Криза у Украјини је дубока са неизвесним епилогом. Bез обзира на развој ствари у непосредној будућности, напетост на том подручју ћe потрајати, будући да је у питању сукоб интереса великих сила. За подељене украјинске народе и регије важну улогу у њиховој макар средњорочној будућности представљаће стасалост политичке и друштвене елите да га предводи.

 

У својој борби на Југоистоку проруска популација, која је тамо апсолутно већинска, суочава се и са кризом друштвене и политичке елите и недостатком лидерства. Током Перестројке и тамо се зачела плуралност, па су обновљени или зачети утицаји Руске православне цркве, руских дисидената, потом првих плуралних организација, покрета и најзад политичких странака. Међутим, далеко већи утицај тада новог времена био је у западном делу Украјине, где је деловала украјинска дијаспора, потпомогнута са запада, из Ватикана и глобалистичких центара за јачање украјинске самосвојности и потискивање руског идентитета. Током 90-тих и нарочито после 2000. године Југоисток се политички организује у оквиру обновљеног вишестраначја у независној Украјини, па су његове најјаче узданице постали реформисана Комунистичка партија (Компартија) и потом Партија региона.

УСПОН И ПАД ЈАНУКОВИЧА

Виктор Јанукович је временом изникао у свепризнатог лидера Југоистока, док је велику популарност имао, нарочито код нижих социјалних слојева, Пјотр Симоненко, лидер Компартије. Тајкуни, који су брзо настали у неолибералној приватизацији 90-тих, окренути су интересима свог бизниса а у политичком смислу то је најчешће било одржавање јединствене Украјине по мери глобалистичких центара моћи, а много ређе сарадња са Русијом и окренутост самом Југоистоку. Такође, Украјинска православна црква Московске патријаршије и ветеранска удружења из Отаџбинског рата били су стубови највећег дела маса Југоистока у очувању и стварању неког свог руско-украјинског идентитета. Са друге стране, била је приметна стална офанзива северозапада Украјине у наметању свеукрајинског и чак на моменте (то важи за Галичнике) антируског идентитета читавој земљи. За то време Југоисток је био у дефанзиви, што се видело и за време „наранџасте револуције“. После „наранџасте револуције“ и, паралелно с њом, новог све убрзанијег јачања Русије сазрева свест на Југоистоку о потреби организовања у парирању притисцима са северозапада.

После победе Јануковича и Партије региона почетком 2010. остаје утисак о инертности Југоистока, који је тада могао боље да штити своје интересе, али је и даље неговао хибридни украјински државни и проруски културни идентитет, чак без званичних захтева за регионализацијом земље. Догађаји с почетка 2014. и фебруарски пуч потпуно су сломили страначки врх Партије региона јер су њени најистакнутији политичари, попут Јануковича, Азарова и других, одстрањени из политике, а сама партија је од 186 посланика у Врховној ради, које је освојила на последњим изборима октобра 2012, спала на свега 103, колико наводно располаже ових дана. Један од разлога је и што је део посланика Партије региона изабран по мажоретском начину гласања (као угледни појединци) пред корупцијом, притиском, а често и уценама, прешао у друге посланичке групе под контролом тајкуна или су постали „независни посланици“.

Партија региона је за председничке изборе 25. маја била кандидовала Михаила Добкина, губернатора харковске области, а истакнути функционер Сергеј Тигипко самостално се кандидовао, што је учинио и популарни млади Олег Царјов. Царјов, један од ретких из Партије региона који се последњих година понашао тако да је стекао симатије Југоистока, није имао корупционашке афере иза себе нити је правио компромисе са пучистима, па ипак није добио прилику од партијеског врха да буде председнички кандидат иако су му све анализе јавног мњења давале веће шансе него Добкину и Тигипку. Царјов је онда формирао свој покрет, пријавио се за председничког кандидата и кренуо у кампању. Међутим, после више физичких насртаја на њега и његов штаб, где је три пута лакше а потом и теже повређен, повукао се из трке и постао неко ко повезује остатак старе политичке елите Југоистока са новом – побуњеницима и покретима који тамо настају у последњих месеци.

ТАЈНА УСПЕХА ОЛЕГА ЦАРЈОВА

Колико су тешки услови у Украјини и немогуће функционисање политичког система, показују и бројни насртаји на Компартију, њене лидере и посланике у Ради. Они су у стању притисака и перманентог линча од пучистичке власти у Кијеву. Врхунац тога било је повлачење (привремено) из рада Раде Партије региона, у чему се она консултовала са Компартијом. Партија региона је као разлог навела војно-полицијске операције на истоку земље, паралелно са гушењем слободе и демократског поретка. Готово је сигурно зато да ће се Добкин, кандидат Партије региона на председничким изборима, такође повући из трке.

Све то ствара утисак постепеног приближавања ставова унутар политичке елите Југоистока, која постаје солидарнија под притиском озбиљног угрожавања уставног поретка и основних права и слобода, иза кога стоје неофашистичке групе из западног дела Украјине и самог режима, који је прибегао насилном гушењу незадовољства у југоисточном делу земље. Међутим, вихор догађаја последњих месеци је десетковао врх политичке елите Југоистока. Нестали су многи бивши функционери из врха Партије региона и, у знатно мањој мери, Компартије. Са друге стране, стварање Доњецке Народне Републике довело је до стварања нове политичке странке на њеном подручју (Новорусије) и нових политичких лидера.

У осталим областима Југоистока остао је утицај Партије региона и Компартије, уз јављање нових регионалних лидера антимајдана. Истина, некад су то и локални функционери те две партије који су се са функција у регионалним и локалним органима власти, попут Харковске и Одеске области, ставили у функцију антимајдана и народних протеста. У Доњецкој Републици истакао се „народни губернатор“ Павел Губарев а у њеној новоформираној влади истакнута места заузимају лидери побуне, попут Дениса Пушолина (на слици у средини), Александра Бородаја, Игора Стрелкова (на слици доле) и других.

СУМРАК УКРАЈИНСКИХ ТАЈКУНА

Олег Царјов је данас најпопуларнији политичар Југоистока. Он је смогао храбрости да се отворено супротстави западноукрајинској концепцији, чији утицај је растао од почетка протеста. У време пуча, током фебруара и марта, предузео је низ самосталних потеза, све до издвајања из партије региона и стварања сопственог покрета и кандидовања за председничке изборе. Одлучног и харизматичног држања у немогућим условима, три пута су га напале погромашке банде десносектороваца. Пошто га је у Кијеву, после једне тв-емисије, напала маса неофашиста, напустио је председничку кампању, која је вођена у крајње тешким условима. Царјов је до данас кооптирао и координирао низ покрета, организација, страначких група и истакнутих појединаца у оквиру покрета за Југоисток. Представља мост који везује структуре са Југоистока које су у каквом-таквом односу према Кијеву и, са друге стране, према побуњеницима и антимајдановским покретом. Зато је озлоглашени тајкун Игор Коломојски, који је, према постојећим подацима, посебно одговоран за погром у Одеси, расписао је награду од милион евра за убиство Царјова. Царјовљеву кућу у Дњепропетровску девастирали су и разорили неофашисти.

Са друге стране, на Југоистоку је врло сумњиво било држање тајкуна. Они су готово листом подржали јединствену Украјину и режим у Кијеву. Ринат Ахметов, најбогатији Украјинац и магнат у Донбасу, противио се стварању Доњецке Републике, али је у последње време, суочен са плебистицитарном подршком становништва, тек нешто умекшао, али не и променио ставове. Већина губернатора које су именовале пучистичке власти у Кијеву су из редова тајкуна. Неки од представника новоформираних власти у Доњецку и Луганску су помињали могућност национализације тајкунске имовине. Тако би побуна на Југоистоку временом можда могла да добије и социјалну категорију.

Током фебруарског рушења легитимне власти у Кијеву снажно су уздрмане дотад владајућа Партија региона и њен партнер Компартија, које своје упориште у бирачком телу имају у проруском Југоистоку. Са друге стране, стварају се улични лидери побуне, ту је нова генерација Партије региона, а паралално с тим дошли су до изражаја и неки нови политичари, пре свега у Доњецкој и Луганској Народној Републици, настали као продукт оружане побуне. На тај начин је дошло до смене на врху политичке елите Југоистока.

После смене Јануковича као најистакнутијег политичког лидера Југоистока јавља се вакуум и још није јасно која би политичка личност могла да обједини већинске симпатије становништва проруског дела Украјине. У постојјећој констелацији снага чини се да се за сада Олег Царјов највише издваја.

У сваком случају, на Југоистоку, паралелно са превирањима, долази до обнављања, стварања и замене постојеће политичке елите, и то је процес који се развија и надограђује. Спремност на међусобну сарадњу представника политичке елите која је наслеђена и оне која се ствара на улици и у оружаним дејстивма важан је фактор који може да услови укупан успех Југоистока, који се већински опредељује да у постојећим превирањима у Украјини, обезбеди себи адекватну позицију у одбрани права.

(Нови стандард)

Ознаке: Драган Петровић, тајкуни, Украјина