Прочитај ми чланак
(СРБИН.ИНФО, фото: РТ)
Ситуација у Украјини се радикализује последњих пар дана. Поставља се питање излаза из кризе, и да ли он постоји.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском, на Социологији, на Историји (2000) и на Политичким наукама.
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи; докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Оно што посебно забрињава је да су у области Галиције, где делују најекстремнији елементи и власт на локалу држи сама партија Слобода настала на неофашистичким коренима традиције Бендеревих следбеника, заузете су државне управне институције, али и многа седишта полиције, а последњег дана и касарне унутрашње војске (жандармерије) са огромним арсеналима оружја и муниције.
Сем још неколико војних објеката и граничних постаја, у овој регији практично и нема више било каквих снага и институција које припадају држави Украјини, а регионалне власти, које заправо представља странка Слобода, одавно су саопштиле да не признају на својој територији украјинске власти и не признају њихове органе.
Галиција је једина регија у Украјини где живе већински унијати, и одавде се на сваки начин потпирује побуна и демонстрације у Кијеву.
Проглашена је и тотална мобилизација свих пунолетних у Галицији и они се шаљу као испомоћ демонстрантима у Кијеву.
Ситуација у Кијеву је најгора до сада и полиција је блокирала градске прилазе и метро не ради.
Држава је најзад кренула да се обрачунава са радикалним елементима у протесту, то је урађено прилично касно и сада су жртве прилично бројне.
Актуелна власт је потпуно легално изабрана, председник Јанукович је убедљиво тријумфовао у оба круга председничких избора почетком 2010, влада предвођена Партијом региона је добила већину на парламентарним изборима у јесен 2012.
У највећем делу регионалних области на локалним изборима такође власт држи сама или у коалицији Партија региона.
У том правцу насилнички протести свакако нису демократски, они су заправо удар на демократски поредак, што интересантно не изазива критике САД, Британије и неких других западних сила.
Како би се они односили на сличне покушаје подривања поретка на својим просторима, свакако не са симпатијама.
Када се све сабере мислим да ће Јанукович и власт покушати да се сада обрачунају макар са најекстремнијим елементима на протестима, имајући у виду убистава полицајаца из ватреног оружја. Потом би вероватно дошло до наставка преговора са опозицијом, али чак и у том случају, остаје велики проблем, што је у Галицији потпуно преузета власт од екстремних елемената, заузете и касарне са оружјем, не знам како се то може мирно решити. Мислим да после овога више ништа неће бити исто, и да би било логично да дође до извесне институционалне региоанлизације земље, која је већ фактички подељена на три целине:
-проруску, која обувхата југоисточну половину земље и где у континуитету парламентарно побеђује Партија региона, и велики утицај има и Компартија, а то су административне области Луганск, Доњецк, Запорожје, Харков, Херсон, Николајевск, Одеса, Дњепропетровск, покрајина Крим и град са посебним статусом Севастопољ. Ово је читава црноморска и азовска обала Украјине, све до ушћа Дунава.
-Галиција, која заиста има посебан језик, веру и историју, већ се силом отцепила од остатка земље, и она би у случају преуређења земље и покушаја налажења решења мирним путем, свакако требало да буде друга феедеративна или административна целина.
– Трећу целину представља остатак земње, у ствари средњи запад и централни део са престоницом Кијевом, где преовлађује меки украјински идентитет, који за разлику од Галичника, не отказује чињеницу да је овде поникла Кијевска Русија и да су ови простори кроз историју припадали малоруском идентитету, као делу сверуског национа.
Југоисточни део Украјине потпуно је окренут Русији у културно-идентитетском смислу, а то је и привредно најјачи део земље. Галичници, који су већином унијати имају склоност ка наглашеној десници, изразито антируски идентитет, али су у спору и са својим другим суседима, попут Пољака. Средишње-западни део са Кијевом заправо представља регију која се геополитички није до краја одредила, и могуће је, чак у случају распада земље, и да се она подели на области које би биле спремније да се окрену Русији, и на оне друге. Постојећи сукоби задњих месеци су само потврдили ово нејединство земље и могуће да би прелазно решење било федерализација земље као погоднија опција у алтернативи продубљивања сукоба.
