У случају опстанка тврдог става власти у Кијеву, Југоисток тешко да моће да постигне циљеве без директног мешања руске армије.

О АУТОРУ

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Да ли постоји решење за украјински конфликт без уласка руске војске на југоисток земље, макар као миротворне са мандатом ЗНД или чак самих снага ЗНД?

Такав епилог није вероватан због непопустљивости кијевских власти и подршке САД. Чак ни опстанак Доњецке Републике не може Кијев да доведе у преговарачку позицију са Југоистоком.

Криза у Украјини наставља се и због њене геополитичке важности, као и значаја који има за велике силе. Не назире се још ни њен могући епилог, чак ни победник, мада се стиче утисак да Русија неће изаћи из конфликта са нултим исходом.

После отварања кризе у Кијеву и западном делу земље у периоду новембар-фебруар 2013, дошло је до нове фазе, која траје до данас а која је отворена отцепљењем Крима средином марта.

Дакле, иако смо далеко од епилога, чини се да следећих неколико недеља носе велику важност за даље догађаје.

Ту је пре свега најављени референдуми о отцепљењу Доњецка и Луганска, заказан за 11. мај, уз могућност сличног изјашњавања и у другим областима, попут Харкова и Одесе, додуше у тежим околностима.

А ту су и председнички избори, које је власт у Кијеву заказала за 25 мај. Далеко од тога да ће исход најављених догађаја дати коначан обрис решавања кризе, али ће имати запажен значај за њен исход. Кијев жестоко напада источни део земље – Доњецк и Луганск – покушавајући да спречи или макар омете референдум 11. маја.

За то се употребљавају све јача војна средства, укључујући авијацију и тенкове, па је питање како ће се одржати Славјанск и други важни градови Доњецке Републике без озбиљне војне подршке Русије.

Са друге стране, Кијев тежи да по сваку цену одржи председничке изборе и преко њих стекне какав-такав легитимитет.

Уколико се одржи Доњецка Република, па још ако проведе референдум, то ће озбиљно довести у питање легитимитет председничких избора, чак и у очима доброг дела западних сила. Шта за Русију значи тај референдум?

Пре свега легитимизацију одвајања и институционализовање дистанце Доњецка и Луганска према Кијеву. Међутим, који је заправо прави циљ руске политике у Украјини?

ОСАМ ПРОРУСКИХ ОБЛАСТИ

Рускојезичко подручје као целина после отцепљења Крима обухвата осам административних области. То су Доњецк, Луганск, Харков, Запорожје, Херсон, Николајев, Дњепропетровск и Одеса. Од тих осам области само је у две најисточније Луганској и Доњецкој – која је бројем становника, индустријским и привредним значајем највећа у Украјини –стварање самосталних оружаних снага у потпуности у рукама проруских снага. Доњецка Република је зато већ недељама изложена оружаним нападима бројнијих снага које контролише кијевска власт. Без обзира што је у Доњецкој Републици проглашена мобилизација, она ће још дуго заостајати и по броју војника и по техници у односу на снаге кијевске власти. Веома је важно што Кијев још увек у највећем контролише и границу између ових области и Русије. Истина, у току је процес преласка преосталих органа безбедности и војске Кијева на страну Доњецке Републике на територијама те две области.

Поред ове две области, које чине Доњецку Републику, у још две – суседној Харковској Одеској на југозападу – постоји снажан покрет и побуна против кијевских власти, који, истина, нема и оружану компоненту. На територији ове две области стално теку протести, прикупљање потписа за референдум о њиховом даљем статусу, мање или веће туче и сукоби са представницима Десног сектора и снагама безбедности које је Кијев послао из западног дела Украјине. У тим областима регионална и локална полиција су углавном расположене проруски, али, због смене руководећих кадрова, у последње време заузимају претежно неутралан став.

Кијевска власт је у тим областима организовала најразличитије облике репресије, а у последње време се чак ангажују навијачке групе харковског Металурга и Черномореца из Одесе, које органи безбедности годинама корумпирају и у њих убацују своје људе. На тај начин хулигане користе за разбијање проруских демонстраната. Тиме се објашњава феномен како је могуће да се у Харковској и Одеској области, где је више од 80 одсто становништва проруско и апсолутно рускојезичко, око фудбалских клубова годинама организују навијачке групе на антируској основи.

На пример, у Одеси и Харкову мајдановци нису могли да мобилишу ни у једној акцији више од по неколико стотина становника тих градова, али су навијачке групе Металурга и Черномореца, које су прошлог викенда у Одеси директно учествовале у погрому над проруским демонстрантима, успеле да окупе по пар хиљада људи, махом омладине. То показује дуг дубински рад службе безбедности Украјине, за коју Олег Царјов тврди да је била држава у држави и да је у свом седишту у Кијеву цео један спрат предала у руке агентима ЦИА. Док су у сукобима у СФРЈ навијачки фанови били лојални својим срединама, у случају Украјине прозападна опција не само да може рачуна на фанове клубова из западног дела земље и Кијева већ и на значајан део навијачког језгра клубова из проруских средина. То у исто време може да буде и показатељ немара и неефикасности политичког организовања у проруском делу земље.

КИЈЕВСКА ПАЦИФИКАЦИЈА ОТПОРА

Али, сем ових група навијача и врло малог дела локалног становништва, власт у Кијеву не може да рачуна ни у Одеској ни у Харковској области ни на шта друго већ да покушава да одржи неки вид тешке присиле и окупације ових области довођењем полицијских снага и десничарских група из западног дела земље. Ипак, утисак је да, због снаге репресије, отпор већинског проруског становништва у Харковској и Одеској области не може лако да реализује побуну и организацију референдума. У Одеској а делом и у Харковској области доведено је хиљаде наоружаних припадника Десног сектора, који су направили контролне пунктове, на којима легитимишу и застрашују становништво.

Док су у ове две области изрази непослушности масовни и снажни, ситуација је нешто друкчија у Запорошкој, Херсонској и Николајевској области, где су интензитет и масовност акција слабији. И у те три области доведене су снаге за репресију, поред тога што је у њима удео становништва лојалног Кијеву до једне трећине. Кијев је у претходна два и по месеца много чинио да у тим областима што више пацификује отпор, прибегавајући лепези мера од смена локалних представника власти који су захтевали федерализацију земље, до повећавања броја полицајаца који се доводе из западних области.

Најтежа ситуација за проруске снаге на целоим Југоистоку је у Дњепропетровској области, где је проруско становништво, иако чини и до 70 одсто популације, изложено највећем притиску Десног сектора и снага репресије. Дмитри Јарош, шеф Десног сектора, је родом из Дњепропетровска и у том граду је седиште Десног сектора за тај део Украјине, као и седиште снага безбедености и специјалних војних служби. Сем неколико митинга проруских снага, у Дњепропетровску је отпора мање.

Како ће се развијати криза на Југоистоку? Уколико – а то је врло вероватно – Доњецка Република реализује референдум 11. маја, може доћи до њеног формалног отцепљења од Украјине и немогућности да се на територији остатка земље (наравно, Крим је већ отишао) организују председнички избори 25. маја. У исто време, очекује се да ће после референдума Доњецка Република тежити и поседању читаве границе са Русијом, где још увек опстају граничне службе унајвећем лојалне Кијеву. Тако би и без директног ангажовања руске војске Доњецка Република могла да опстане и чак шири акцију на суседне области Југоистока. Али чак и у тој опцији тешко је замислити да би се могао лако посести сав проруски простор, што се посебно односи на Дњепропетровску област. Са друге стране, не треба сумњати да преко западне Украјине кијевска власт добија и вероватно ће све више добијати различите облике помоћи, укључујући и војну, пре свега од САД и НАТО. То ће се временом повећавати доласком различитих плаћеничких одреда и логистичких група, формално ван контакта са својим владама. Насупрот томе, кијевска власт ће повећати интензитет напада и степен коришћења ратне технике у својим напорима да заузму макар делове Доњецке области и омете реализацију референдума.

БОРБА ЗА ГРАНИЦЕ

Стога би даљи сценарији развоја украјинске кризе, чак и на средњи рок, били тешки за прогнозу. Ипак, уколико се Доњецка Република одржи, онда би се вероватно побуна на Југоистоку могла одржати и без директног укључивања руске војске, наравно, под условом да се што пре поседну гранични прелази са Русијом. Томе треба додати и руске снаге у Придњестровљу, одличан у односу на Украјину геостратешки положај Белорусије те исту важност Крима за сам Југоисток. У тој солуцији би се даље дискредитовала кијевска власт, избегавало би се распламсавање великог војног сукоба, који би добио међународни карактер, и вероватно би се повећала могућност да се Кијев и његови западни спонзори – а то се пре свега односи на САД, али и на читаво западно јавно мњење – натерају да прихвате дијалог за мирно решење украјинске кризе и федерализацију Југоистока.

Међутим, стиче се утисак да су већ стечени услови за директан ангажман Русије, макар за раздвајање зараћених страна. Украјина је чланица ЗНД и Заједничког економског простора, па је логично да ЗНД може да да мандат мировним снагама за смиривање. Такође власт у Кијеву је са врло сумњивим легитимитетом, а легално изабрани председник Виктор Јанукович у Русији. Уколико Русија и даље буде одуговлачила, а Кијев настави са крајњом неспремности за дијалог са Југоистоком, повећаваће се репресија, Украјина ће се дистанцирати од ЗНД и приближавати НАТО и ЕУ.Истовремено ће Кијев доводити нове безбедоносне снаге и правојне организације на Југоисток, и биће све теже да проруско становништво било шта озбиљније постигне у одбрани права и самоорганизације.

Докле је Кијев спреман да иде, показује и случај Одесе те реакције на тај злочин једне Јулије Тимошенко, али у мањој мери и већине других истакнутих носилаца актуелне власти. Готово голоруко становништво Југоистока нема велике шансе у односу на снаге безбедности и војску Кијева у случају даљег распламсавања дејстава и ако из Русије не добије неки облик конкретне помоћи у оружју и добровољцима, што је могуће само у случају апсолутног поседања границе између Доњецке Републике и Русије.

У случају опстанка тврдог става власти у Кијеву, подржане за то из САД и неких других западних центара моћи, проруске снаге у Украјини, односно Југоисток, тешко да могу да постигну циљеве без неког од облика директног (миротворног, посредничког и др.) укључивања руске армије или армије снага ЗНД. То се посебно односи на тешко оствариву могућност да се чак, у случају повољног развоја на терену за проруски Југоисток, успеју заузети границе, чврсто запоседнуте различитим облицима оружане силе и параорганизација лојалних кијевском режиму.

Ознаке: анализа, Драган Петровић, руска војска, Украјина, украјински навијачи