Прочитај ми чланак
Eскалација кризе у Украјини, која би могла да прерасте у шири унутрашњи сукоб или још увек може доћи до смиривања?
ПРОЧИТАЈ ЈОШ:
ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ (за Србин.инфо): Нови господари Украјине (2)
У последњих неколико дана криза у Украјини је ескалирала, чини ми се до те мере, да је сада велико питање да се она уопште може без ширих потреса решити. У последња два дана је дошло до неколико фундаменталних догађаја, који засењују читав досадашњи, већ вишемесечни ток протеста и немира.
Прво, показало се потпуно у пракси да лидери опозиције више уопште не контролишу протесте у Кијеву, и да су они постали у сенци деловања екстремних неонацистичких насилних и сада већ убилачких акција, чији је епицентар унијатски део северозапада Украјине и одакле они шире своју акцију не само у престоници, већ и на читавом простору западног и у покушају и средњег дела земље.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
У Галицији је дошло до потпуног преузимања власти од стране екстремистичких организација, које на жалост, чини се имају директну или бар прећутну подршку већинског унијатског становништва. Унијати чине око 12 %, па са потомцима у средињем делу и до 15 % становништва у земљи, али су се показали изузетно радикални и одавде се регрутује гро протестаната и фактички целокупне ултрадесничарске и неофашистичке организације, од којих неке имају позамашну терористичку прошлост.
У Галицији (административне области Лавов, Ивано-Франковска и Тернипољска), али одатле и у суседној Волинији (административне области Луцка и Ровно), заузете су практично све државне институције, полицијске станице, али и део касарни унутрашње војске, одакле су многи, попут случаја Хрватске и Словеније 1991, „прешли на страну свог народа“, односно придружили се побуни против властите земље и поретка у њој.
Додатан проблем су бројне жртве људске у Кијеву, и утисак да је акција полиције прилично млака у односу на екстремисте који дејствују снајперима, пиштољима, али и дугим цевима различитог порекла, што уноси у досадашњи сукоб новину да он прераста у оружани са дестинама мртвих и стотинама рањених. Поред тога дошло је и у Кијеву, који је већински за западноукрајинску опцију, али не и унијатски, дакле долази до више случајева отказивања послушности локалних функционера властима, и чак прелазак на страну опозиције. Примећена су и дезетерства из полицијских редова.
То су за сада више појединачни случајеви, али подсећају на догађаје у Југославији 1991, где су након почетна фазе побуне, све више долазило до одступања из државних структура по националној опцији. То је у Украјини видљиво чак и међу спортистима јер је један њихов део спреман да напусти Олимпијаду у Сочију, а други не.
За сада су угалвном унијати отказали послушност држави и властима, са готово безначајним изузецима. То значи да су Галиција, па и Волинија готово у потпуности ван државне и управне структуре Украјине, а да су у Кијеву и другим местиам западне Украјине, унујати који су дошли из Галиције организовано или живе у престоници, носиоци побуна и демонстрација, као чланства ултрадесничарских агресивних организација.
Међутим, плашим се, да је и код украјинског националног становништва које није унијатско, а нема руски као матерњи, (али ни галичнички дијалекат, већ украјински књижевни језик), те посебно код оних који су верници сепаратне украјинске цркве, дошло сада и долази до све већег прикључивања, на овај или онај начин постојећим акцијама.
Иако су они већински гласачи Батковшчине, а делом и Кличковог Удара, из редова овог, иначе врло бројног становништва у земљи, који чини 20-30 % целокупне популације земље није до сада било масовнијег одзива за непосредно учешће у демонстрацијама, а посебно не прилазак ултрадесничарским групама које су се понашале хулигански, и које су углавном пореклом из Галиције, регруотване око партије Слобода и њених неофашистичких подружница. Управо ће од даљег држања овог дела становништва следећих дана и седмица, доћи до одговора може ли се постојећа побуна у Украјини некако примирити и постићи компромис.
Са друге стране у источним и јужним областима земље, где је мирно, примећено је све већа активност у правцу подршке званичним властима, али и спремности, да уколико институције земље и њени органи затаје, што је све приметније, дође до организовања, и одбране од даљњих насртаја екстремиста, који су након освајања административних управних зграда у западном делу земље, кренули и на њен средишњи део, где за сада нису имали много успеха, али је све то утицало на пораст неспокојства у земљи.
Следећа врло опасна фаза, би могла да представља почетак ширег оружаног сукоба у земљи, а то би било преузимање Кијева у руке демонстраната и екстремистичких група, што би представљало знак да се источни и јужни региони самоорганизују у одбрани од насртаја са запада, и то би био на неки начин и крај земље. Јер, већ ми се чини да је јако тешко довести поново војску и власт у Галицију у било ком облику, и можда ако би се ствари некако примириле, да би земља даље могла да опстане у виду институционализоване, али макар за почетак неформалне федерације.
Сумњам да у постојећим разликама, било која геопоолитичка опција у земљи, може да намеће оној другој, или другима, своје жеље за уређење без радикалне употребе силе. Отуда, земља лебеди још увек између могућности заустављања даљих тежих сукоба где ће и даље остати политички и геополитички подељена, и између стварних масових и тешких оружаних сукоба са несагледивим последицама.
