Прочитај ми чланак
Као друга најмногољуднија бивша совјетска република, Украјина је изгледала више као да јој је непријатно са својом независношћу од 1991, него што је била посвећена томе да та независност функционише.
Суштинско питање је увек било: да ли ће земља остати блиско повезана са већим суседом Русијом, или ће подлећи заслепљености са Западом и у потпуности се дистанцирати од земље с којом је заједно била преко 1 000 година?
У СССР-у, Украјина је била моћна економска кућа са тешком индустријом и пољопривредом на богатој црници. У очима Запада, типичан Украјинац је био Никита Хрушчов – пунији, весељак, можда помало сиров, али добар, туп совјетски грађанин. Када је Горбачов организовао референдум о очувању реформисаног Совјетског савеза у марту 1991, 76 % бирача Украјине изјаснило се за останак у СССР-у. Ипак, после само осам месеци, њих 90% је гласало за независност. Неко ће рећи, каква ћудљивост! Да ли су се ствари промениле тако брзо ? Очигледно јесу, што значи да су апаратчики скочили с брода који тоне, овце су следиле.
Кристина Стоун је британски новинар и адвокат. била је директор британског Хелсиншког одбора за људска права. Аутор је „Post-Communist Georgia: A Short History “ са Марком Алмондом.
Њена следећа књига из серије о посткомунистичким друштвима биће „The Post-Communist Baltic States: A Short History “ у 2014.
Од тада је земљом владала мешавина бивших совјетских званичника, Комсомолаца и придружених, у све већем броју, олигарха, који су се обогатили послујући са нафтом и гасом. Типична за ову сорту је Јулија Тимошенко, бивши премијер, што сада служи затворску казну због проневере и стога се сматра светицом – од ЕУ олигарха који сматрају далеко мањим грехом покрасти сељака него због тога бити у затвору.
Да ствар буде гора, чињеница је да су се Вашингтон и његови европски савезници више пута бавили дисфункционалном политиком Кијева, не ради благостања земље, већ због својих циљева. Земља је стратешка окосница, пре свега због своје црноморске обале, где Руси и даље држе важну војну базу на Криму, изнајмљену од Украјине.
Проклета Поморанџа
У 2004, велике суме новца је запад улио у Кијев да поништи резултате председничких избора на којима је победио Виктор Јанукович, обичан, али компетентан бирократа из више руски оријентисане источне Украјине. Страховало се да би он могао бити мање доступан „реформама“ протураним од Брисела и Вашингтона. За неколико недеља хорде младежи улогориле су се у центру Кијева вичући „Превара!“ и да је њихов кандидат, Виктор Јушченко, стварни победник избора. Њима су се придружили чланови Европског парламента а уз подршку америчке амбасаде, углавном преко наранџастих реквизита – шалова, застави, мајица – које су и дале име покрету – Наранџаста револуција. У то време, наводно спонтане „обојене револуције“, а спонзорисане од Запада, беснеле су бившим СССР-ом.
Добрим ( и свакако лошим) Поморанџа је претегла. Избори су поново одржани и Виктор Јушченко је, неизбежно, био победник. Он је постао председник, а госпођа Тимошченко, такође јунакиња Наранџасте револуције, именована је за премијера. Младеж се отопила из Кијева када је бесплатна храна и пиће, провијант који су обебеђивали финансијери револуције са Запада, нестао. Али убрзо није пошло на добро. Јушченко и његова премијерка падоше, она је отпуштена годину дана касније, 2005.
Падавине унутар табора Наранџастих су симтом жустре и свађалачке природе посткомунистичке елите Украјине. Украјински парламент је био још један јадан пример институционалног неуспеха. Са више присталица пораженог (или свргнутог) председника Јануковича и како су наранџасте фракције падале и губиле подршку на новим парламентарним изборима, парламент је постајао поприште редовног песничења и кошкања између различитих фракција – све приказано на телевизији. Присталице госпође Тимошченко били су најрадије кавзи. Изгледало је да су обећања Поморанџи о најновијим достигнућима западњачког начина вођења политике тек санак пусти.
У 2010, нагрђени Јанукович је изабран за председника – поново. Оптужбе за изборну превару 2004. су заборављене. САД и њени европски пријатељи су учинили нешто мало да спасу своје наранџасте штићенике, али, ипак, са страхом да ће нови председник опасно заокренути ка Москви. Изненађујуће, његова прва посета после избора је била Бриселу и изгледало је да жели да гради блискије односе са ЕУ. Међутим, односи са Русијом су се побољшали и Јанукович је почео да размишља о могућем учешћу у руско-белоруско-казахстанској Царинској унији, ривалској организацији ЕУ – сасвим сигурно ривалској када је у питању утеривање бивших совјетских република у тор. То је у овом тренутку најновија и, потенцијално, најзначајнија, украјинска драма у развоју.
ЕУ мамци: Union Lite’ Union Lite’ Union Lite’
Европска унија је свесна да су њене чланице уморне од проширивања и долази на идеју о „Лакој Унији“ ( „Union Lite“ ), Источно партнерство – да олакша преосталој совјетској сирочади улазак у клуб, али, некако, на мала врата. Откривена 2009 године, идеја је громко промовисана од Пољске, чији је министар спољних послова, Радислав Сикорски, обећао све врсте слободне трговине и друге економске користи за шест потенцијалних „партнера“, укључујући Украјину, главни блиски контакт економског раја насељеног суседима, Пољацима. У ствари, било каква „економска корист“ која стигне одлази на Запад, а не сиромашним „партнерима“, који могу видети да је дарежљивост Брисела ограничена на његове старе фрајле.
Као и у остатку блока, украјинска привреда је трпела током 1990-их како је совјетско тржиште нестајало. Ствари су почеле да се побољшавају током председавања Леонида Кучме (и Јануковичевог премијерства). Иако му се Запад удварао, Кучма није потпуно искључио земљу као што је предвиђено „Вашингтонским консензусом“. У ствари, са економским бумом места као што је Кина, украјинске сировине (гвожђе и челик са истока) били су на великој тражњи. Пољопривредна база државе је опстала и њене фарме су биле продуктивне – за разлику од евро-раја Сикорскога.
Али, чим су Поморанџе заселе у канцеларије, ствари су моментално кренуле наопако, почели су да се мешају у договоре о преносу гаса са Русијом. Почетком 2006., после много провокација, Москва је одсекла испоруке гаса Западу кроз украјински систем гасовода због заосталих плаћања Кијева, као и његовог ненормалног понашања. Уследили су преговори са Москвом, уз доста дугова и натезања,и Руси су Украјинцима почели да наплаћују више због њихових домаћих залиха гаса. Ово је утицало на енергетску зависност земље и њену индустријску базу, која би у сваком случају била погођена економским колапсом 2008, који је резултовао умањеном глобалном потражњом за гвожђем и челиком.
И поред промене владе 2010.,уместо тражења решења за неслагања с Москвом, чини се да је а п а р а т у Кијеву одлучио да искапи помало отровни пехар Запада. Чак и Јанукович, наизглед пријатељ Москве. У августу 2013, његова влада је наговестила да ће потписати споразум о партнерству у новембру 2013 током предстојећег европског самита у Литванији ( још један срећно корисник „бенефита“ европског пројекта).
Москва реагује
Руси су љутито реаговали, наводећи да Украјина не може бити чланица обе царинске уније. Украјинска економија је у великој мери зависна од Русије, која захвата 355 украјинског извоза. Као што изасланик Владимира Путина, Сергеј Глазијев истакну: „Милиони људи који раде у индустријском сектору, са којима сарађујемо и са којима имамо на хиљаде веза, желе (чланство Украјине у Царинској унији). То су ракетни конструктори, бродоградитељи, хемичари, металурзи, а нарочито пољопривредници и произвођачи хране, чији производи немају потражњу нигде друго сем у Русији.“
Уколико се споразум коначно потпише, Москва каже да ће наметнути тарифе за украјинску робу која ће вероватно бити „бачена“ у Русију, јер је Украјина преплављена увозом са Запада. Међутим, украјинску елиту не брине било шта од овога. Она жуди да припадне евро-клубу са његовим сочним привилегијама и перспективом за даље самостално богаћење. Како је Глазијев приметио: „Бројни политиколози и стручњаци, храњени на европским и америчким грантовима 20 година…раде одређен политички посао у име својих клијената. Поред њих, цела једна генерација дипломата и бирократа се појавила после година „наранџасте“ хистерије и они спроводе антируски дневни ред.“
Пошто је прихватила неколико економских изгубљених случајева (укључујући превише рекламирану Пољску), шта је у овом послу за Европу ? Да, она може да преплави Украјину храном и пићем (и тако уништи још увек продуктивну агрикултуру земље), и може, по цени, да изгипсује државу европским супер и хипер маркетима. За Tesco, Aldi & co популација од 48 милиона је још увек девичанска земља, подстрек за Теско чији су источноевропски аутлети губили новац у последњих пар година. Иначе, после 22 године „слободе“ , веома мало је остало за алавог многохваљеног „стратешког страног инвеститора“.
Јевтина радна снага и још јевтинија проституција ће бити главни извоз Украјине ако све пође по пољском или балтичком моделу европских интеграција. Главни пољски извоз су „дознаке“ од скоро три милиона миграната расутих по Западној Европи, посебно Великој Британији. Можда се министар спољних послова Сикорски нада да ће Украјина заменити Пољску као мега- Ел Салвадор Европе ако приступи и добије безвизне уласке?
За будућност Украјине, непосредно и највише забрињавајуће је питање енергије: земља је лак плен због свог крхког статуса транзитне руте ка Западној Европи и своје мизерне способности да плати цену на светском тржишту горива.
У 2010., заједнички руско-немачки гасовод почео је да преноси руски гас у Европу испод Балтичког мора. Одлука Москве да преусмери извоз енергије на запад је вођена сталним проблемима са украјинском трасом, што је углавном узроковано од наранџастих политичара (и охрабривано са Запада). До 2013, приход Украјине од транспорта руског гаса у Европу је скоро преполовљен. У међувремену, под притиском да се „дистанцира“ од злог суседа, Украјина је у 2012 почела да увози неки гас ( по субвенционисаним ценама) од немачког Рургаса. То је по свој прилици био руски гас – на кружном путовању, али из ваљаних политичких разлога.
Украјина: један „атрактиван“ економски безнадежни случај
Међутим, толико промовисана енергетска независност се може остварити, барем негде у будућности. У 2013, охоло до тачке усијања, разне области Украјине почеле су с потписивањем уговора за истраживање гаса из шкриљаца са компанијама као што су Шеврон и Ројал Дач Шел . Испитивања су показала велике наслаге широм земље. Можда ће, коначно, Украјинци бити без руског увоза, мада је непознато кад тачно, а 2050 је један од датума који се помиње. И да ли ће домаћи купац имати користи од нижих цена, поготову када профит иде Шеврону? Ништа од овога не дотиче алаве бастарде енергетских компанија и украјинских политиканата, носеви су им већ у валову, њушке рију за још мита.
Али, можда су Европљани пропустили да обрате пажњу на неке ризичне пословне праксе на које су западни инвеститори наилазили у Украјини. Према Фајненшел тајмсу, „Свиспорт, на пример, тврди да је утрошио већи део ове године да поништи одлуку суда којом му је одузето 70% удела у највећем украјинском карго авиопревознику. Извојевао је победу на највишем украјинском трговинском суду 2. октобра, али се може суочити са даљим правним изазовима. London & Regional Properties је недавно изгубио управљачко право над Глобусом, једном од највећих украјинских шопинг-молова. Зла коб је чак и МекДоналдс сустигла, гигант брзе хране тврди да пљачкаши покушавају да преузму власништво над једним од његових 75 локалних ресторана. Међу осталим инвеститорима који су суочени с правним претњама у Украјини је и произвођач челика АрчелорМитал, највећи страни инвеститор у земљи.
Понекад, притисци изгледа да се примењују од самог извршиоца државног закона. У два одвојена инцидента прошлог месеца, покварени истражитељи су упали и привремено парализовали локалну подружницу италијанске банке Уникредит, Витмарк Украјину, и произвођачу сокова у власништву фонда приватног капитала Хорајзон Капитал одузета су докумената, рачунари и други предмети.
Поврх свега, Украјина је у дуговима и, опет, спремна да иде с капом у руци у ММФ за даље кредите. Крајем септембра, трошкови осигурања трогодишњег украјинског дуга досегли су трогодишњи максимум. Међу новим тржиштима, земља има један од највећих терета краткорочног спољног дуга у односу на девизне резерве. Њене резерве су опале за око 30 одсто на мање од 20 милијарди у години до краја августа. Према Мудију, ово обезбеђује покривеност увоза за 2,3 месеца .
Онда, бизарно, док је био у Немачкој у мају 2013, председник Јанукович се хвалио да ће Споразум о партнерству „имати значајан позитиван утицај на европску економску ситуацију и помоћи ће да Европа изађе из кризе“. Као што је један коментатор истакао, „и без било какве либерализације трговине, Украјина купује све више и више немачких робе, али у суштини нема шта да извезе тамо. Под овим околностима, нудити се као „спасилац Европе“ је мало претенциозно „. Немачка неће да промовише било шта у Украјини што би истакнуло конкуренцију (у тешкој индустрији, на пример). Уместо тога, разни „зелени“ пројекти су лебдели на мајском састанку.
Дакле, Украјина је сломљена, њени производи су инфериорног квалитета и мало је вероватно да ће привући европског потрошача, њена пословна пракса (укључујући и њену правну основу) је дубиозна. Зашто ЕУ ближити том месту, када више од двадесет година западног ангажовања није довела до било каквог побољшања? Одговор је, као што сви знају, политички. Ово је прва заиста обећавајућа прилика да се Украјина одвуче од Русије, земље са којом дели дугу границу, заједнички језик и историјско искуство, као и породичне и верске везе. Али, мржња коју запад осећа за Путина је само интензивирана његовом интервенцијом да заустави напад на Сирију. Утврђивање везе Украјине са Европом је добар начин да му се разбије нос.
Договор још треба да се финализује, а правац му показује Јануковичева сагласност са захтевом Брисела, да Јулија Тимошенко, ухапшена 2011, због проневере и злоупотребе службеног положаја, буде ослобођена. Европљани виде њено страдање као трагедију људских права, скоро па у равни с робијањем Нелсона Менделе на острву Робен, игноришући чињеницу да је ово други пут да је у затвору због привредног криминала – у 1994 је била осуђена за прање новца и изнуду. Многим Украјинцима ће бити тешко да ову светост прихвате. Вероватније је да ће прихватити Метјуа Бжежинског опис њеног начина рада као „гасне принцезе“, дат у његовој књизи „Касино Москва“. (Утамничење богате и моћне даме тајновите прошлости чини да се Украјинци из економске нирване отму у загрљај Европе.)
Зашто је све ово важно? Неколико безнадежних случајева је већ апсорбовано у Европу, али са многим последицама, никада споменутим од политичара као што је Сикорски. Као што је бег из сиромаштва људи из земаља бившег совјетског блока резултат чланства у ЕУ, Украјинци ће побећи у Западну Европу када груне „слободна треговина“ а визна правила буду либерализована. Колико више емигрантског рада могу земље као што је Британија да подрже? Чини се да су Руси много љутитији због европских аспирација Украјине него што су били када су се балтичке земље придружиле НАТО-у и ЕУ. На недавној конференцији на Јалти, где су врле глобалистичке руке Тонија Блера и Била Клинтона позивале Украјину напред у обећану земљу, Путинов изасланик Глазијев упозорио је да потписивање пакта – а не улажење у руску царинску унију – може да гурне Украјину у банкрот.
Ако европски загрљај убрза кризу у дуговима претовареној земљи са безвредном валутом и Русијом која јој дише за врат, неће ли се Брисел осетити обавезним да „пожури“ и спасе Украјину понудећи јој тренутни улазак у ЕУ? У прошлости је пријем у НАТО претходио пријему бивших комунистичких земаља у ЕУ. Али, када су Украјинци анкетирани о чланству у антируском савезу, са њима на првој линији, одбили су такву идеју. Зато сада двоглави западни монолит у Бриселу гура прво приступање ЕУ, чему ће касније следити чланство у НАТО. Са климавом економијом и политичким превирањима у неколико држава чланица ЕУ и евроа, да ли је то оно што је Европској унији заиста потребно?
Са Русијом која сада показује чвршћи приступ ономе што види као свој „национални интерес“, ко зна да ли ће се оно што на површини изгледа као економско трвење претворити у нешто смртоносније. Тврдња ЕУ да је стабилизујућа сила мира на европском континенту изгледа да је у колизији са њеном амбицијом да ослаби Русију, без обзира на цену коју ће платити обични људи унутар ЕУ, Украјине и Русије.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Српско Удружење Ћирилица Београд
Очекујемо вас за време Међународног сајма књига од 20-27. октобра на свом штанду у Хали 4, улица Николаја Велимировића.
