Pročitaj mi članak
Мартовски погром 2004. један је од најтрагичнијих датума у новијој српској историји.
Овај, по мишљењу многих, добро осмишљен сценарио етничког чишћења, добио је повод дан раније када су електронски медији на албанском језику нетачно, непрофесионално и неетично извештавали о погибији тројице албанских дечака који су се утопили у Ибру у албанском селу Чабра. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.
Једанаест година касније са лицем правде се и даље нису среле вође руље која је изазвала 33 појединачна немира, и оружјем, бомбама и паљењем кућа, манастира и цркава обрачунавали се са Србима. Све се свело на неколико судских процеса.
Без имало одговорности, албански медији и политичари су за смрт малишана окривили Србе из суседног села Зупче. Та вест је подигла на ноге више од 51.000 Албанаца, изазивајући дводневне немире у којима је погинуло 28 особа, а 954 је повређено (међу њима 143 Срба и десетине припадника међународних снага) у сукобима са Албанцима. Протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.
Место најжешћих сукоба био је мост у подељеном граду – Косовској Митровици. Око 11 часова, тог 17. марта 2004. године, око 200 Албанаца наоружаних ватреним оружјем и бомбама упутило се ка мосту на Ибру, успели су да пробију барикаде Кфора и уђу у северни део града. Том приликом убијено је двоје Срба. Окршаји су трајали два дана, а у последњем налету Албанци су гранатирали северни део града. У селу Свињаре запаљен је велики број српских кућа, а након погрома у село се није вратио нити један Србин.
У Приштини су 17. марта демонстранти запосели станицу Унмик полиције у насељу Врањевац, запалили више полицијских теренских возила и напали зграду у којој су живели Срби. У српском селу Чаглавица 15. марта 2004. године Албанци су ранили дечака Јовицу Ивића. Два дана касније неколико хиљада Албанаца из правца Приштине је стигло у село, али су их на улазу зауставили припадници Кфора. Молотовљевим коктелима запалили су десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Албанаца рањено је неколико Срба.
Еулекс
У Еулексу, који је наследило Унмиково правосуђе, „Вестима“ је речено да се Специјално тужилаштво није бавило случајем везаним за догађаје 17. марта 2004, већ да су од Унмика добили 11 случајева од којих је шест случајева одбачено услед недостатка доказа.
Од тога је три случаја Еулекс пребацио локалним тужилаштвима, од којих се два налазе у Призрену. Један је 3. јула 2014. године предат локалном тужилаштву у Приштини и он чека суђење, док им статус случајева који су почели фебруара 2010. године и септембра 2014. у Приштини није познат.
У Обилићу је тада живело више од 50 Срба у насељу у близини Термоелектране Косово Б, као и у згради ЈУ програма. Њихове куће и станови су паљени, а они који су покушали да побегну су премлаћени. У Косово Поље Албанци су пристизали аутобусима из Дренице. Осим кућа, у том месту су спаљене и обе православне цркве – Црква Светог Николе и Црква Свете Катарине. Испред школе у Косовом Пољу убијен је Златибор Трајковић, стар око 60 година.
У Призрену су 17. марта све православне светиње биле у пламену. Запаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског. У подруму изгореле Богословије пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. Погромом су погођени и Пећ, Гњилане, Косовска Каменица, Штимље, Вучитрн, Ораховац, манастир Девич, Урошевац, Подујево, Штрпце, Грачаница, Лапље Село.
Портпарол Унмика Нериџ Синг изјавио је да су после трагедије деца била под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче за смрт другара са којима су се играли. Портпарол Унмика Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је албанско насиље било планирано. Командант Сфора генерал Вирџил Пекет потврдио је да су нереди на Космету врло добро организовани. Италијански генерал Алберто Примисери, командант мултинационалне бригаде Југозапад, изјавио је да су Албанци имали спремљен план да очисте насиљем Косово и Метохију од Срба.
– Говорити о међуетничком конфликту на Космету је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову и Метохији је погром против једног народа и његове историје – изјавио је тада он.
Ипак, и поред готово једногласне осуде међународне заједнице везане за догађаје 17. марта приведене су само 143 особе од којих је 67 задржано у притвору.Окупаторска шиптарска полиција примила је више од 1.400 жалби у вези са почињеним злочинима, али извештај ОЕБС-а сведочи да је већина тужби ублажена или је погрешно класификован злочин.
Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања косовских медија, догађаји су могли кренути другим током и не би достигли толики интензитет и тај ниво бруталности – оценио је званичник Оебса задужен за слободу медија Миклош Харасти. Та мисија је саставила посебну медијску анализу извештавања медија на албанском језику 16. и 17. марта, али нико ни за такво извештавање није кривично одговарао.
Гости на свом огњишту
Срби се не враћају, а и тамо где се врате, бивају изложени нападима, пљачкама и паљевинама, као што је то случај у Клини.
Србима је требало дати до знања да могу да нестану са ових простора преко ноћи. Требало им је ставити до знања да су након 17. марта само гости на Косову и Метохији, и да је њихов физички опстанак несигуран. Штавише, расељенима из 1998. и 1999. године је послата порука да се не надају никаквом повратку, а нарочито због тога што међународна заједница није ништа учинила да обезбеди основне услове за повратак расељених, сматра Александар Ђикић, председник Српског националног форума и професор на Универзитету у Приштини, измештеном у Косовску Митровицу.
Истичући да су догађаји и последице 17. марта 2004. године захтевали много више анализе него што је уследило у српској јавности након тог датума, Ђикић оцењује да су збивања везана за тај дан наставак етничког чишћења Срба које је почело 1998. године.
– Коначно, последица 17. марта је и једнострано проглашење независности 2008. године, као и напад РОСУ (специјалне јединице косовске полиције) на север Косова јула 2011, након чега су уследили преговори у Бриселу. У преговорима који и даље трају и који континуирано воде губитку сваког суверенитета Србије на овим просторима, тада је успостављена граница између Србије и „независног Косова“ – сматра Ђикић.
Београд се у овоме уопште није снашао.
– Жртву 17. марта није искористио да успостави чвршће разграничење на Ибру, након кога би имао много повољнију позицију за догађаје који су уследили. Друго, Београд се нимало није потрудио да на терену ангажује Србе који немају путера на глави, а који имају људског, политичког и интелектуалног кредибилитета да се одупру притисцима и учине много више за свој народ и државу. Уместо тога, на терену су били људи сумњивих каријера и сумњиве прошлости, што никако није могло довести до успешног развоја положаја Срба и Србије – закључује Ђикић, дугогодишњи новинар и аналитичар.
Дамоклов мач
– Тог 17. марта 2004. заштиту Србима су пружили војници Кфора и Унмик полиција из различитих земаља. Данас тих снага нема. Уместо тога најављује се формирање оружаних снага Косова. Можете мислити у случају понављања напада какав се десио пре 11 година да ли би оне и како штитиле и заштитиле Србе. Коначно, опасност над Србима увек лебди као Дамоклов мач. Ових дана и неки званичници Приштине генеришу хушкачке тонове, који би у постојећој економској ситуацији могли бити окидач за понављање насиља од пре 11 година – закључује Александар Ђикић.
Од тог немилог догађаја прошло је 11 година, међутим, Александар Ђикић, рођени Ђаковчанин, сматра да су се међуетнички односи само привидно променили.
Одговорни у Београду
За све што се дешава са Србима на Космету и са Србијом на Косову и Метохији, највећу одговорност сносе власти у Београду, без обзира на то ко их чини.
– Положај Срба на Космету је директно завистан од одлучности власти у Београду. Од ње директно зависи и однос међународне заједнице према питању Срба на Косову. Што више Београд буде давао уступака, положај Срба ће бити све тежи. Београд је данас питање Косова и Срба на Косову препустио партијским кадровима потпуно некомпетентним, неспособним и незаинтересованим. На тај начин се не може постићи ништа добро. У случају да овом питању приђе озбиљније и међународна заједница ће умногоме променити понашање. Докле год је Београд овако снисходљив, међународна заједница нема обавезу да се конфронтира са Албанцима и да себи отежава положај.
– Дошло је до смиривања међуетничких односа, дошло је до релативно слободнијег кретања Срба путевима по Косову, али суштински се ништа није изменило. Процес повратка избеглица је и даље табу тема, а напади на Србе не јењавају у појединим деловима, као што је то Ђаковица. Срби се не враћају, а и тамо где се врате, бивају изложени нападима, пљачкама и паљевинама, као што је то случај у Клини. Дакле, стање је непромењено, лоше и без назнака да ће се побољшати.
(Ј. Л. Петковић – Вести, КМ Новине, преузето са facebookreporter.org)
