Pročitaj mi članak
Оно што Западу вероватно највише смета у односима са Русијом је чињеница да та огромна земља, супротно очекивањима, није ослабила нити изгубила значај као играч на глобалној светској сцени, већ бележи успех за успехом на планетарном плану. И то пре свега захваљујући Владимиру Путину.
Поштује православље: Владимир Путин у цркви
Многе одушевљава његова самоувереност и снага да доведе у питање све оно што изван Русије важи као правило игре, али и способност да влада једном тако великом земљом, па макар и безобзирним методама. Један амерички блогер га је подругљиво назвао „фирером слободног света“, а други мање заједљиви коментатор га описује као „Чак Нориса међународне политике“.
После великих успеха на глобалном плану по питању Сирије, Ирана и Едварда Сноудена, многи виде Путина као светског лидера конзервативних снага.
– Било му је довољно 20 минута разговора са Обамом на економском самиту у Санкт Петерсбургу да спречи бомбардовање Сирије и нађе решење проблема са хемијским оружјем, каже један од дипломата у Москви.
У извештају Центра за стратегијске комуникације из Москве пише да је Путинов утицај толико порастао да он у међувремену може да утиче на токове гласања у америчком Конгресу, јер је постао „нови светски лидер конзервативних снага, који се супротставља популизму левице која раслојава друштво“, при чему се под левицом подразумевају лидери попут Барака Обаме или француског председника Франсоа Оланда.
Ова анализа објашњава да у данашњем хаотичном свету људи све више траже сигурност и велика већина тежи стабилности уместо идеолошких огледа, али и класичним породичним вредностима уместо хомо-бракова, али и националној држави уместо прилива неконтролисане миграције.
За све те вредности залаже се и Путин, док класичне демократије могу да владају још само захваљујући компромисима. Руски председник је у говору нацији прошле седмице рекао и то да „његов конзервативизам долази одатле што жели да спречи кретање на доле и уназад и пад у хаос таме“, и тај циљ бескомпромисно остварује.
За друге је Путин политичар који влада у стилу 19. века и који није привржен европском политичком моделу, већ пре оном феудалном: са надмоћном државом, дворјанима који испуњавају сваку господареву жељу и привредом која служи интересима политичара.
Његов мото гласи: „Што је моје, не може да буде и твоје.“
Путину се при томе са Запада замера на бескрупулозности у многим стварима: кад је 2005. године увео тзв. вертикалу моћи укидајући директан избор гувернера и тиме себи омогућио утицај све до региона, што су ухапшене чланице ансамбла Пуси-риот и послате у радни логор, али и што је увео закон којим се забрањује хомосексуална пропаганда или зато што је укинуо државну агенцију Риа-Новости и основао државни пропагандни концерн Русија данас.
(Вести онлајн)
