Прочитај ми чланак
Турчинов и власт у Кијеву покушавају да бензином гасе пожар распламсале украјинске кризе.
Криза у Украјини улази у нову фазу, која се развија у последњих недељу дана. Претходно су протести у југоисточном делу земље добили нови замах после 16. марта и отцепљења Крима. У Доњецку је тог дана демонстрирало свих сто хиљада људи а масовни протести су одржани и у Харкову, Одеси и низу других градова Југоистока, с тим да су први пут у великом броју запажене и у Дњепропетровску.
Током следећих двадесетак дана умножавају се демонстрације и представљају захтеви за федерализацијом земље, враћањем статуса руском језику као другом државном и за ванблоковски статус Укрјаине те разоружавање и пацификацију милитантиних десничарских организација попут Десног сектора. У том периоду Русија је јавно затражила од Кијева федерализацију земље као могућност изласка из кризе.
Нова власт у Кијеву је, међутим, то одбијала, чак је појачале репресију над активистима демонстрација, па смо у последњој недељи присуствовали подизању кризе на југоистоку у нову вишу фазу. Њу одликује, са једне стране, први пут виђено организовано деловање проруског југоистока, пре свега најисточнијих области, за преузимање власти и прављења паралелних институција. Током марта су демонстранти у више наврата успевали да скину са зграда административних управа украјинске заставе и замене их руским, уз привремено заузимање административних објеката. Међутим, то је све имало стихијски и привремени карактер. По правилу, демонстрације су имале највећу масовност током викенда, када им се прикључивао велики број запослених и средњошколске омладине.
НА ШТА БИ ЛИЧИЛИ ИЗБОРИ У МАЈУ
Дан уочи првог викенда у априлу службе безбедности Украјине објавиле су да су ухапсиле 15 људи за које су тврдиле да припремају оружани устанак у Луганској области и да су код њих пронашли око 300 аутоматских пушака и другог наоружања. Кијевска влада и председик, који су на власт дошли пучем и изневеравањен дуговора са Виктором Јануковичем, потписаним посредством министара земаља ЕУ, чине велике грешке од самог почетка, доливајући уље на ватру дубоко распламсане кризе.
План пучистичке власти за решавање кризе у земљи био је крајње једноставан: иако је договорено одржавање председничких избора око децембра, они су заказани за мај. План је био да се на набрзину спроведеним изборима, уз подршку посматрача САД и вероватно ЕУ, добије легитимитет за даље вођење земље, супротно већинском интерсу њене југоисточне половине. Питање је на шта би личили ти председнички избори, као и касније парламентарни и регионални, ако се пође од тога да су у већини западних области седишта Партије региона и Компартије проваљена и запаљена, а негде су, попут Галиције, те странке и забрањене.
Политичке странке на југоистоку су се у односу на председничке изборе различито понеле. Компартија, најдиректније изложена погрому у западном делу земље, па и самом Кијеву, донела је одлуку да не признаје изборе. Њен лидер Пјотр Симоненко, који је пре 14 година тек у другом кругу председничких избора изгубио од тадашњег председника Леонида Кучме, не само да је био пре два месеца отет и тешко повређен већ је на њега током излагања у Врховној ради насрнула група посланика неофашистичке странке Слобода, која чини део актуелне власти, што је довело до масовне туче и лакше повређених посланика.
Најјача странка у земљи Партија региона на свом недавно одржаном конгресу искључила је Јануковича, Азарова и низ других функционера из странке, прихватила да изађе на изборе у мају. Одредила је и свог кандидата – губернатора Харкова Михајла Добкина. Добкин, који је етнички Рус, спада у солидне партијске кадрове, али чини се да нема потребну харизму да се супротстави заједничком кандидату већег дела садашње власти и западноукрајинске опције магнату прехрамбене индустрије Пјотру Порошенку, као и Јулији Тимошенко, која се такође кандидовала. У мање напетим временима украјинске самосталности редовно је у други круг улазио кандидат источноукрајинске опције. Једини изузетак је био 1999. године, кад су оба кандидата у другом кругу били са истока – Кучма и Симоненко. Међутим, овај пут могуће је да кандидат са истока уопште не уђе у други круг.
ПРЕДСЕДНИЧКИ КАНДИДАТИ ИСТОКА
Догађаји који следе потврђују овакав сценарио као могућ. Сергеј Тигипко, који је дебитовао у високој политици почетком 2010, кад је наступио као кандидат групе грађана на председничким изборима и освојио одлично треће место са око 17 одсто гласова, а потом ушао у Партију региона и владу, био је незадовољан што није одређен за председничког кандидата. Зато се самостално кандидовао за председничке изборе, на којима му дају веће шансе него Добкину. Пореклом из Дњепропетровска, Тигипко важи за политичара источноукрајинског концепта, али оног који увек држи пружену руку западној Украјини и самом Кијеву, тражећи компромис. Многи на југоистоку му замерају да је био сувише попустљив током мајдановских демонстрација, али Тигипко, школски друг и лични пријатељ Јулије Тимошенко, наступа тражечи компромис на свеукрајинском нивоу. На југоистоку је млади посланик Партије региона Олег Царјев стекао велике симпатије током протеклих година, што је дошло до изражаја у последњих шест месеци кризе, када се бескомпромисније од већине других из своје странке односио према текућим догађајима. Партија региона је ипак кандидовала Добкина, што је навело Царјева да се кандидује у име групе грађана и напусти странку. Иако истраживачи јавног мњења највише шанси од кандидата са југоистока дају Царјеву и Тигипку, а знатно мање Добкину, велика је сумња да се ико од њих може наћи у другом кругу поред на сваки начин фаворизованих Порошенка и Тимошенкове, чак и онда кад би у Кијеву и западном делу земље ти избори били иоле фер, што је у постојећем односу снага врло сумњиво. Јер како ће Партија региона, да се не говори о Компартији, организовати контролоре у западном делу земље, посебно у Галицији, када су те странке тамо забрањене, а у Лавову и другим местима се људи пребијају на улици ако и нехотице проговоре на руском језику.
Из свега тога је јасно да су ти председничи избори само форма да се пучистичка власт у Кијеву заодене легитимитетом, унапред рачунајући на Вашингтон и већину других западних центара. Русија, са друге стране, не признаје власт у Кијеву, па вероватно не би ни слала посматраче на изборе.
Власт у Кијеву није се обазирала на све масовније демонстрације на југоистоку земље. Она је заузимања неке од административних зграда и истицање руских застава уместо украјинских проглашавала екстремистичким, хапсећи антимајданске активисте. Неретко је употребљавала полицију против демонстраната заборављајући да су и сами много тврђе демонстрирали против Јануковича и Азарова, који су имали мноог више легитимитета, и да сду уличним пучем ускочили у владу и председничку палату у Кијеву. Нова власт се искључиво ослања на чињеницу да ће, шта год да буде и шта год да ради, моћи да рачуна на подршку Вашингтона и већине других западних центара моћи.
ЕСКАЛАЦИЈА ТОКОМ ВИКЕНДА
Догађаји протекле недеље, посебно у два последња викенда, битно су одредили односе снага и даљњу радикализацију кризе. Никад радикалнији бунт проруског југоистока добрим делом узрокован је спозајом о третману пасторка у Кијеву и катастрофалним потезима пучистичке власти. Тако су у Николајеву, средишту области и значајној луци, организоване мирне демонстрације проруског становништва, које чини око две трећине популације те области. Демонстранти су се масовно скупљали преко дана, а и током ноћи је део њих остајао у шаторима постављеним на тргу и парку око седишта администрације. Међутим, прошле недеље организоване су демонстрације много малобројнијих „мајдановаца“, који су добрим делом дошли аутобусима из западних делова земље. Тај дан је у посети Николајевубио председнички кандидат Царјев, који се састао и са проруским демонстрантима и скупљачима потписа за федерализацију земље. После мањих окршаја између „мајдановаца“ и „антимајдановаца“ ситуација се уз помоћ полиције смирила. Те ноћи уследио је фронтални напад припадника Десног сектора (проруска страна тврди да је међу њима било прерушених полицијских агената из Кијева), који су бацали шок бомбе и пуцали на камп проруских активиста, повредили више њих и растерали их, а онда ништили све шаторе. Сутрадан је полиција, која је дошла са запада земље, блокирала трг и спречавала окупљања проруских демонстраната. Олег Царјев је нападнут у метежу претходне вечери и нанете су му лакше повреде, а слични инциденти су се понављали, нарочито у приморским областима око ушћа Дњепра.
За викенд 5. и 6. априла заузета су у масовним демонстрацијама седишта административних области и полицијска седишта у Доњецку, Луганску и Харкову. У Харкову је полиција после пар дана брутално повратила седиште администрације, доводећи полицију из других делова земље и најављујући отпуштање већег дела регионалног полицијског састава „због недовољног залагања“. Постепеним увођењем полицијских снага из западних делова Украјине на Југоисток заокружује се окупација тих регија, које су економски надмоћне над осталим регијама земље.
Ту лежи и енергија за даљу радикализацију покрета за федерализацију Југоистока, посебно током неколико последњих дана, када је у Луганску и Доњецку створио паравојне снаге, спремне да и силом одговоре на даље притиске из Кијева и када је проглашена независна република Доњецк. Током викенда 12. и 13. априла заузета су практично сва преостала места у Доњецкој и Луганској области. Десни сектор је прогласио мобилизацију и послао одреде у Харков и Одесу, а управо су ту уследили масовне демонстрације и сукоби, у којима неофашисти извукли дебљи крај. Још је значајније то што су у Харкову демонстранти заузели обласно седиште, пошто су, слично као у другим деловима Луганске и Доњецке области, регионална полиција и специјалци (Беркут) прешли на страну демонстраната.
Кијевска власт је послале полицију из западних регија, која се, заједно са војском, у недељу. 13. априла, у Славјанску сукобила са побуњеницима, када је пало неколико жртава на обе стране. Иако је кијевски премијер Арсенниј Јацењук претходно најавио могућност прихватања дела захтева побуњеника, после тога Олекснадар Турчинов доноси нову погрешну и екстремну одлуку да са још већим снагама и техником радикално нападне цео Југоисток, односно три области које су потпуно (Доњецк и Луганск) или делимично (Харковска) у рукама побуњеника. Томе треба додати да су и у другим проруским областима југоистока забележене масовне манифестације, праћене и са сукобима са Десним сектором (посебно у Одеси, потом у Запорожју, а у мањој мери и Херсону, Николајеву, па и Дњепропетровску).
ТРЕНУТАК ИСТИНЕ ЗА КИЈЕВ
Пучистички режим у Кијеву је све карте бацио на покушај сузбијања народног незадовољства насилним полицијским, а можда и војним мерама. Југоисток тражи референдуме по областима за изражавање воље за федерализације земље, мада у последње време долази и до радикализације захтева за пуну независност. Власт у Кијевује у пат-позицији јер не контролише de iure источне области, а de facto ни јужне, поред тога што је већ отишао Крим. Замисао Кијева о добијању легитимитета за пуно преузимање власти на председничким изборима у мају је доведена у питање јер се ти избори, чак ни за стандарде америчких посматрача, не могу прихватити као иоле легитимни и демократски. Они се заправо у значајном делу земље, како ствари стоје, не могу ни организовати.
Да ли ће Кијев излаз потражити у великом крвопролићу и насиљу на Југоистоку. То је веома ризичан пут, који, поред тешких жртава, може означити и крај Украјине као земље коју смо до сада знали. Јер, ако се у немирима у Кијеву и западним деловима земље тадашња власт устручавала да употреби значајнију полицијску силу против агресивних демонстраната, ако је дистанца војске била потпуна, како се сада та сила може употребити према масовним антивладиним демонстрацијама против одлука власти у Кијеву. Уосталом, и учесници демонстрација на Југоистоку тврде да су у подређеној позицији у данашњој Украјини и да и због тога траже њену федерализацију, као макар делимично спречавање даљег преливања њиховог дохотка у Кијев и на северозапад.
Да ли ће разум победити и хоће ли бити склопљен компромис? Русија је више пута истицала да не жели распад Украјине и да се залаже за федерализацију земље. Вашигнтон је упоран у потпиривању власти у Кијеву да остане ригидна у односу на захтеве Југоистока за федерализацију, као и за ранија права која је имао. Земље ЕУ, пре свега Немачка, па и Француска и Италија, покушавају да нађу компромис за превазилажење кризе, а у том правцу гледају и земље БРИКС (ван Русије) које, уз одређене симпатије према ставовима и интересима Москве, нагињу тражењу компромиса.
Међутим, ако Турчинов и власт у Кијеву истрају у опредељењу за насилно гушење протеста на Југоистоку и новоформиране Доњецке републике, то може да неповратно радикално ескалира са несагледивим последицама по прилике у целој Украјини, регији, Европи, па и свету.
(Стандард)
