Долазак нове руководеће гарнитуре у Украјини још ни издалека не значи крај ,,демократске, проевропске револуције“ у тој земљи. Не само због недемократског начина на који је преврат извршен него и због чињенице да још ништа није до краја решено. О томе сведоче догађаји на Криму и низу других градова и области које се налазе у превирању. А реаговања, па и поступци неких од главних играча на светској политичкој сцени, то само потврђују.

Поједини политичари, аналитичари и коментатори сматрају да су догађаји на Мајдану у Кијеву у ствари само почетак нечега што се не може дефинисати и чији се крај не може назрети. Постоје страховања да Украјини предстоје црни дани. Не само због претњи дефолтом, економским и финансијским крахом, већ и због реалне опасности да догађаји могу измаћи контроли и да Мајдан у Кијеву са више десетина жртава може изгледати као дечја игра у поређењу са сценаријем који предвиђају поједини аналитичари.

Тако, на пример, мој руски колега по професији Владимир Ворсобин, коме се не може оспорити искуство, знање и обавештеност, каже да украјинска револуција још није достигла врхунац. А када га достигне, ,,њени пријатељи ће се ужаснути, а непријатељи пребледети“. Он страхује да може да дође страшно време тријумфа ,,грубе силе и гвоздене воље’’ када би се неутралност и уравнотеженост сматрали издајом, а рат обичном, свакодневном појавом’’.

Постоје и друге, додуше мање опасности. Аналитичари у Москви који пажљиво прате догађаје у Украјини оцењују да су међу лидерима опозиције већ почела узајамна подметања. Као резултат свега, може се десити да највише државне руководиоце постављају не парламент, па чак ни амбасадор САД (иако је вршилац дужности председника Турчинов био код америчког амбасадора и консултовао се о саставу владе), већ директно кијевски Мајдан. Другим речима – улица. А када улица поставља руководиоце државе, њена судбина је запечаћена.

Догађаји у Украјини одвијају се муњевитом брзином и њихово описивање застарева из часа у час. Зато бих се у овом тексту ограничио на нешто што, чини ми се, бар до сада није изазвало већу пажњу у међународној јавности. Па чак ни у украјинској или руској.

На те чињенице подсећа такође мој руски колега по професији Алексеј Панкин. Он каже да би у сваком граду у Украјини требало да постоје споменици Лењину, Стаљину и Хрушчову.

А ево зашто. Управо наведене личности ,,створиле’’ су Украјину која као држава постоји од двадесетих година прошлог века. Децембра 1922, наиме, потписан је споразум о уласку Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике у Савез Совјетских Социјалистичких Република. Први пут у историји појавила се државна творевина са називом Украјина у признатим границама.

Други значајан датум за ову земљу је завршетак Другог светског рата. Као резултат тог рата, Украјини су припојене поједине области које су кроз историју прелазиле из руке у руку: Љвовска, Тернопољска и Ивано-Франковска област (Источна Галиција), Луцк и Ровно који су припадали Пољској, Закарпатска област (Ужгород) која је припадала Чехословачкој и Черновичка област (Северна Буковина) која се налазила у саставу Румуније. И, на крају, године 1954, Хрушчов је издвојио Крим од Русије и припојио га Украјини, а Украјини је припало и ушће Дунава у Црно море. То подручје је раније било у саставу Молдавије. Све ове чињенице упућују на закључак о етничкој, историјској, религиозној и другој сложености украјинске државе и друштва.

И тако, ако бисмо се држали праведности, каже мој колега, у сваком насељеном месту у Украјини требало би да се налазе споменици Лењину, Стаљину и Хрушчову јер су они утемељивачи данашње државе Украјине. Споменик би можда могао да изгледа као композиција: Лењин са његовим чувеним качкетом, Стаљин у шињелу и Хрушчов у народној ношњи и са маказама како прекрајају карту централне и југоисточне Европе.

У целу причу, каже мој руски колега, могле би се укомпоновати сцене са мрачном фигуром ,,бркатог Грузина“ са вечитом лулом у зубима, затим животно радосног Хрушчова како са хлебом и сољу приноси на тацни Крим Украјини. Као јарко сунце појављује се и фигура Леонида Иљича Брежњева, великог украјинског Дњепропетровског вође, који је осамнаест година управљао моћном совјетском државом. При њему, она је достигла до сада незабележен просперитет у заједничкој совјетској историји. Његово време називају периодом застоја, а данас се тог времена са носталгијом присећају људи који сада живе у време бурних демократских преображаја.

Украјинци су, међутим, још раније разрушили споменике Лењину и Стаљину. И не само њима, већ свим личностима које асоцирају на Совјетски Савез или Русију. Недавно, у граду Броди, у Љвовској области, демонтиран је споменик славном руском војсковођи Михаилу Кутузову. Споменик су однели у једно двориште градског кумуналног предузећа. Другим речима, на ђубриште.

У граду Стри, такође у љвовској области, уклоњен је споменик совјетском борцу са дететом у наручју. Новине пишу да се појављују конкурси о најатрактивнијем начину уклањања споменика ,,руским и совјетским окупаторима“. У једном московском листу прочитао сам текст да ће се пре или после, у Кијеву појавити музеј о ,,совјетској окупацији’’ у коме ће се равноправно наћи срп и чекић и нацистичка ,,свастика“ (кукасти крст). Шта се друго може очекивати од људи који ових дана призивају познатог чеченског терористу Доку Умарова да се укључи у борбу против ,,руских окупатора“, кажу коментатори у Москви.

Популарни руски публициста Сергеј Лукјањенко један је од ретких представника интелектуалне елите који је храбро и отворено изнео своју позицију. Он каже да је Украјина постала ,,проклета земља у којој ће наредна три поколења испаштати због подлости и кукавичлука“. Лукјањенко је у свом блогу позвао ,,нормалне Украјинце’’ да напусте своју земљу. ,,Ако не можете, не желите, или се бојите да се супротставите фашистичком шљаму, одлазите. У Русију, Белорусију. Ми вам нисмо туђини него род рођени“, каже Лукјањенко и закључује: Од данас, ја у Украјину нећу да идем, у њиховим организацијама не учествујем, а преводе својих књига на украјински језик забрањујем.

Овакве и сличне изјаве и поступци се, наравно, не могу генералисати. То су строго лична, могло би се рећи, екстремна мишљења и има их на обема странама. Такве изјаве и поступци, међутим, сведоче о узаврелим страстима. Узаврелим до те мере да се могу тумачити као позив на нерационалне поступке који могу измаћи контроли.

Чини ми се логичним да у контексту свега горе реченог подсетим на сасвим недавну изјаву бившег помоћника министра финансија САД, чувеног економисте и публицисте Пола Крејга Робертса. Он сматра да је у жижи свега што се данас дешава у Украјини у ствари – Русија. Робертс тврди да Вашингтон користи медије како би припремио амерички народ за сукоб са Русијом и како би усмерио Русе и друге народе против Путина.

Неки грађани Русије опраштају Вашингтону његову антируску реторику тумачећи је као последицу старих стереотипа из времена хладног рата, каже Робертс. Он истиче да је Вашингтон усмерен ка Русији, да је Русија на удару и уколико грађани Русије то не схвате, отићи ће у историју. Русија ће као препрека светској хегемонији САД нестати уколико Вашингтон успе да изведе преврат у Украјини. Тада да ће остати само Кина. Додуше, амерички публициста констатује и чињеницу да војна технологија и нуклеарне ракете чине Русију јаком војном препреком хегемонији САД.

Из Украјине, а и многих светских центара, из часа у час стижу крајње збрињавајуће вести о догађајима у тој земљи и у вези са њом. Било би трагично за Украјину, али и за међународну заједницу у целини ако би се оствариле злокобне слутње мог колеге Ворсобина да ,,украјинска револуција“ није достигла врхунац и да би, ако догађаји измакну контроли, дешавања на Мајдану од пре неколико дана могла да изгледају као дечја игра.

(НСПМ)

Oznake: demokratija, Krim, revolucija, Rusija, Ukrajina