука обелоданио је подгорички дневни лист Дан у издању од 10. априла, тврдећи да је 15. фебруара ове године транспортним авионом америчке војске у Кијев пребачена извесна количина наоружања из магацина Војске Црне Горе.
Како тврди Дан, авион C-17, које израђује Боинг и који слиже за превоз великих терета, слетео је 14. априла из NATO базе у Авијану на подгорички аеродром Голубовци. Тог и следећег дана у авион је утоварано оружје у сандуцима допремљеним камионима црногорске војске. Како су неименовани учесници утовара испричали новинару Дана, на сандуцима су постојале налепнице са местима одредишта – део налепница носио је напис Багдад, а део Кијев. Авион је узлетео следећег дана – 15. фебруара у 17.30, а сумњу, како објављује подгорички лист, увећало је то што контрола летења на аеродрорму Голубовци није уписала одредиште лета иако је било наведено да је реч о транспорту оружја – донацији Владе Црне Горе.
Откриће Дана поткрепљено је фотографијом (види на врху), на којој се јасно види да је реч о америчком војном авиону (напис: US Air Force) са бројем 3127 и ознаком припадања Air Mobility Command, сектору у америчким ваздухопловним снагама задуженом за транспорт. Сумњу је увећало и то што је црногорско Министарство одбране тек три дана пошто је терет испоручен објавило саопштење у коме је навело да је реч о донацији ирачким оружаним снагама, које се боре против Исламске државе. Дакле, ни реч о испоруци оружја за Кијев. То је поновљено у још саопштењу Министарства, издатом истог дана кад се појавио текст у Дану. Признајући да се ради о транспорту „муниције и вишкова који нису неопходни за функционисање Војске Црне Горе“ и наводећи да је транспорт организован „у сарадњи са Амбасадом САД у Црној Гори“, Министарство је информације Дана прогласило „неистинитим, неоснованим и тенденциозним“, уз закључак да оне „представљају тек једну од дизинформација лансираних из кругова изван Црне Горе са лако препознатљивим циљем“.
ИСТОЧНОЕВРОПСКИ КАНАЛ НАОРУЖАВАЊА
Извори из Војске Србије, којима располаже сарадник Новог Стандарда, наводе да ова испорука није преседан. Наиме, током фебруара из лука Валданос, код Улциња, и Бар у више наврата бродовима су морским путем отпремљене веће количине наоружања некадашње ЈНА совјетске производње. Том приликом забележено је да су бродовима превожемни недириговани пројектили 57mm за борбене хеликоптере. Случајно или не, у Црној Гори је после повлачења савезне армије остало око 12 хиљада пројектила тог типа. Исти извор наводи да су током јануара и фебруара ове године из луке Дурес у Албанији украјински бродови – контејнери превозили наоружање које је претходно било допремљено из америчке војне базе Бондстил код Урошевца, на Косову.
Транспорт оружја преко Црне Горе и Албаније, а, по свој прилици, и осталих источноевропских земаља лојалних NATO догађа се, како видимо, у тренутку кад се у јануару и фебруару у америчкој јавности водила широка расправа о томе да ли САД треба да наоружавају Украјину како би се одупрла „руској агресији“.
Најтврђи заговорници наоружавања Кијева америчким оружјем била је група позната под називом неоконси, на челу са утицајним сенатором Џоном Мекејном и помоћницом државног секретара Викторијом Нуланд. Исту тезу заговале су и присталице брачног пара Клинтон у америчкој администрацији, на челу са Стивим Пифером и Стробом Талботом, који је имао важно место у Клинтоновој администрацији током бомбардовања СР Југославије 1999, када је на себе преузео улогу да убеди Москву у непходност агресије. „Армерси“, како су названи заговорници наоружавања, углавном су баратали са две групе аргумената. Једна се састојала од тврдњи да ће, уколико Кијев добије савремено америчко наоружање, то бити у функцији одвраћања Русије и Владимира Путина од агресивне политике према Украјини. Друга група аргумената била је још опаснија: наиме, тврдило се да ће САД, ако остану по страни, дати лош пример у свету, где би њихово остајање по страни могло да охрабри многе непријатеље Америке.
Реалисти у администрацији, међутим – које је подржао и председник САД Барак Обама – сматрали су да би то само распламсало сукоб и повећало неизвесност, будући да би директна помоћ Украјини значила прелазак преко руске „црвене линије“. Џереми Шапиро са Брукингс института тврдио је да би наоружавање Украјине, осим што би ексалирало сукоб, довело до знатног пораста антиамериканизма у самој Русији, што би отежало дугорочне амбиције САД на том простору.
Жан Тиши из Карнегијеве фондације за Европу имао је веома „европске“ аргументе: његов је став да би наоружавање Украјине могло да угрози послератни Pax Americana у Европи и да се значај Украјине за САД никако не може поредити са тим ризиком. Еуген Румер, такође сарадник Карнегијеве фондације, представљен као бивши амерички обавештајни официр за Русију, тврдкио је да не верује како би наоружавање Украјине могло да промени однос снага на терену, него би само продужило агонију Порошенкових снага. Због тога се заложио за замрзавање сукоба, али не и за одустајање од њега, будући да би био настављен кад се Украјина консолидује.
МОБИЛИЗАЦИЈА ИСТОКА
Није случајно да је Обама пред овом врстом аргумената разумео да су ризици САД у Украјини већи од могућег добитка. Захтев Ангеле Меркел да подржи Минск-2 код њега је зато наишао на плодно тле – аргументи да отвореном помоћи Украјини ризикује контролу над богатијим делом Европе били су довољно јаки.
Све су то били разлози зашто је споразум о примиру могао да буде потписан у Минску 12. фебруара. Чињеница је, међутим, да је транспорт оружја Кијеву, о коме пише подгорички Дан, уследио три дана после потписивања споразума о миру. Чињеница је такође да се из магацина готово застарелог оружја у Црној Гори и Албанији не може озбиљно повећати украјинска војна моћ, као што би, на пример, могла из француских и немачких. Наравно, наоружавање Украјине из тих извора чак ни Американци не би могле да траже од Париза и Берлина, посебно не после Минског споразума, који су и Ангела Меркел и Франсоа Оланд доживели као највиталнији интерес својих земаља и европског мира.
Отуда подгоричка пошиљка – и не само она, наравно – сведочи о „постминској“ америчкој стратегији у Украјини. Са једне стране, САД наоружавају Кијев иза леђа својих великих западноевропских партнера, којима се тако нешто сигурно не може допасти. Са друге стране, САД мобилишу земље Источне Европе против Русије, укључујући их постепено у рат у Украјини. Формула је, мора се признати, перфектна: може ли се данас водити јефтинији рат од оног који се води из магацина застарелог совјетског наоружања у земљама Источне Европе у рукама Украјинаца и осталих сиромашних и опљачканих житеља земаља некадашњег социјалистичког лагера. Украјина улази у стање дуготрајног ни рата ни мира, а Источна Европа у стање дуготрајне антируске мобилизације.
Шта то значи? Да, као што САД нису заинтересоване за Украјину, него за сукоб у Украјини, тако исто не могу бити заинтересоване ни за Источну Европу, колико за нестабилност у том региону. Није ли то питање над којим би данас и Србија морала да се дубоко замисли, посебно пошто је онако лакомислено потписала споразум IPAP са NATO?
(Нови Стандард – Андреј Милановић)
