Прочитај ми чланак
(Новости)
Због различитих ставова о косметском питању, односи између цркве и државе у овом тренутку су на танкој жици.
Таман када је српски патријарх негирао да се односи цркве и државе заоштравају (пошто се Српска православна црква изјаснила против споразума с Приштином), а председник Томислав Николић оценио да напредак сваке заједнице почива у хармоничним односима државе и цркве, поруке двојице владика са митинга „Остајемо у Србији“ изнедриле су нову полемику, патријархово ограђивање, осуде из Владе, појашњавања ко у чије име говори и коме је шта допуштено да ради…
Социолог Љубиша Деспотовић из Института за политичке студије каже за „Новости“ да црква има право да се огласи о свим питањима која се тичу колективног живота верника, док иступе појединачних владика он посматра као лични став, јер званичан став цркве изриче Синод, Сабор или патријарх.
– Црква је имала потребу, а и право, да се огласи о питању опстанка територије, народа, верске баштине и српске државе на КиМ. Као једина институција која је преживела хиљаду година наше историје, црква има морални ауторитет да се огласи по овом питању – наводи Деспотовић, али додаје:
Када би црква повела кампању против бриселског споразума, она би изашла из домена у ком треба да делује. Наступи на митингу били су изван пастирске улоге и то изливање гнева према ономе што ради држава јесте „искакање“, али као јавне личности, владике на то имају право и то не треба везивати за став цркве.
Портпарол ДСС Петар Петковић навео је у суботу да „оркестрирана кампања која се води против митрополита Амфилохија и владике Атанасија због њиховог учешћа на скупу за одбрану Косова није виђена у Србији од дана милитантног комунизма“ и да су њихове речи „бестидно фалсификоване и цео скуп лажно приказан“. Петковић сматра да је срамно оптуживати владике које су за опстанак КиМ у Србији да су осрамотиле Србију.
Говорећи уопштено о односу политичара и цркве, Деспотовић примећује да се са црквом често кокетира:
– Када политичари од тога могу да поентирају, онда се поклањају патријарху, иду на литургије, увлаче епископе у кампање и тако их (зло)употребљавају и тада се не буне зашто се црква меша. А, када црква реагује противно интересима неке странке или коалиције, онда се поставља питање одвојености цркве и државе.
Епископ бачки Иринеј, који је и портпарол СПЦ, каже да односи државе и СПЦ нису такви да се може говорити о сукобу између СПЦ и световне власти.
– Црква не претендује да доноси политичке одлуке и да влада грађанима – каже владика Иринеј. – То је супротно и самој њеној природи. Није прихватљиво, међутим, ни минимизирање улоге цркве у друштву која има право на изражавање својих ставова, који нису увек подударни са актуелним ставом државног руководства.
Владика наглашава да је идеална мера односа државе и верских заједница модел у слободне цркве у слободном друштву, а да је и ситуација у Србији таква.
– Проблем је, међутим, што огромна већина грађана припада некој од верских заједница, тако да је немогуће раздвојити ове категорије. Због тога се ставови Цркве у јавности тумаче на различите, а често и неприхватљиве начине.
Да је у интересу и државе и њених грађана да све цркве имају своје место у друштву, сматра Милета Радојевић, први човек Канцеларије за вере Владе Србије. То, међутим, како објашњава, не значи нужно да црквени и цивилни ставови треба увек да звуче исто.
Једн од питања које кроји однос државе и цркве, али и одређује њен углед у народу јесте и начин на који црква саопштава своје ставове. У јавности постоји погрешно мишљење да је сваки јавни иступ великодостојника саопштавање става Цркве.
– Званичан став цркве јесте само онај који потиче од њених највиших органа – Светог архијерејског сабора и Синода – објашњава владика Иринеј.
– Јавност се са њим упознаје преко саопштења, која црква издаје о свим битним питањима, али и кроз иступе патријарха. Јавни иступи архијереја могу да се тумаче само као њихови лични ставови.
– Иступање цркве у погледу вођења државне политике њено је право које нико не може да оспори – објашњава Радојевић. – Та врста мишљења није обавезујућа ни за кога, осим за вернике. Разлика у ставовима између цркве и државе није камен спотицања за сарадњу.
Са верским заједницама имамо партнерски однос, који је заснован на закону и осталим прописима. Наша сарадња је квалитетна и усмерена на корист и цркава и осталих грађана.
А како су српска држава и црква функционисале у прошлости поводом важних питања, колико је често долазило до сукоба?
Историчарка Сузана Рајић каже нам да је током 19. века постојао висок степен сагласности око националне политике између цркве и српске државе. Црквени угледници су позивани на консултације, мада је држава на неки начин „контролисала“ цркву и финансирала је.
– Сукоба није било, осим 1881. године, за време краља Милана, када је митрополит Михаило уклоњен са тог места, за шта је као повод искоришћено неслагање са Законом о црквеним таксама, док је спор био политичке природе – објашњава Рајић.
– После Берлинског конгреса, наиме, Србија је преузела међународне обавезе и желела да проруску политику, прошири и на Аустроугарску, док се митрополит Михаило, као заговорник словенофилске политике, односно уједињења свих Словена под окриљем Русије, томе противио.
Црква се умешала у послове државе, а Србија да се не би компромитовала као држава уклонила је митрополита који је потом отишао у емиграцију и радио против Обреновића све до абдикације. После је враћен на место митрополита, али се тада држао канонских норматива.
Рајић оцењује да постоји велика разлика у односима државе и цркве онда и сада, када око консензуса о националним питањима постоји већи разлаз:
– Када су стратешки интереси у питању, свака деоба је кобна, али црква као институција има право и може да се издвоји својим ставом. Јасно је да при том не сме да преузима улогу државе.
Када СПЦ не подржава одлуке државе, то мора да се одрази на поделу у друштву јер Црква има своју паству која јој верује, она неког репрезентује и не чине је само духовна лица. Због тога ће моменат у коме нема јединства друштво осетити као сопствено слабљење. Поделе не могу проћи без последица.
Деспотовић, на другој страни, сматра да несугласице цркве и државе неће оставити већи траг на друштво јер СПЦ осим саопштења није даље инсистирала на свом ставу и није се ангажовала, а ни држава није ушла у простор сукоба са црквом.
Верницима, каже, јесте стало да црква и држава ближе сарађују и они очекују усклађенији однос јер припадају и цркви и држави, док за атеисте, који се противе мешању цркве у државна питања, иступи цркве могу да буду иритантни.
КАТОЛИЦИ И НАПИСМЕНО
И друге цркве, Римокатоличка или Протестантска, наводи Деспотовић, оглашавају се поводом многих питања: абортуса, еутаназије, геј бракова, смртне казне…, а Католичка црква, чак, има и традицију да се два, три пута у току једног века у писаној форми одреди према тенденцијама у друштву.
Министар просвете Жарко Обрадовић оценио је у суботу да су скандалозне поруке појединих црквених великодостојника које су се чуле на митингу у петак: – Оно што је виђено и речено апсолутно је непримерено људима који се баве верским питањима. То је за мене више од скандала, јер је то парекселанс говор мржње… Држава мора да реагује.
ОДНОСИ КРОЗ 20. ВЕК
1920-1935.
Обнова Српске патријаршије. Време блиских односа између државе и цркве, али и позиционирања других верских заједница у југословенско друштво. Упркос доминацији СПЦ, почетак увођења принципа равноправности конфесија и сразмерно заступање у односима са државом.
1935-1941.
„Конкордатска криза“, која је најоштрији сукоб државе и цркве пре увођења комунизма. Државни споразум са Ватиканом, који је тумачен као успостављање доминације Католичке цркве, СПЦ је одбацила и окупила око себе комплетну опозицију. Одлуком црквених органа, сви министри православне вере изопштени су из цркве.
1945-1955.
Период државног терора СПЦ и осталих верских заједница. Време прогона свештенства, отимања црквених поседа, забрањивања верских обреда, спровођења пропаганде уперене на религијска начела и исповедање вере.
1955-1990.
Консолидација цркве у друштву и слабљење прогона, али и време прикривене контроле деловања верских заједница од стране обавештајних служби. Упркос прокламованом атеизму у држави, црква ипак слободније исповеда своје учење и одржава верске обреде. Сазревање свести о слободи деловања верских заједница и потреби да односи цркава и државне власти буду утемељени на сарадњи.
1990-2000.
Врме обнове блиских односа државе и цркве. Поглавар СПЦ, захваљујући и угледу и харизми патријарха Павла, постаје личност која је позвана да коментарише и питања државне политике и чији се став слуша у круговима световне власти.
2000-2013.
Време дефинисања блиских односа државе и цркве, на законским темељима стриктне раздвојености црквене и световне власти. Фаза сарадње – увођења веронауке у школе, почетка враћања национализоване имовине, подршке верским заједницама средствима из буџета… Време и све јачих критика да се СПЦ превише бави политиком и да је превише има у јавном животу.
