Да би се разумео политичко-географски значај Доњецке и Луганске области, на простору који се данашњим реферерендумом изјаснио за самосталност у односу на Украјину, треба навести да су оне заједно површине око 53 000 км кв (приближно као Хрватска простране), а имају заједно преко 7 милиона становника.Ове две области су појединачно посматранрано готово подједнако простране, али је у исто време Доњецка област два пута више насељена.

Тзв. Доњецка република чини близу једне десетине површине Украјине (сада без Крима), али чак око шестине њеног становништва, што је последица изузетно густе насељености пре свега саме Доњецке области. На подручјима ове две области, које чине Доњецку републику, сконцентрисан је и највећи део тешке индустрије некадашњих јужних простора СССР, а поседује се и широк излаз на Азовско море где се налази и велика лука Мариупољ (пола милиона становника). Највећи град је Доњецк са преко милион становника.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Интересантно је и то да је граница између Украјине и Русије која пролази кроз Донбаски металуршко-енергетски мегарегион, заправо га делила па је његов већи део био у саставу Украјине, али се и у Руској федерацији, налази његов значајан део. У том правцу украјински део Донбаса, односно Доњецка и Луганска област су тесно повезане за Русијом, и заправо огромном већином имају рускојезичко становништво, па је нестанак СССР овде, уосталом као и у читавом украјинском Југоистоку, врло тешко доживљен.

Но вратимо се управо одржаном референдуму и његовим последицама које следе. Мислим да без обзира на чињеницу да власти у Кијеву се труде да оставе утисак да апсолутно не признају ефекте одржаног референдума, а што често чујемо и од заападних државника, овај догађај ће бити нови важан фактор у даљем расплету украјинске кризе.

Са једне стране на основу бројних снимака, извештаја, јасно је да је одзив био врло масован и да без обзира што је тешко се поуздати у прецизност статистичких података изборне комисије и организатора референдума, неспорна чисеница је да је на њега добровољно изашло и логично из тога и подржало жељу за сувереношћу ових области од Кијева апсолутна и убедљива већина становништва.

Други важан фактор је да су на основу снимака који су доступни, у ободима ових области, попут случаја са Мариупољем протеклих дана, упали представници тзв. Националне гарде, односно од стране пучистичке владе у Кијеву преобучених радикала Десног сектора, који су са једне стране покушали да ометају референдум, али што је много горе, са друге стране малтретирали и пуцали на мирно становништво области, убивши и ранивши више ненаоружаних људи.

Док је у Мариупољу претходних дана, поред пуџања у масу мирног становништва овог поламилионског лучког града од стране тзв. Националне гарде, текао паралелан процес повремених чарки са наоружаним борцима самоопредељења, у случају Красноармејска, није било никаквих наоружаних бораца ни било каквог отпора, па су десносекторовци, пуцали на окупљене и ненаоружане мирне грађане који су изашли на референдум, што се очигледно види из бројних снимака ових догађаја.

На тај начин је и сам дан одржавања референдума представљао двоструки пораз за кијевски режим: са једне стране масовност изласка и расположење грађана Дпњецле о Луганске области је велики адут да је референдум успео и да има у том правцу тражени легитимитет, а са друге стране, крајње неспретни, а злочиначки наступи тзв. Националне гарде, а заправо преобучених десносектороваца управо према мирном становништву које је изашло на гласање, тешко морално оптерећује актуелне пучистичке власти у Украјини, али и њихове прекоокеанске спонзоре и усмериваче.

Први фактор тешко погађа кијевски режим и његове америчке спонзоре, са аспекта тзв. тврде моћи, јер ће резултати овог референдума, који се пре свега огледају у чињеници да је крахирао покушај да се представи да иза Доњецке републике и побуне у овим областима не стоји и њихово већинско становништво, у даљем расплету украјинске кризе имати велики значај. Други фактор, а то је губитак меке моћи услед очигледних злочина и насиља које примењују према локалном становништву остаци украјинске војске који пристају да учествују у нападима на истоку, потом преобучени десносекторовци и други радикали у оквиру новоформиране тзв. националне гарде, и најзад страни плаћеници .

Што је посебно важно и поред све једностраности у англо-америчком јавном мњењу по питању украјинске кризе, и пристрасности која у том правцу преовејава у земљама ЕУ, тамошњим јавним мњењима све више продире свест о двострукости аршина када се са Запада третирају са једне стране протести, побуне и преврат у периоду јесен-зима у Кијеву и западној Украјини, у односу на сличне масовне протесте и побуну на Југоистоку.

Док су у првом случају Јанукович и тадашње, легитимно изабране власти у Кијеву биле оптуживане за репресију за иначе крајње пасивно држање према све милитантнијим демонстрантима, који су на крају погазили договор склопљен са влашћу уз посредство политичара ЕУ, и узели насилно власт на улици – дотле се сада захтеви за федерализацију као одговор на претходни пуч и умањење права рускојезичког становништва Југоистока гуши од пучистичких власти у Кијеву армијом и тешким насиљем и злочинима.

Какви су најзад дугорочни ефекти овако спроведеног референдума, барем на основу утисака непосредно после његовог одржавања. Факат да је већински и то убедљиво већински део становништва области Доњецке и Луганске се изјаснио за издвјање из Украјине, је нови велик адут политичара Југоистока као и руске политике, јер то може бити велики притисак на Кијев да прихватањем федерализације, очува макар начено земљу у целовитости (Крим је у свакој варијанти поново део Русије). У супротном, Доњецка република може у перспективи потенцијално и званично да искорачи из Укрјаине и да се, а то су организатори овог референдума већ најавили, да потом одржи и други референдумом, са питањем о свом укључивању у Руску федерацију, по примеру Крима.

Док је Америка по питању разбијања СФР Југославије, а потом и СРЈ и српског фактора трчала да укаже на легитимност референдума о самопредељењу свих области, сем оних у којима је ту улогу захтевао српски фактор (на пример Република Српска, пре тога Република српска крајина и др.), сада унапред је проглашавао са своје стране нелегитимним референдум рускојезичког становништва у Доњецкој и Луганској области, као што је то недавно покушавао да прогласи и са Кримом. Несрећа америчке политике је што је очигледно да огромна већина становништва ових области управо тежи супротним: да се издвоји из Украјине и што је још веома важно јасно је да је за овај домино ефекат продубљивања украјинске кризе управо иницијатор био исцениран пуч на западу ове земље.

Најзад што посебно забрињава садашње властодржце, заправо пучисте у Кијеву и њихове западне спонзоре, најављивани председнички избори за 25 мај који су планирани само да се, иако у изразито нерегуларној и недемократској атмосфери, одрже да би дали легитимитет власти садашњим пучистима и мајдановцима, у новонасталим околностима се не могу одржати и на истоку Украјине, макар не на територији Доњецке републике, што те пларниране предсдедничке изборе заправо чини већ сада додатно врло сумњивим и нелегитимним.

(СРБИН.ИНФО)

Ознаке: анализа, Доњецк, Донбас, Драган Петровић, Луганск, референдум, Украјина