Pročitaj mi članak
( standard.rs – Араик Саргсјан)
Позадина опасне игре у којој су 19. јуна у Москви учествовали шеф ЦИА и директор Руских железница.
Због антизападне политике Русије у Сирији, Запад је започео прави рат против Русије и њеног вође Владимира Путина. На самиту Г8, одржаном 17. и 18. јуна у Лох Ерну (Ирска) разматран је широки круг путања, али је главно интересовање било везано за прилике око Сирије. Камен темељац руске спољне политике болно је ударио по глави председника канадске владе, који је изјавио:
„Путин и његова влада подржавају бандите из Асадовог режима, полазећи од сопствених разлога које не сматрам оправданим“.
Наравно, за политичара који је 17. маја позивао да се активније помогне Израелу као предстражи „демократских“ земаља на Блиском Истоку такве изјаве нису израз искрености, већ пре констатовање чињенице о негативном односу Запада према законито изабраном вођству Сирије оличеном у Башару Асаду. Уосталом, вазална зависност Канаде од Лондона не дозвољава Стивену Харперу да има сопствено мишљење различито од станара Даунинг стрита.
У тим условима понижења и привидне незаинтересованости Г8 за Русију председник Руске Федерације Владимир Путин извео је немогуће – доказао је целом свету сувереност руске политике и чврстину дате речи: „Сирију не дамо!“
САД су узвратиле тајним доласком шефа ЦИА Џона Бренана у Москву 19. јуна.
А истог дана увече у свим јавним гласилима појавила се вест да је генерални директор Руских железница Владимир Јакуњин (на слици лево) дао оставку. Међути, сат касније иста гласила објавила су деманти те вести.
Председник владе се у тренутку Бренанове тајне посете – боље речено повреде државне границе високог представника америчке обавештајне службе – налазио у Иркутску. Па ко је онда допустио најљућем непријатељу Русије да се увуче у руски дом?
Иако се разрешења са дужности и именовања никад се не дешавају истог дана, већ томе претходи, између осталог, и разговор са кандидатом за тај положај, одговор Александра Мишарина [1] на питање дописника УралПолит.Ру био је: „Да, можете ми честитати“.
Да ли је Јакуњин за то знао? Свакако да јесте и управо зато је тако неопрезно реаговао на то разрешење и именовање. Његова реакција потврђује да никакве грешке ни провокације није било: одлука владе Руске Федерације заиста је постојала. Цитати из Јакуњинових изјава: „Гневан сам због дрске провокације поводом моје наводне оставке“, „Узео сам толику дозу разјарина“ [2]; „А шта ако се подметне ‘указ’ о почетку рата или оставци Медведева, на пример? Па то ће срушити земљу!“
Чудна реакција на оно чега није било, зар не? Да се насмејао глупој шали или да је стално понављао причу о „печеном тетребу“, били би срушени сви адути конспиролошких теорија. Али Јакуњин није само праскао од беса већ је себе ставио на исти ниво са вођама државе. Ту је претерао.
„АЛА СИ ИМАО СРЕЋЕ!“
У контексту тих значајних догађаја долазак шефа ЦИА није просто коинциденција, већ напад краљицом на краља или – у шаховској терминологији – давање шаха, и то са претњом мата. Управо зато указ је, сат после објављивања, био повучен. Да ли то значи да се Путин уплашио посете незваног госта, опозвавши указ о Јакуњиновој смени?
Нипошто, али председникове подругљиве речи „ала си имао среће!“ не значе просто спрдање са сасвим дезавуисаним Јакуњиновљевим демаршом, већ помно планирану акцију, која је омогућила откривање „пријатеља“ шефа Руских железница. Браво, Владимире Владимировичу, то је ударац у плексус свим непријатељима Русије и руског народа.
Многи се неће сложити са таквим закључцима, пошто Јакуњина сматрају Путиновим пријатељем и његовим саборцем из КГБ. Међутим, пријатељ и саборац је, наступајући 13. октобра 2011. године на конгресу РСПП [3], у друштву Елвире Набиулине и њеног мужа Јарослава Кузминова, Владимира Мауа и Александра Шохина, обраћајући се последњем, рекао: „Александре Николајевичу, предстоји вам да постанете председник револуционарног заседања управе РСПП, пошто оно што се овде чује звучи као криза политичког система у целини. О томе је говорила Елвира Сахипзадовна (Набиулина), о томе је говорио Владимир Александрович (Мау), и то се по први пут чује, верујте ми, на оваквим скуповима. То значи да је дугогодишња политика, заснована на понављању оне парадигме развоја која је доминирала у друштву, такође потрошена.“
Завереници из либералног крила садашње власти отворено су се изјаснили о неслагању са одлуком донетом 24. септембра 2011. године на конгресу Јединствене Русија о истицању Путинове кандидатуре за председника. Штавише, поменувши реч „револуција“, почели су да је остварују: мочварна [4] опозиција уздрмала је власт и приморала Путина да другим очима гледа своје пријатеље, који су се сви окренули против њега. Зашто? Зато што бивши тим – оличен у Грефу, Јакуњину, Чемезову, Токареву, Коваљчуку, Ротенбергу и Сечину – не занимају Путинове државотворне идеје, са којима је кренуо на изборе.
Штавише, његово фактичко одрицање од Јединствене Русије значило је и одрицање од либералне компоненте руске политике, тачније, од западног утицаја у Русији. Простије речено, његови бивши пријатељи уплашили су се не само губитка утицаја него и могућег удаљавања од „краве музаре“ јавних набавки и поништавања својих лондонских офшор рачуна због неуспеха проенглеског лобија у врховима власти. Даљи догађаји само су потврдили њихове најдубље бојазни.
То да је Јакуњин започео опасну игру, може се докучити из нацрта Устава који је ставио на увид јавности, чији се основи нису нашли у Путиновим предизборним чланцима. Зашто? Зато што тај социјалдемократски Устав не мења само садашњи Устав него и уграђује Русију у нови светски поредак, где социјалдемократска доктрина замењује либералну демократију, која је била основ за већину земаља света. Руски либерално-економски блок се неколико година труди да проведе у живот нову доктрину постојања Русије.
Управо томе је затребала „мочварна револуција“, која се ослањала на средњу класу успешних менаџера. Али народу ту идеју нити је чуо нити подржао. Она даље није развијана углавном због грамзивости опозиционара и њихових ментора, због одсуства идеја сувереног развоја земље и једноставне глупости оних који су рачунали са социјалдемократијом. То није руски пут, народ га никада неће подржати, за разлику од Француског.
ЗАШТО ЈЕ ДОЛАЗИО ШЕФ ЦИА У МОСКВУ
Управо такво уништавање морала и вековних вредности народа тражили су нови социјалисти у Русији, подржани из Лондона и Вашингтона. Управо је због заштите њиховог идејног доктора политичких наука и долазио руководилац ЦИА у Москву.
Губитак полуга власти и финансирања „мочварне револуције“ на терет државе веома је уплашио Англосаксонце, пошто би Јакуњинов одлазак из моћног окружења врховног командног састава руске економије и политике значио потпуну ликвидацију осињег гнезда либералних агената страног утицаја. Такву изнудицу у Вашингтону нису могли да дозволе јер Владимир Јакуњин није Анатолиј Сердјуков. [5]
Јер претпоставља се да од Јакуњна многе нити воде до страних обавештајних служби и светских закулисних моћника. То нису управници из рокфелеровске банке ЈП Морган Чејс постављени за консултанте у Росњефту Игора Сечина. Јакуњин је фигура европских габарита, потврђених статусом председника Међународног савеза железница, после једне чудне подударности чије место порекла је Француска.
Дакле – док је Путин био у Лох Ерну, где је одлетео после усаглашавања свог става са председником Кине Си Ђинпином, а председник владе се налазио у инспекцији у Иркутску – у Москви се одигравала права драма у два чина, чији учесници су чудним стицајем околности били шеф ЦИА Бренан и шеф Руских железница Јакуњин.
Завереници су сасвим јасно оголили дубину проблема агената страног утицаја у Русији. Показало се да у првом реду нису Алексеј Наваљни, Генадиј Гудков, Борис Њемцов, Гари Каспасов или несрећни притвореник Сергеј Удаљцов, већ кудикамо значајније фигуре попут Владислава Суркова (Дудајева), Саида Амирова, Сергеја Гуријева и остале братије, повезане не само са Виктором Вексељбергом него и са Владимиром Јакуњином, који је највероватније „покривао“ најважније агенте антидржавне завере. Наравно, о томе се може судити само по посредним назнакама, али оне су толико очите да их је немогуће превидети.
Да, Владимире Ивановичу (Јакуњине), говорећи речима Владимира Путина: „Ала си имао среће!“. Боље би ти било да ниси дизао галаму око провокације и „разјарина“, већ да си тихо дао оставку и остатак живота провео у вили са пауновима у иностранству. Али сад је већ касно, ствар је учињена.
Дакле, Путин је однео две победе: једну у Лох Ерну и другу у Русији, проваливши агенте страног утицаја који су, будући да нису нарочито паметни, сами себе дезавуисали. Сада ће будућа Јакуњинова оставка изгледати као технички корак и каријера бившег Путиновог пријатеља одсад је завршена, чак и за стране покровитеље.
Председник Русије тиме спаљује последње мостове између себе и колонизатора Русије.
Проваливши помоћу просте операције агенте страног утицаја, Путин је остао сам, без пријатеља. Али какви су то пријатељи, кад се нису прожели идејом из 24. септембра 2011. године, кад је начињен преокрет у историји Русије? Боље и сасвим сам него са таквим саборцима, тим пре што је сва њихова борба била само за парче колача под именом „Русија“…
___________________
Напомене преводиоца:
[1] Александар Мишарин – први потпредседник Руских железница.
[2] Разјарин – таблета коју добродушни мачак Леополд из цртаног филма мора повремено да попије кад се мишеви избезобразе.
[3] РСПП – Руски савез индустријалаца и предузетника.
[4] Мочварни (Балотњи) трг у Москви – место где се окупљала антипутиновка опозиција.
Аутор је академик, потпредседник Академије геополитике Русије и почасни конзул Македоније у Јерменији
Превела Сава РОСИЋ – 7or.am
