Новембар 1918. године један је од најбурнијих месеци у историји српског народа. Од ове године Република Србија слави 11. новембар као Дан примирја у Првом светском рату. За Србију, међутим, овај важан датум, којим је завршен Велики рат, није непосредно много значио. Српски рат завршен је првом капитулацијом у рату – предајом Бугарске, а затим и изласком Аустроугарске из рата. Мир и природа нове, југословенске државе, међутим, биће одређени током судбоносног новембра 1918. године.

Месец је почео уласком Дунавске дивизије српске војске у Београд. Град који је херијски брањен 1914. и 1915. године, тешко је пострадао током окупације. У њему су царевали беда и глад, а становништво је пало на дванаести део предратног – на мање од 10.000 – отприлике колико је у граду становало у време дахијске страховладе.

Исидора Секулић потресно описује улазак ослободилаца:

„Не сећам се више часа, али за бела дана, ено у дну друма, колона, шум од војничког корака, и пред колоном група официра на коњима… Мало затим спазисмо јасно: испред свих, одређено издвојен, млад и не млад официр, сам… Жуђеног Александра, драге српске официре, домаћи београдски пук, те прве крупне и сасвим сигурне документе слободе и мира, све њих, са Александром, пред капијама Београда дочекао је тајац, језив, олован…“

Србија је изгубила око 26 одсто становништва – несумњиво више од милион цивила и војника. Половина мушкараца преткумановске Србије нестала је у Великом рату. До 1918. она је мобилисала 707.000 војника. Кући се вратило свега њих око 160.000. Око милион људи је током рата боловало од тифуса, а многи су у епидемијама и помрли.

Пошто је примирје Аустроугарске са савезницима ступило на снагу 3. новембра 1918, италијанске трупе су ушле у Ријеку и Задар, док су српске армије прешле граничне реке и упутиле се ка северу и западу. Јединице Друге армије улазе у Сарајево 6. новембра 1918. године.

Коначно је у Београду 13. новембра потписано примирје са Мађарском. Било је то последње примирје постигнуто у Првом светском рату. Српске трупе ушле су у Сремску Митровицу и Вуковар 7. новембра, у Суботицу 13, Ђаково 14, Темишвар и Ријеку 15. новембра.

Угрожена од Италије и несигурна у земљи у којој је пропашћу Аустроугарске нестало сваке власти, народна вијећа југословенских покрајина, а посебно Народно вијеће самопроглашене државе Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, настојала су да што пре остваре уједињење. Питање природе уједињења, међутим, постало је посебно спорно током новембра 1918. године.

Када је почео Први светски рат, Краљевина Србија је била држава са великом и добро опремљеном војском. Политички представници Хрвата и Словенаца били су подељени, а бирала их је повлашћена мањина од 2,6 процената становништва ових покрајина. Србија је прогласила да јој је циљ уједињење три племена за које је веровала да су део једног народа. Логично је било да онда тај народ живи у једној држави која се можда не би звала Србија, али би имала исти облик владе и слично уставно устројство.

Рат је променио однос снага. Југословенски одбор, организација политичких емиграната из Аустроугарске, је од удружења финансираног од српске владе постао њен конкурент. Пропала је Руска царевина, која је међу великим силама била најближа Србији. Крфска декларација из 1917. склопљена је на бази споразума српске владе и Југословенског одобра. Србија је била прогнана, уништена…

Рат је завршен великом победом коју је започео јуриш њене војске септембра 1918., али је он суштински добијен на Западном фронту и за савезнике су српске жртве и победе биле више него симболичне.

У Женеви је од 6. до 9. новембра 1918. трајала конференција на којој је одлучено да се до доношења устава Краљевина Србија и непризната Држава СХС уједине као равноправне, по дуалистичком принципу. Пашић је пристао на такав модел пошто се суочио са једнодушним отпором и то не само представника Хрвата и Словенаца, већ и српске опозиције и дела сопствене странке. Касније су у Србији овај споразум одбацили, чему је допринела јако лоша и нестабилна ситуација у југословенским земљама.

Када је 13. новембра 1918. стигао у Загреб делегат Врховне команде српске војске пуковник Душан Симовић (будући пучиста и председник југословенске владе), имао је инструкције српске команде које су подржали савезници. Одређена је демаркациона линија коју је после потписивања примирја требало да запоседне српска војска. Када је на Народном вијећу споменута могућност стварања независне Државе СХС западно од Дрине, Симовић је одржао говор који је на известан начин предвидео неспоразуме у будућности:

„Србија, која је у овоме рату дала 1,5 милион жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити да се на њеним границама формира нека нова држава, која би у у свој састав узела све њене сународнике и да, после четворогдишњих мука и потпуног пораза непријатеља, остане у позадини и све плодове добивене победе препусти другоме, који је у рату учествовао на непријатељској страни. Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском, који је потписао војвода Мишић као опуномоћеник команданта савезничких војски на Солунском фронту ђенерала Франше Депереа, припада следећа територија: Банат до линије Оршава-Карансебеш-Марош-Арад; Барања до линије Батасек-Печуј-Барч и даље реком Дравом до Осијека; Срем и Славонија до линије железничке пруге Осијек-Ђаково-Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи; да идете са Србијом, или да формирате засебну државу.“

Већина у Народном вијећу прихватила је, у тешком часу у коме су се налазиле Словенија, Истра и Далмација, уједињење без много условљавања. Многи наши научници, политичари, али и широка јавност, верују да је 1. децембра 1918. победио концепт Југославије коју су желеле Велике силе, други југословенски народи и део српског политичког естаблишмента.

Све то насупрот реалистичном Пашићу. Ипак, 1. децембра 1918. стварни однос снага претегао је на српску страну. Од тада до доношења Видовданског устава 1921. оствариле су се тежње стварања централизоване националне државе три племена, по моделу и на начин како су то желели српски политичари. Да није било тако, не би оклевали да прихвате уједињење појединих крајева непосредно са Краљевином Србијом. Велика народна скупштина Војводине од 25. новембра и Велика народна скупштина одржана у Подгорици 26. новембра су тако учиниле. Ипак, и поред воље велике већине срезова у Босни и Херцеговини, чак скупштине одржане почетком 1919. у Бањалуци, такве жеље нису услишене. Слично је било и са од Италије угроженом Далмацијом.

Српска елита постала је југословенска. Српске интересе видела је кроз призму остварења интереса сопствене власти и утицаја у Југославији. И док се хрватско бирачко тело демократизовало – и тиме ширило на католичка, Србима и новој држави ненаклоњена, сељачка мноштва; српско бирачко тело је подељено и уверено да је национални интерес превазиђен у корист тежње за очувањем заједничке државе по сваку цену.

 

(Чедомир Антић)

Oznake: Beograd, evropa, istorija, primirja, ratovi, Srbija