Иако је на реаговање Цркве у Правилник о новим личним картама у Србији уметнута могућност добијања личне исправе без чипа, тј. „контактног микроконтролера“ (Правилник о личним картама, чл. 4, чл. 8, http://www.zazivot.org), и тиме доста постигнуто на заштити права грађана и верника, много тога у вези са новим електронским документима остаје нејасно.

Не зна се, нпр. да ли ће у новим личним картама бити баркодова, затим шта ће садржавати нови пасоши, или, који су рокови за вађење нових исправа? Међутим, с обзиром да се код нових електронских докумената свуда јављају два елемента: електронски чип и баркод, основна је недоумица да ли између њих има разлике у облику и степену опасности угрожавања грађанских и духовних права и слобода православних верника. Због чињенице да је главни покретач акције против оваквих докумената у Србији удружење За живот без жига, разумљиво је да је тежиште акције стављено на расправу против чипа, као носиоца непосредног угрожавања грађанских права. Насупрот овоме, изгледа да је у Русији и Грчкој негативно реаговање православних верника било више усмерено против баркодова, или тзв. идентификационих бројева. Наша је намера да најпре видимо да ли у духовним смислу има разлике између ова два елемента нових електронских докумената, а затим да потражимо одговоре на још неке од горе наведених непознаница, и тиме подстакнемо расуђивање и доношење општег става, односно, покретање одговарајућих акција наше Цркве.

Но, пре него што нешто више кажемо о самој теми, сматрамо за потребно да нагласимо да треба правити разлику о могућој улози наведена два елемента у свакој од три фазе примене електронских докумената: првој, садашњој, где су у питању лична документа које грађанин носи са собом, другој, наредној, коју можемо назвати предантихристовском фазом, када ће се прећи на уграђивање чипова у тело и трећој, завршној, антихристовској, када ће доћи до потпуног остварења визије Св. Јована Богослова, описане у Откровењу:  

„И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест“ (Отк. 13, 16-18).

Нас, дакле, превасходно занима на који начин и у којој мери електронски чип и бар-код нових докумената у овом тренутку угрожавају грађанска и религиозна права грађана, тј. верника.

Следеће што такође треба разлучити јесте разлика између повреде грађанских и верских права и осећања на једној, и могуће непосредне духовне опасности на другој страни, када се, евентуално, прихватањем нових докумената узрокује губљење благодати, односно, верне излажу, у мањој или већој мери, потпадању под утицај или власт злих демона. Разлика је очита: док је у првом случају реч о непоштовању, тј. повреде људског достојанства и слободе и тиче се, дакле, општих морално-етичких начела права човека, у другом се, међутим, ради о довођењу у питање нашег вечног спасења. Док је угрожавање људских права константа историје човечанства, с тим да оно у садашњем тренутку због глобализације и техничких могућности добија свеопште, колосалне размере, метод или вид могућег одрицања од Христа нас враћа у ранохришћанска времена, када се од хришћана тражило приношење идолске жртве државним боговима тадашњег Римског царства, чега је одбијање водило у исповедање и мучеништво, а прихватање у отпадање од Цркве.

Чини нам се да по овим питањима постоје разлике између електронског чипа и баркода.

По нама, дакле, електронски чип само угрожава грађанска права и не може довести до угрожавања или губљења благодатног стања, тј. заштите православног верника. У техничко-правном смислу у електронском чипу је само дошло до усавршавања, увећавања и обједињавања нечега што је до сада већ постојало. И до сада су постојали тајни досијеи; разлика је у томе што су они до сада отварани само за одређени број „сумњивих“ грађана, а сада сваки грађанин постаје „сумњив“ и добија и са собом јавно носи свој тајни досије. И до сада је било могуће праћење и лоцирање грађана преко специјалне опреме и  мобилних телефона, а сада та могућност са новим документима постаје општа. Новина је у томе што се, кажу, преко електронских чипова може утицати и на здравље власника, на психичке сметње, или чак и на контролисање његове плодности, тј. рађања, мада се тврди да се то у мањој мери могло вршити и путем мобилних телефона. Све ово, заједно са могућим злоупотребама, било је довољно, као што смо рекли, да се наша Црква прикључи акцији против увођења електронских чипова у личне карте, чега је последица могућност добијања личних карти без њега.

Међутим, у крајњој линији, чини нам се, нема основе за потпуни бојкот докумената са електронским чипом од стране православних верника, из простог разлога што све околности у вези са њим не садрже у себи елементе одрицање од Христа, односно, идолопоклоњења, и тиме се верни не излажу опасности губљења благодатне заштите која се добија приликом крштења. Понављамо, говоримо о првој, садашњој фази примене електронских докумената, односно, електронског чипа.

Међутим, сматрамо да са баркодом, тј. идентификационим бројем грађана, ствари стоје другачије. Код баркода, унутар три пара дужих линија, које се приликом декодирања читају као три шестице, умећу се три групе од по (за сада) три броја, који представља тзв. лични број власника документа, што недвосмислено упућује на горе наведено место из Откровења: „јер је број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест“. Даље, и овде се могу разликовати два нивоа проблема: морално-правни, са угрожавањем  грађанских и верских права и осећања, јер се лично име добијено на крштењу замењује безличним бројем, чиме се човек спушта у ред ствари, а други је духовни,  јер има мишљења, као што ћемо даље видети, да се приликом добровољног прихватања овог новог идентитета „заробљеног“ унутар три шестице и потврђеног стављањем потписа на документ, хришћанин одриче Христа и губи крштењску благодат.

Мишљења у Цркви по питању баркода, тј. идентификационих или личних бројева верника су различита. Рецимо, став Синода РПЦ је укратко изражен у изјави митрополита Кирила, својевремено објављеној у Православљу, бр. 965:

„Митрополит смоленско-калињинградски Кирил подсетио је вернике у Русији на став Св. Синода, изнет у више наврата, о новим пасошима, који садрже баркод у ком су присутне три шестице. Како је то по Откровењу Јована Богослова знак антихриста, неки верници одбијају да га приме. Митрополит истиче да Црква нема негативан став према овим документима, јер се не ради о таквом печату и да се људи не присиљавају да га узимају у замену за одрицање од вере у Христа, како би могли да живе и раде. Црква има разумевања за оне, који одбијају да узму ове документе и пита се при том, зашто је разрађен такав систем, који грађане ставља у ситуацију, да мисле да се ради о опасности по њихову веру. Међутим, страху код верника нема места.“

Познат је и сличан став ђ. Андреја Курајева, који у једном разговору о последњим временима на ову тему каже:

„Ипак, ја мислим да не треба тако јефтино ценити своју душу. Одакле таква претпоставка да ако човеку буду ставили печат у пасош или чак на руку, да тај знак одузима човеку слободу? Шта ме може одвојити од Христа? Једноставно, треба схватити, да нас ништа не може одвојити од живота у Господу Исусу Христу, ни садашње, ни долазеће, ни начала, ни власти, ни анђели, нико нас не може одвојити. И какав ће то печат бити јачи од Љубави Божје, јаче од свих тих инстанци које је Апостол Павле побројао? Шта се то односи на број 666, ја не видим у њему мистерију? Просто зато што се тај број доводи до броја који се помиње у Апокалипси“  (http://www.manastir-lepavina.htnet.hr).

Међутим, бројнија су другачија мишљења, како епископа и духовника, тако и православних интелектуалаца и верника, каква су нпр. она сабрана у зборнику Печат Христов и жиг звери (Образ Светачки, Београд 2004). Према њима, приликом прихватања докумената са баркодом верни се директно излажу губљењу благодати добијене на крштењу, и реч је, дакле, о виду одрицања од Христа и првој етапи идолопоклоњења. Из поменутог зборника наводимо речи ст. Пајсија Светогорца и о. Владимира Шишкина:

„Кажу: Ћесару ћесарево. Међутим, ради се о нечему сасвим другом кад је у питању легитимисање личности. То није новац (нити било која друга спољашња форма данка) него нешто лично, далеко важније, јер је реч о мојој највећој вредности, за коју ће се од мене тражити најважнији одговор на Страшном суду. Мени се нуди нешто као замена за моју душу. Легитимација личности – то је истоветност (ταυτότητα, истоветност и лична карта, прим. Јм. Н.), личност у њеном дословном смислу, тј. човек се поистовећује с тим што му предлажу. Они, значи, подмећу ђавола, а ја потписујем своју сагласност с тим? Како могу да пристанем на то?“ (стр. 177);

„Сједињење добровољно прихваћеног бројчаног имена са цифром 666 означаваће заједницу човечије душе са душом антихриста. Приликом одрицања од Христа и преласка у другу религију, секту или масонску ложу главни услов је одрицање од светог имена и прихватање новог. На тај начин долази до посвећености човечије душе ђаволу. То је супротност тајинству Светог крштења, где се крштени, добивши свето име, сједињује са Христом, при чему се човек одриче сатане и свих дела његових. Чак и привидно или условно одрицање од хришћанског имена лишава човека благодати. Због тога они, који су примили код, неће издржати и прихватиће жиг, уколико се не удвостручи милост Божија“ (стр. 174).

Навешћемо и један пример из руске стварности. Током разговора који је православни писац В. П. Филимонов на петроградском радију водио са Архиепископом белоцерковским и богуславским г. Серафимом, владика је, после тврђења водитеља да је примећено да људи који су примили број постају нервозни, као да је одступила благодат од њих, одговорио следећим речима:

„У томе и јесте сва опасност прихватања идентификационог броја, што одступа благодат Духа Светога и улази дух овога света, или дух антихриста. У томе је сва опасност. Да нема тих последица по православног хришћанина, могло би се окачити сто таквих бројева. Али тај број је повезан са нашим будућим уделом, са нашом судбином у вечном животу, са судбином нашег спасења, а мислим да ниједан човек који има здрав разум не жели да се вечно мучи у аду. Он схвата да су то озбиљне ствари и да је то његова судбина. И ако од тих цифара зависи човекова судбина, онда наравно он треба свим силама и свим мерама да их одбије и категорички изјави своју несагласност са том појавом. У томе и јесте сва опасност, што човека напушта Свети Дух и он постаје суров, нервозан и потом неспособан за прихватање божанских истина“ (http://pravoslavljedanas.info).

Лично нам је познат један скорашњи случај са Св. Горе. Када је од стране Александријске патријаршије за новог епископа био изабран сабрат манастира Григоријат, јм. Мелетије, који се налази у мисији у Конгу, пред григоријатске старце се поставило питање вађења нових пасоша за оце који су требали да путују у Александрију на хиротонију. Игуман, ст. Григорије, дао је благослов за узимање нових путних исправа, тек пошто је утврђено да се у грчким новим пасошима користи код приликом чијег се декодирања не читају три шестице.

На основу наведеног закључујемо да је ситуација са баркодовима у новим личним документима далеко озбиљнија и опаснија у односу на електронске чипове, који би, као што смо рекли, тек у наредној, предантихристовској фази, требали да на себе узме улогу коју тренутно има баркода. Зато сматрамо да би епископи и духовници требали да јавно изнесу своја расуђивања о овом питању и да се на основу њих предузму одговарајуће мере.

На самом крају овог текста ћемо ради потпунијег упознавања верника изнети податке које смо добили од стране администратора сајта удружења За живот без жига. Наиме, на наше питање да ли ће у новим личним картама бити баркода и који су рокови за измену старих, односно, вађење нових исправа, добили смо одговор који преносимо у целини:

„Не знамо да ли ће се баркод наћи на личним картама. Додатно у вези баркода – ми смо добили какву-такву подршку од дела Цркве по питању чипа, но по питању кода Православне цркве у целини се нису јасно оградиле против њега. Пасоши су најављени ове године. Ту имамо проблем, с обзиром да су пасоши са чипом постали међународни стандард којег све земље уводе, укључујући и Русију која, међутим, бар развија сопствени софтвер. Но, ако се ствари још мало заоштре на глобалном плану, вероватно ће се указати простор да се с тим у вези нешто и уради. Рокови за (замену) личних карти биће до истека садашње или највише 5 година. За пасоше су најавили до краја 2009.“  С овим у вези додајмо још само то да је у Правилнику о личним картама (чл. 4), „симболизована ознака документа“ можда други назив за баркод.

Шта рећи на крају?

Можемо само да поновимо оно што смо рекли на почетку: крајња сврха овог нашег писања је била да још једном скренемо пажњу наше Цркве, епископа, духовника и верника, на озбиљност  проблема нових електронских докумената, нарочито у вези баркода, како би се на време промислили и изрекли одговарајући духовни савети и препоруке верном народу, односно, благовремено предузеле одговарајуће акције према надлежним државним установама. У супротном, последице могу бити погубне и непоправљиве. Најмање опасно може бити то што ће се православни верници почети појединачно обраћати за савете и благослове епископима и духовницима, а што, због важности питања и вероватних различитих одговора на њега, може довести до нових пометњи и несугласица у нашој помесној Цркви.

Извор: Архимандрит др Никодим Богосављевић

Oznake: Arhimandrit dr Nikodim Bogosavljević, bar kod, elektronska dokumenta, elektronski čip, pravoslavlje, pravoslavna pouka, satanski žig