Прочитај ми чланак
Истраживање систематског затирања српске баштине у Хрватској у 20. веку. У рату уништено 89, а тешко оштећено 195 храмова СПЦ. Српска култура је „опасно“ сведочанство миленијумског трајања Срба.
(Новости)
Срби са подручја данашње Хрватске у 20. веку су доживели геноцид – јер је уз физичко уништење и прогон српског народа, систематски затирана и културна баштина. као аутохтоног народа на западним просторима бивше Југославије – каже музејски саветник Милојко Будимир, некадашњи кустос и директор Музеја Книнске крајине у Книну.
Недавно је објављена његова књига „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске“, драгоцен прилог малобројној библиотеци дела која се баве прећутаним злочином над културним благом Срба у другој половини 20. века.
– Културни геноцид изведен је у НДХ током Другог светског рата, па настављен тихо и перфидно у СФРЈ. У привидном миру Југославије ћутањем је легализована пљачка и уништавање почињено у квислиншкој Павелићевој држави. Деведесетих се поновила иста прича. Изведено је назапамћено етничко чишћење Срба из Крајине и уништавање преостале културне баштине, а наочиглед међународне заједнице, која је те злочине онда лицемерно аминовала као „коначно решење“ српског питања у Хрватској, па је Хрватска и награђена уласком у ЕУ – горко констатује Будимир.
Он подсећа да је и у Другом светском рату и деведесетих на удару прва била СПЦ која је вековима била једина национална институција ван Србије.
Геноцид над српским народом у Хрватској може се поредити само са геноцидом над његовим културним добрима, који и данас траје – сматра историчар уметности Никола Кусовац, рецензент књиге „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске“.
– Брозове власти нису дозволиле повратак српске баштине Србима, већ су наредиле да Хрватска задржи иконе, књиге и сву осталу опљачкану баштину коју је стварао српски народ на територији Хабзбуршке монархије и Млетачке републике, као и ризнице које су наши монаси спасавали из Србије бежећи пред турском стихијом.
Владимир Бакарић је одмах после Другог светског рата цинично наредио да се опљачкани предмети ставе у загребачки Музеј обрта у „одјел Срба“, симболично им наговештавајући будућност.
– Она је водила не само бригу о духовном јединству и повезивању српског народа, већ је имала и просветну, националну и политичку функцију. Зато је постала главна мета напада. Попис уништених, оскрнављених и опљачканих цркава од 1941, који је представљен у књизи, доказ је континуитета у затирању споменичке баштине српског народа на територији где је, према налазима археолога, живео од петог века наше ере – каже Будимир.
Он је уз помоћ сарадника на терену сакупио до сада најдетаљније податке о уништавању црквених објеката у пет епархија СПЦ на територији данашње Хрватске. – Нажалост, број од 89 уништених и 195 тешко оштећених српских цркава у Хрватској од 1991. до 1995. није коначан, јер су разарања настављена после рата. Осим непокретних културних добара, уништене су читаве галерије икона и иконостаса, дела најпознатијих уметника. Процењује се да је нестало више од 7.000 икона. То представља уметнички и духовни геноцид који би тешко поднео и неки јачи и бројнији народ – каже Будимир.
Он је направио и упоредни преглед разарања објеката СПЦ у Павелићевој НДХ и деведесетих. Поразна статистика показује да је у Далматинској епарахији од 1941. до 1945. уништено 17 цркава и два манстира, а оштећена су 23 храма. Од 1991. до 1995. у овој епархији срушено је 14 и оштећено 45 цркава. У Горњокарловачкој епархији усташе су уништиле 116 цркава, а 39 знатно оштетиле.
– Континуитет духовног геноцида настављен је од 1991. до 1995, кад је порушено 11 а оштећено 45 цркава. На подручју те епархије деведесетих није било ратних дејстава, али је уништено девет цркава, оштећено 29, а цркве-брвнаре у Доњој Рашеници и Растовцу, иако под заштитом Унеска – спаљене су до темеља – наводи Будимир.
У Славонској епархији Павелићев режим уништио је 54 цркве и два манастира, а 21 храм је оштећен. Од 1991. до 1995. срушено је 39 црква, а 41 је знатно оштећена, али не у борбеним дејствима.
– Више од 80 одсто цркава и других православних здања у овој епархији уништено је ван ратног подручја – напомиње Будимир.
Пакрачка богословија СПЦ
У Осјечкопољској и Барањској епархији током Другог светског рата многи српски храмови су уништени, а један део је претворен у римокатоличке богомоље. Од 1991. до 1995. уништено је 14 и оштећено 35 цркава.
– После акција „Блесак“ и „Олуја“ у којима је побијен и прогнан српски народ из зона које су наводно штитиле Уједињене нације, пред очима страних посматрача одигравало се систематско уништавање српске баштине. Иста међународна заједница која је лицемерно тврдила да ће штитити Србе и њихову културно благо у Крајини, сада гарантује да ће заштитити српску баштину на Космету – горко констатује Будимир.
Он наглашава да у Хрватској све време постоји тежња да се српска црквена баштина присвоји и прикаже као – хрватска. Будимир сматра да је спасавање преосталог српског културног блага веома тешко извести.
– Будући да је данас потпуно измењена српска етничка карта у Хрватској, овај проблем постаје још сложенији – упозорава Будимир.
