Руски министар спољних послова Сергеј Лавров дао је велики интервју за РТ у којем се осврнуо на све важне догађаје који су обежили ову за недељу дана бившу 2013. годину. Готово да нема теме које се није дотакао, а најважнија је свакако сукоб у Сирији који ће остати запамћен у историји између осталог и по одговору Лаврова на блеф-дипломацију (како су је назвали сви светски медији оп.а.) америчког државног секретара Џона Керрија којим је успио да спрчи америчку агресију на ту земљу.

 

Говорећи о Сирији изразио је забринутост јер западни политичари још увијек покушавају „кокетирати“ с исламским екстремистима у Сирији, иако су одувијек знали да ће свргавање Асада земљу гурнути у руке терориста. Руски министар је потом говорио о сарадњи с Кином, односом Руске Федерације и Латинске Америке, скандалу око прислушкивања којег је разоткрио Едвард Сноуден, о новоизабраном иранском председнику Хасану Роханију и политици Техерана.

Дуго је говорио о ситуацији у Украјини и односу са земљама у сусједству, као и односима Русије и НАТО савеза који су прилично напети од када је предсједник Владимир Путин одлучио повући руске представнике из седишта НАТО-а у Бриселу. Сергеј Лавров је дио старе хладноратовске совјетске гарде и сигурно један од најискуснијих светских политичара, а према многима и најискуснији, те свака ријеч коју изговори има посебну тежину. Стога интервју којега је министар спољних послова Руске Федерације дао за РТ преносимо у цијелости.

РТ – Интервју с министром спољних послова Руске Федерације Сергејом Лавровом

РТ: Поздрав господине Лавров и добродошли. Данас у студију имамо новинаре програма РТ на енглеском, арапском и шпанском језику и, ако моје колеге не смета, ја ћу почети. Ова година је била прекретница за руску дипломатију. Која је ваша лична процјена споразума о Сирији и Ирану и што мислите о преговорима „Женева2“?

Сергеј Лавров: То су врло позитивни споразуми и вјерујем да су били могући због заједничких напора. То је још један доказ да се иницијатива може претворити у акцију само заједничким и искреним напорима који ће осигурати равнотежу интереса и бити у складу с међународним правом. Не бих ишао тако далеко па рећи да смо искључиво у овој години направили искорак у односу на Сирију и Иран.

Прво, споразум о уништењу сиријског хемијског арсенала и конференција Женева 2, као и споразум којим се може ријешити иранско нуклеарно питање су плод вишегодишњег труда. Када је ријеч о Сирији, говоримо о три године руских непрекидних напора у обрани међународног права. Исто вриједи и за Иран. Више од три године смо тражили двије ствари; прво, да се све стране у преговорима сложе да Ирану треба признати право да развија свој нуклеарни програм и обогаћује уран као гориво за нуклеарне електране, а истовремено пазити да овај програм нема војну димензију, те да буде предмет надзора међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), што је уједно и пружање сигурности свим земљама у регији, укључујући и Израел.

Након дуго времена су наши западни партнери почели просуђивати на овај начин; на начин који је поштен, свеобухватан и узима у обзир интересе међународне заједнице, западних земаља, интересе регије и самог Ирана. Он такође јача режим неширења нуклеарног оружја.

Дакле, успјели смо доћи до споразума на самом крају ове године. Још једна ствар коју смо заговарали годинама је нужност да се поставе некакве смјернице, јер не можете решити сукоб преко ноћи. Стога смо предложили да се крећемо корак по корак на темељу реципроцитета, што значи да Иран треба задовољили захтјеве постављене од стране ИАЕА-е и Вијећа сигурности УН-а, а међународна заједница ће са своје стране почети ублажавати санкције Ирану. С тим требамо наставити све док Иран у потпуности одговори на захтјеве и тада ће се укинути све санкције. Већ неколико година заговарамо ове двије ствари; процес дијалога, као и промицање политичког рјешења у Сирији.

Дакле, то је био резултат руских дугорочних напора и стрпљења. Кад је почело Арапско пролеће, Русији су рекли да је на кривој страни историје и да је изгубила арапске земље и Блиски Исток. Нажалост, у то вријеме наши западни партнери, али и неки од наших партнера у регији, нису тражили рјешења која ће помоћи стабилизирати ситуацију и народима у регији помоћи да остваре право на бољи живот. Они су се одлучили за тактику информацијског рата. Ја само наводим чињенице и то је оно што се догађало у то вријеме, па све до почетка ове године, али морам признати да су на крају наши западни партнери ипак донијели важне и мудре одлуке.

Споразуми о Сирији и Ирану су далеко од тога да буду у потпуности проведени. У уништавању сиријских залиха кемијског оружја све иде према плану, уз мања одступања у вези с роковима, иако су разлози за то су објективни, а не субјективни. Ја сам сигуран да ће рок за потпуно уништење сиријског кемијског арсенала (30. липња) бити испуњен.

Што се тиче Женеве 2, још увијек је дуг пут пред нама. Ми не знамо са сигурношћу да ће та конференција бити успјешна. Можемо разговарати о томе детаљније касније, а што се тиче иранског нуклеарног програма, ми смо само постигли споразум који се односи на прву фазу. Ми имамо детаљан план и стручњаци тренутно раде на временском оквиру који врло прецизно описује све кораке које ће Иран и међународна заједница подузети реципрочно. Но онда морамо наставити с другом фазом, која такођер треба детаљан план с обје стране и тек тада можемо говорити о коначном рјешењу. Дакле, сад смо негдје на пола пута. Много је учињено, али то је још увијек недовољно за славље. Пуно је тешког посла испред нас. Дакле, умјесто да славимо, ми требамо размишљати како би ова два изузетно важна процеса привели крају.

РТ: Останимо на Сирији и земљама Арапског прољећа. Можете ли нам објаснити равнотежу између демокрације и сигурности, будући да је то велики проблем? Које лекције можемо научити из револуција Арапског прољећа и с којим се опасностима ова регија данас суочава у погледу тероризма?

Сергеј Лавров: Мислим да све више земаља данас прихваћа демокрацију као начин организирања друштва. Русија је тај избор давно направила. То је наш јасан избор и то се не може промијенити. Увјерени смо да је демокрација начин који свака земља у свијету треба слиједити, али ми смо такођер увјерени да сваки народ има право одабрати одређени модел демократског развоја и демократских институција.

Свака земља мора направити избор узимајући у обзир своју традицију, повијест и вриједности. Да, постоје неки универзални критерији који су усвојени од стране свих. Ја говорим о стварима као што је Повеља Уједињених народа, Опћа декларација о људским правима потписана од стране свих држава чланица УН-а. Но, када се, осим опћеприхваћених начела, у неким земљама настоји наметнути сустав помало контроверзних вриједности инсистирајући на њима као на универзалнима, то доводи до сукоба и неке нације потиче да се мијешају у унутарње послове других држава намећући другима њихов модел демокрације.

То више није демократија. Резултат присилне „демократие“ је нестабилност. То се догодило када су Американци извршили инвазију на Ирак, а то се догодило и недавно када је НАТО нападом прекорачио мандат у Већу безбедности с УН-а и бомбардирао Либију. Спољне интервенције се догађају у бројним другим земљама у регији. Сиријски сукоб је још један примјер ситуације у којој имате терористе из целог свијета, укључујући држављане Европе, САД-а и Русије, који се тамо боре како би промијенили Сирију, окренули Сирију, заправо целу ову регију, у калифат. Дакле, присилна демократизација извана поткопава стабилност и ствара нове пријетње. С друге стране, већа стабилност пружа најбоље околности за демократске реформе.

Дакле, када се буде одржавала конференција о Сирији, а стварно се надам да ће конференција то бити као што је планирано 22. сијечња, надам се да опорба неће доћи с неким од неприхватљивих увјета који су противни руско-америчкој иницијативи. Ја чврсто вјерујем да ће се конференција фокусирати на борбу против тероризма, јер је то данас главна пријетња Сирији и другим земљама у регији. Дакако, ту ће бити и других питања на дневном реду, укључујући хуманитарна питања, расправе о политичком процесу, организирање избора, привремених институција у прелазном раздобљу, али све то треба темељити на заједничком разумијевању између владе и опорбе, управо онако како је речено у „Женевском приоштењу“.

Дакле, ја се стварно надам да ће се наши западни партнери и наши партнери у регији, који имају већи утјецај на опозицију него било тко други, побринути, као прво, да је опозиција правилно заступљена на овој конференцији и друго, да опозиција судјелује на конференцији без икаквих предуслова. Руско-америчка иницијатива налаже да су Сиријци ти који се требају договорити о томе како имплементирати принципе одређене у Женеви 30. липња 2013. без спољне интервенције или икаквих предувјета.

Но,све до сада, на жалост, не знамо што ће учинити противници режима који су недавно формирали Националну коалицију. Узнемирени смо чињеницом да Национална коалиција није јединствена. Такође смо забринути због чињенице што Национална коалиција тврди да ова конференција мора довести до промјене режима или чак да је промјена режима предуслов да се она одржи. То је нешто на што никада нисам пристао.

Такође смо забринути због чињенице да Национална коалиција нема потпуну контролу над свим групама које се против режима боре на терену. Други проблем је у томе што међу побуњеницима видимо све већи број исламиста који следе екстремистичке циљеве. Они желе успоставити калифат и наметнути шеријатске законе и веће тероризирање мањине.

Они су основали Исламски Фронт, а неки од наших партнера на Западу чак кокетирају с њим, иако из наших поверљивих извора знамо да они врло добро знају да је Исламски Фронт организација која се не разликује од Ал-Нусра Фронта или Исламске Државе Ирака и Леванта. То је нама знак за узбуну.

Анти-хршћанско насиље је такође присутно. Пре кризе је било два милиона хршћана који су живјели у Сирији. Сада их је вјеројатно мање од милион. Ми немамо поуздане статистике, али вјерујем да је избјегло најмање милион хршћана и сви знамо за већину инцидената, а ваш канал је говорио о некима од њих.

Из самостана Ст. Текла су отете часне сестре и сада их као таоце држе терористи. Овај инцидент се догодио у близини града Малула, једино мјесто на свијету гдје људи још увијек говоре арамејски, језик Исуса Криста. Ми имамо контакте с хршћанским заједницама у Сирији и цијелој регији и они су врло забринути, јер хршћани на Блиском Истоку живе већ двије хиљаде година, а сада могу нестати.

Дакле, прије свега, потребно је да се дође до споразума о томе што би требала бити будућност Сирије. Борба против тероризма је приоритет број један. Што се тиче политичког процеса, влада и опозиција прије свега морају ставити на папир њихову заједничку визију Сирије у будућности; а то значи да Сирија мора бити суверена, неовисна држава, чији је територијални интегритет универзално признат и гдје се поштују права свих етничких, вјерских и политичких скупина које све морају бити укључене у политички процес. Тко би требао бити у влади и тко ће организирати изборе; то су секундарна питања. Највећа опасност долази од оних који желе пораз владе на бојном пољу и како би потом успоставили потпуно другачије стање на терену.

Наравно, хуманитарна ситуација нас такође брине, али можда ћемо учинити више него било тко други за рјешавање тих проблема радећи заједно с владом и УН-овим агенцијама. Ми напредујемо, иако је то тежак посао. Уосталом, тамо бјесни рат у већем дијелу земље, а помажемо и изравно, шаљући хуманитарну помоћ као нпр. лијекове, храну и остало, али и неизравно, дајући донације разним хуманитарним агенцијама УН-а и Међународног одбора Црвеног крста.

Неки људи покушавају искористити хуманитарну кризу за своје потребе и као што су учинили с кемијским оружјем, они криве владу за све, укључујући и хуманитарну кризу. Општа скупштина УН-а је усвојила резолуцију која даје потпуно искривљену слику о томе што се заправо догађа на терену и она је више идеолошка. Много мањи број земаља подржава ову резолуцију у успоредби са сличном резолуцијом усвојеном годину дана раније. Сада они кажу да ће то бити „хуманитарна“ Резолуција Вијећа сигурности УН-а. Ово рјешење ће захтијевати да влада подузме одређене кораке на темељу Поглавља 7 Повеље УН-а којим се одобрава може одобрити страна интервенција на суверену земљу.

Овај план нема будућности. Оно што нас забрињава је да видимо повећану активност људи који се служе тиме прије конференције у Женеви. Опозиција каже да ће судјеловати на конференцији само уколико се испуне њихови захтјеви. Понекад они инсистирају на промјени режима, а понекад кажу како желе јамства да неће бити промјена режима одмах након конференције, онда опет кажу да ће судјеловати у Женевској конференцији само након што се ријеши хуманитарна криза.

Истина је да се хуманитарна криза погоршава понајвише због исламиста и група које су многе земље службено признале као екстремисте и терористе. Дакле, требамо се бавити хуманитарним питањима, али умјесто да се боримо са симптомима требамо се борити против узрока кризе, а узрок кризе је да је терористичка пријетња која је данас у Сирији изузетно озбиљна. Влада и опорба би требали постићи договор о кључним питањима за будућност своје земље, као што сам раније рекао.

Успут, такођер треба споменути да су на суммиту Г8 у јуну ове године сви судионици позвали обје стране у сиријском сукобу да уједине своје снаге у борби против терориста и да их истјерају из Сирије. То је, вјерујем, наш приоритет и данас. Након што се ситуација стабилизира и након што су осигурана права свих мањина и мултиетничка и мултиконфесионална природа сиријске, демократске институције ће се лако створити. Стабилност је данас приоритет број један.

РТ: Господине Лавров, желио бих вас питати нешто о Латинској Америци која постаје све атрактивнија за многе земље, укључујући и Русију. Но, Кина је такође врло активна у регији. Штовише, Кинези су показали интерес за истим подручјима као Русија, а то су прометна инфраструктура, рударство и извоз оружја. Како су интереси Русије и Кине у регији чињеница, бисте ли могли описати ситуацију између Русије и Кине у Латинској Америци као конкуренцију?

Сергеј Лавров: Ако нека земља у Латинској Америци објави конкурс за изградњу хидроелектране, односно жељезничке пруге, аутоцесте или индустријског постројења, те се јаве фирме из Русије и Кине које су заинтересиране за судјеловање у том конкурсу мислим да их можемо назвати конкурентима, али то се може описати као практична димензија сурадње између Латинске Америке и њихових међународних партнера. На концептуалној разини, када год смо се спријатељили с другим народима, наше пријатељство никада није било усмјерено против било кога.

Желимо да свака земља има узајамно корисне односе са свим земљама које желе исто. То је дио нашег концепта спољне политике; назовимо је „вишесмјерна“. Као равноправни партнери, узимајући у обзир међусобне интересе, ми смо отворени за сарадњу с било ким тко жели исто. У модерном свијету Русија, Кина и многе друге земље постају економски све јаче, а руске и кинеске фирме имају способности и амбиције да се натићу за обећавајућим тржиштима. Латинска Америка је врло занимљиво подручје које се брзо развија и то је регија која тежи да има неовисну улогу и ми то цијенимо, јер данас само неколико земаља диљем свијета себи може приуштити да буду самосталне.

Латинска Америка дефинитивно постаје средиште економског раста, финанцијске моћи и политичког утјецаја. То је један од полова у настајању мулти- поларног свјетског поретка и врло обећавајуће подручје.

Политички говорећи, земље Латинске Америке у међународним пословима деле приступ који је врло сличан руском и кинеском, а то је поштивање међународног права, препознавање средишње улоге Уједињених народа, избјегавање употребе силе у сукобима, упораба политичких и дипломатских средстава у рјешавању разних међународних питања, итд. То је оно што нам је заједничко. Наравно, ова политичка сличност је добар темељ за даљњи развој наше економске и културне сарадње. Имамо безвизни режим са свим земљама Латинске Америке и Кариба, али ради сигурности морам рећи да можда постоји неколико изнимака. То је важан показатељ међусобног повјерења и важан инструмент за развој трговине, улагања, туризма и опћенито контаката између људи. Живимо у глобализираном свијету, а ми смо сретни да Латинска Америка привлачи све више и више озбиљних партнера.

РТ: Русија се често приказује у иноземству као земља која често зна пренаглити, иако је руска вањска политика све само не брзоплета и нагла. Бисте ли рекли да клишеји Хладног рата још увијек имају велики утјецај у међународним пословима?

Сергеј Лавров: Слажем се да се наше акције покушавају приказати као нагле и емоционалне које немају никакве везе са стварношћу. То може бити дио информацијског рата који сам раније споменуо, али ако, примјерице, погледате на оно што смо направили са Сиријом и Ираном, добит ћете сасвим другачију слику.

Ми смо увијек прагматични и флексибилни. Никада ствари не гледамо само из једног угла, као што су неки учинили прије више од две године када су рекли да Асад више нема легитимитет и не представља никога. То су биле исхитрене и емоционалне изјаве неких од свјетских лидера. Како можете рећи да он не представља никога док га подржава значајан дио становништва, ако не и већина због низа разлога. То није зато што је он нешто посебно обожаван од стране људи, али зато пуно људи овиси о њему. То нису само мањине, чак и много сунита овиси о њему и без обзира што мислили о њему, многи од њих су успјешно покренули свој посао за вријеме владавине обитељи Асад. Они су увјерени да ће у случају насилне промјене режима без политичког рјешења њихов посао пропасти. Дакле, да Асад не представљају значајан дио становништва и изјаве попут оне „да нема легитимитет“ или „можете га отписати“ је најбољи примјер журних и преурањених одлука.

Данас је став Запада је другачији и они постају све реалнији у својим приступима у рјешавању сиријске кризе. Без обзира што службени гласноговорници кажу, проблем број један је тероризам и џихадисти који у Сирији желе успоставити калифат с екстремистима на челу. То желе учинити на начин да физички уклоне сиријске мањине. Наши западни партнери постају све свјеснији да промјена режима није рјешење; сасвим супротно, промјена режима може олакшати терористима да дођу на власт. Дакле, надамо се, наши западни партнери ће учинити све што је потребно да се сазове конференција Женева 2. Ми смо одрадили свој дио. Сиријска влада је одабрала своје изасланике, а опорба то још није учинила. Ја се надам да ће наши партнери разумјети ситуацију у Сирији и регији и да ће напорно радити како би довршили свој дио посла на начин да смо раније договорили.

Говорећи о руској спољнојј политици у глобалу, имамо кључне принципе, што значи да с другим земљама имамо прагматичне и обострано корисне односе. Ми ћемо бранити наше легитимне националне интересе одлучно и досљедно, али без ангажирања у сваком сукобу. У свом годишњем обраћању руски предсједник Владимир Путин је јасно потврдио своју политику. Тачније, он је изјавио да Русија не жели бити суперсила у глобалној арени и да Русија не жели никоме држати предавања, али Русија жели бити лидер у промицању међународног права и начела која су садржана у Повељи УН-а.

За постизање успјеха у међународним пословима је потребно стрпљење, а посебно за рјешавање кризе попут сиријске или иранске. Жао ми је што се претјерује и ситуацију око Ирана назива „кризом“. То се може рећи за Блиски Исток у цјелини или у израелско-палестинском питању. Ми смо за промицање прагматичног приступа у израелско-палестинском сукобу, а то је приступ који одбацује могућност било каквих неочекиваних или једностраних одлука које поткопавају повјерење. Тај сукоб је добар примјер да се објасни још једно важно правило. Можете бити гласни у обрани одређених начела у јавности, али је много важније да проведете на досљедан начин.

Узмите интензиван рад „четворке“ која посредује у израелско-палестинском сукобу, укључујући Русију, ЕУ, САД- и УН. У тијеку су редовити састанци стручњака и министара који су израдили неке нацрте с начелима понуђеним Израелу и Палестини као темељ за покретање изравних преговора. Радили смо заједно с Арапском лигом и жељели смо то и даље чинити, но тада је у одређеној фази дошло до застоја, јер сви чланови „четворке“ нису спремни да се крећу у истом ритму и на досљедан начин увјере двије сукобљене стране да окончају најдуљи сукоб у модерној повијести. Није добро подузимати кораке у журби, онда правити паузу у својим настојањима и изгубити из вида напредак који је постигнут.

Тренутна администрација Барака Обаме, мислим на америчког државног секретара Џона Керија с којим имам блиске контакте, повлачи једностране потезе како би себи олакшала директне разговоре и ми подржавамо те напоре, но, сигуран сам да на крају – баш као и код Сирији, Ирану, Афганистану или Ираку – једнострани напори нису довољни. Морате се ослонити на заједничке напоре и идеје на којима смо радили заједно. Две главе су боље од једне, у сваком случају. Имамо неколико мултилатералних формата попут „четворке“ или „скупине 5+1“ о иранском нуклеарном програму. Исто тако радимо и на проблемима у Афганистану и Јемену.

Конференција о Либији ће се одржати идуће године. Наша сарадња унутар тих формата није увијек глатка, али они представљају наше заједничке напоре. Многи говоре како Русија обично промовише своје интересе путем тих формата, али ми прво морамо имати широку подршку и других заинтересираних страна, а затим предложити сукобљеним странама план који ће бити опћеприхваћен.

Дакле, нема журбе у одлукама које Русија доноси када је у питању вањска политика, а ја се надам да наши партнери неће бити у искушењу да ријеше све проблеме преко ноћи. То би могло бити јако штетно.

РТ: Разговарајмо о руским суседима. Недавно смо чули анти-руску реторику у Украјини и неким другим пост-совјетским земљама. Зар не мислите да се то догађа пречесто?

Сергеј Лавров: Тужно је да се то збива толико година након краја Хладног рата. Главни протагонисти који су придонијели захлађивању односа у свијету више не постоје. Совјетски Савез и Варшавски пакт су нестали, за разлику од НАТО савеза. Није нимало конструктивно ослањати се на страхове из прошлости и то је кратковидна политика. Наш циљ је са свим нашим сусједима живјети у миру. Као део једне државе имали смо користи од заједничког живота, укључујући и балтичке државе и захваљујући нашим заједничким настојањима те земље имају снажну производњу, индустрију која им покреће господарски раст и инфраструктуру.

Кад се урушио Совјетски Савез, наши западни партнери су нам рекли да се Летонија, Литванија и Естонија изузетно боје због прошлости и да ће се, након што постану чланице НАТО савеза, осјећати сигурно.

То се међутим никада није догодило на тај начин. Истина, ми развијамо економске и културне везе с тим земљама и желимо их видјети још снажније, али кад се нађу на суммиту НАТО савеза, чујемо изјаве против Русије. Ево, на примјер, расправљамо о многим питањима, укључујући и протуракетни штит који је, наравно, главни камен спотицања у односима са САД-ом. Разговарали смо о том питању и желимо да у нашим односима влада повјерење, јер је повјерење то што ми очајнички требамо у евро-атлантским односима.

Разина и опсег наших економских, хуманитарних, образовних и знанствених веза са Европом је огроман и расте сваке године и упечатљив је контраст на ниску разину повјерења у смислу политике и обране. Сугерирали смо размјену информација о различитим аспектима, заговарали транспарентност у војним вјежбама које се одвијају у непосредној близини наших граница. За вријеме мог боравка у Пољској мој колега је изразио задовољство разином транспарентности у вези недавних вјежби Запад 2013.

Касније је НАТО одржао вјежбе „Steadfast Jazz 2013“ на територију Пољске и балтичких држава, али за разлику од Запада 2013., који је био усредоточен на борбу против тероризма, вјежбе НАТО савеза су биле у складу с чланом 5 Вашингтонског уговора, а ријеч је о колективној обрани.

Питали смо наше партнере у НАТО савезу „од кога се они то мисле бранити“? То је важно питање, јер су се вјежбе одржале у близини наших граница с балтичким земљама и Пољској. Нисмо добили никакав сувисли одговор. Након свега Пољска и балтичке земље су издале приопћење да су показале „како је савез способан обранити земље од пријетње с истока“.

Дакле, и даље ћемо слушати те њихове фобије, што је врло тужно. Ми смо били отворени и на министарској сједници Русија-НАТО говорили о нашим проблемима. Потакнути тим страховима, неки у Еуропи желе задржати ове линије подјеле, па чак их преселити ближе истоку како би лакше видјели што се догађа на великом евроазијском континенту.

Споменули сте Украјину. Покушај да се започне геополитичка битка за Украјину може имати катастрофалне посљедице, како за Украјину, тако и за Еуропу. То је у супротности с модерним тежњама Еуропе или циљевима еуропских челника, мислим на Charlesa de Gaullea који је говорио о заједничком простору између Атлантика и Урала.

Оно што Русија сада предлаже је управо економски и хуманитарни простор између Лисабона и Владивостока и та идеја, коју је изразио предсједник Путин, још није одбачена. Предсједник Европске комисије, Жосе Мануел Баросо, изразио је нешто слично и зашто је онда то још увијек на папиру? Зашто слушамо ове идеје, а у стварности видимо потпуно различите стратегије?

Сада видимо да су одговорни европски политичари након садашње кризе промијенили свој став о Украјини. Прије тога је њихова основна порука била да Украјина мора одабрати Споразум о придруживању с ЕУ. Сада, након што су схватили важност чињенице да Украјина има јединствену позицију између источних и западних сусједа и да има огромне господарске везе и с истоком, и са западом, те да је потребно наћи рјешење које ће узети у обзир сложеност свих тих чимбеника.

На трилатералним разговорима између Украјине, Русије и ЕУ ту је идеју изразио украјински премијер Мyкола Азаров. Он је у самом јеку кризе подржан од стране предсједника Путина. Предсједник је свјестан да Украјина и ЕУ имају своје интересе, али не желимо да наши интереси буду угрожени, но тада су дужносници ЕУ одбацили ту идеју. Данас њемачко водство, укључујући и канцеларку Ангелу Меркел и министра спољних послова Franka Waltera Steinmeiera, каже да је потребно узети у обзир реалност и тражити начине сарадње који ће бити корисни и прихватљиви за све стране. Ја могу само поздравити изјаве попут ове.

Зато је потребно да се сви ослободе тих страхова. Наравно, старе навике тешко умиру, али мислим да би одговорни европски политичари требали помоћи ЕУ да изгради политику која ће узети у обзир легитимне интересе Русије, Украјине и других пост-совјетских земаља и изградити такво окружење на политичкој разини.

Евроазијске интеграције наилазе на плодно тло и повећавају нашу конкурентност у индустрији, пољопривреди и технолошким иновацијама. Ми се припремамо за даљњу либерализацији трговине и улагања између Русије и наших сусједа, али и Европске уније којој такођер нудимо повољне увјете. Другим ријечима, ми ћемо подузети практичне кораке како би остварили наш сан и изградили заједнички господарски и хуманитарни простор од Атлантика до Пацифика.

РТ: Господине Лавров, разговарали смо о Сирији и Ирану. Но, ову годину је свакако обиљежио велики скандал америчке шпијунаже како обичних грађана, тако и свјетских лидера. Мислите ли да је реакција међународне заједнице након објава Едварда Сноwдена била довољна и је ли то утјецало на амерички глобални утјецај?

Сергеј Лавров: Предсједник Путин је о томе говорио у својој недавној конференцији за новинаре. Рекао је да се нада да ће примарни циљ америчких специјалних служби бити борба против тероризма и спречавање терористичких напада. То је наш заједнички циљ, а ми смо заинтересирани за укључивање цијеле међународне заједнице, УН и друге институције да на најучинковитији начин отклоне терористичку пријетњу.

Говорећи о Едварду Сноудену, сумњам да је итко био шокиран стварним садржајем његових објава. Шок је настао јер је цела ствар изашла у јавност, а то се традиционално гура под тепих. Одговор је, вјерујем, био је прилично предвидљив. Тко ће, након свега, нешто слично примити тако олако?

Што се тиче практичних корака, Општа скупштина УН-а једногласно је изгласала резолуцију која осуђује такво кршење правила. Наиме, прије неколико година смо предложили да Организација за европску сигурност и сарадњу (ОЕСС) у Европи треба усвојити резолуцију против злоупотребе интернета, наводећи да прије свега упада у приватне животе, што је неприхватљиво. Но, њихов одговор је био негативан.

На министарском засједању ОЕСС-а почетком просинца смо поставили то питање још једном, а одговор ОЕСС-а је био да је одлука коју су одбили усвојити прије неколико година сада преузета од стране Генералне скупштине УН-а.

Најважнија ствар коју сад требате учинити је научити лекцију. Чули смо да је предсједник Обама дао упуте за израду докумената који ће спријечити злоупорабу од стране обавјештајних служби. Увјерени смо, такође, да овај проблем захтијева додатну пажњу у смислу суставног приступа у сурадњи.

Сада сам споменуо један аспект овог проблема, а то је злоупотреба интернета у смислу повреде приватности, но неколико година заредом се повлачи још једно питање које је у средишту пажње, а то је управљање интернетом. Међународна телекомуникацијска унија је описала начине како спријечити да интернет постане алат за промицање нечијих једностраних интереса, а то је сложено питање. Нећу ићи у детаље, а ви сигурно разумијете о коме је ријеч. Вјерујем да је стављање ове теме на дневни ред озбиљна порука.

Русија такође активно спонзорише неколико сродних иницијатива заједно са својим партнерима из Шангајске организације за сарадњу. У Уједињене нације смо упутили нацрт документа којим се регулира међународна информацијска сигурност. Предложили смо нашим партнерима у НАТО савезу да бисмо требали имати посебан механизам цyбер-сигурност унутар већа „Русија – НАТО“. Међутим НАТО је одбацио тај приједлог, а у великој мјери из разлога што су неке чланице НАТО савеза и даље под утјецајем својих старих страхова.

Ми смо хтјели успоставити билатералну радну скупину на међународној конференцији о сајбер-сигурности, али су почетни контакти код ове радне групе потврдили да САД не разумије потребу за увођењем регулативе у овом подручју, а ми смо хтјели спријечити да интернет постане алат за терористе и друге криминалце који дијеле дјечју порнографију и многе друге злочине који су потпуно неприхватљиви, но успјели смо да је већи дио тога у потпуности регулиран.

РТ: Је ли би Иран требао бити позван на конференцију Женева 2 или је то камен спотицања? Запад и даље инсистира на томе да се Иран не смије придружити. Мислите ли да се ова конференција може одржати без Ирана?

Сергеј Лавров: Питање још увек није ријешено, али ми смо увјерени да све земље које утјечу на ситуацију требају судјеловати у раду конференције. У овом случају, то су првом реду сви сусједи Сирије и остали кључни играчи, посебно Иран и Саудијска Арабија. Те две земље веже врло озбиљна пријетња, а говорим о сукобу унутар ислама између сунита и шиита. Ми не можемо да допустимо да се то догоди.

Успут, постоје тензије чак и унутар сунитског ислама и то управо сада, а то је врло опасно. Зато Саудијска Арабија, као дом два муслиманска света мјеста и претежно сунитска земља која отворено изјављује да жели уклонити Асадов режим, те Иран који жели бити лидер шиита у свету и отворено изјављује свој интерес у очувању тренутног режима и постизању политичког рјешења, требају обоје бити присутни на конференцији. Они ће утјецати на ситуацију у сваком случају, тако да би било пуно боље да их се укључи у расправу. Онда ћемо чути мишљења свих судионика, поготово сиријске владе и опорбе, али и других земаља које подупиру различите стране у сукобу. Правити се да они немају утјецај, значи не бити прагматичан. То је идеологизирани приступ који само може штетити процесу.

Иран и Саудијска Арабија свакако требају судјеловати на Женевској конференцији. Ми не можемо дозволити да дође до сукоба између сунита и шиита, а те двије земље су кључни играчи у регији, свака с различитим ставом о сиријском сукобу“ Неки кажу да је судјеловање Ирана контрапродуктивно и да није потписао прошлогодишње Женевско приопћење, што је основа за конференцију Женева 2, но неке од земаља чијем се судјеловању на конференцији запад не противи, не само да се понашају противно одредбама Женевског приопћења, него чак и опструирају одржавање саме конференције.

Сви знамо да је тако и зато Иран треба судјеловати на конференцији. Многе еуропске земље то подржавају, арапске земље такође, а главни секретар УН-а и његов специјални изасланикLakhdar Brahimi се исто слажу с тим. Сједињене Државе још увијек имају неке резерве, али имамо мало времена и ми ћемо расправљати о томе и даље. Уосталом, у прошлости, када је САД своје проблеме хтио ријешити у Ираку или Авганистану, Wашингтон је увијек успостављао изравне контакте с Ираном и то без размишљања – идеологија или без идеологије.

Дакле, ако је то могуће кад су амерички интереси у питању, зашто не разговарати с Ираном када је ријеч о интересима Сирије? Кад су талибани владали Авганистаном имали смо „скупину 6+2“, Авганистан шест сусједа плус Русија и САД. Иран је био дио те групе и показао се способним за рад у вишестраначком формату и увијек је био дио рјешења, а не дио проблема.

РТ: Хвала вам пуно, господине Лавров, за овај интервју.

Сергеј Лавров: Хвала и вама.

(RT, Advance, Србин.инфо)

Ознаке: интервју, министар спољних послова, РТ, Русија, Сергеј Лавров, Сирија, спољна пшолитика Русије, Украјина