Украјинска криза представља један од најзначајнијих догађаја не само данашње  светске политике, већ је и криза која може имати судбоносне последице по будућност Европе и света. Сваки дан добијамо нове вести и слике о драматичним дешавањима на терену и њиховим актерима на локалу и на међународној сцени.

Оно што је видљиво голим оком је умешаност САД у финансирање и обуку преврата у Кијеву. Званичници САД су признали да су са пет милијарди долара за две деценије финансирали промене у Украјини које ће ову највећу државу Европе (поред Русије која је и азијска земља) одвојити од Русије и везати за Запад, пре свега за САД и НАТО. Но оно што није толико познато је колико су друге земље учествовале у том пројекту „Украјина на Западу“. Пре свега реч је о Пољској која је позната као проамерички играч у ЕУ.

О АУТОРУ

Бранко Радун је дипломирао историју на Филозофском факултету у Новом Саду.
Аутор је бројних радова из области политичког, економског, религијског и културног живота Србије.
Уредник је интернет магазина Видовдан.орг.
Као политички аналитичар, објављује радове у НСПМ-и, Политици, Геополитици, Видовдан.орг. и страним часописима.
Редовни је коментатор домаћег политичког живота у дневним и недељним новинама, радио и ТВ станицама.

Два месеца после насилне и нелегалне промене режима у Кијеву, пољскa штампа је  открила улогу Доналда Туска и пољске владе у припремању пуча у коме је ударну снагу чинио украјински неонацистички „десни сектор“.

Нова открића показују не само да су западне силе и довеле Олександра Турчинова на власт већ и на који начин је то урађено. Oва пучистичка влада која је и наметнута кроз комбинацију насиља екстремиста и притиска НАТО-а је у супротности са украјинским уставним поретком али и међународним правом.

Пољски левичарски недељник Ние (Не) објавио је податке  o обуци  активиста Евромајдана. Према овом извору, у септембру 2013, пољски министар иностраних послова Радослав Сикорски је позвао је 86 кључних чланова Десног сектора наводно у бенигном контексту програма размене студената универзитета. У стварности, гости нису били студенти, а многи су били преко 40 година.

Насупрот свом званичном распореду , они нису ишли на Варшавски универзитет за технологију, већ су уместо тога су били у центару за специјалистичку обуку пољске полиције у Легенову, сат времена вожње од главног града Варшаве.

Тамо су били четири недеље на интензивној обуци у управљању људима у конфликту, у препознавању лица, у борбеној тактици, у обуци савладавања командних вештина, понашања у кризним ситуацијама, заштити од гасова који се користе од стране полиције, подизање барикада, а посебно пуцњаве, укључујући руковање снајперском пушком. Таква обука је одржана у септембру 2013, док су протести на Мајдану, наводно изазвани декретом суспендовања припрема преговора за асоцијацију са Европском унијом, који је донео тадашњи премијер Николај Азаров 21. новембра , односно два месеца касније.

Пољски недељник доноси на фотографијама слике које потврђују овај тренинг, који показују Украјинце у националистичким униформама заједно са својим пољским  инструкторима. Када је почео протестни хаос Евромајдана пољски  Сејм је донео резолуцију која гласи „Солидарност са украјинским народом  који, са јаком вољом показује свету своју жељу да постигне пуноправно чланство своје земље у Европској унији“. Дакле ретко ко је у ЕУ тако брзо и јавно подржао протесте у Кијеву који су се завршили насилним превратом неколико месеци касније.

У својству преговарача ЕУ , Радослав Сикорски је са још двојицом преговарача ЕУ потписао  споразум о регулисању кризе у Украјини са тадашњим председником Виктором Јануковичем, у вечерњим сатима 21. фебруара 2014. Следећег јутра, људи који су тајно обучени у Пољској су се спремали да на препад преузму власт у украјинској престоници.

 

Овим пољски лист објашњава улогу своје земље у обуци људи који су планирали – и на крају постигли – насилно преузимање власти у Украјини. Документован опис учешће Пољске у насилној примени режима у Украјини илуструје методологију „технологије уличних преврата“ и важну улогу коју је НАТО доделио  Пољској у Украјини. Аналогно је иста улога поверена Турскиј у Сирији. С’ том разликом што је Пољски задатак довео до успеха и инсталирања једног прозападног и проамеричког режима док то у Сирији ипак није успело.

Влада  либерала Доналда Туска је у потпуности посвећена игрању своје улоге. Министар спољних послова Пољске Радослав Сикорски, бивши новинар и бивши политички избеглица у Великој Британији је својевремено био присталица  интеграције Пољске у НАТО. Као члан „Вајмарског троугла“ , био је један од три представника ЕУ који су посредовали споразум између председника Украјине Виктора Јануковича и три главна лидера ЕуроМаидана 21. фебруара 2014 .

Непотребно је објашњавати да је украјински председник највероватније био свестан уплетености заступника пољске државе са подршком насилним демонстрантима. Што се тиче министра унутрашњих послова Пољске, он је и координатор специјалних служби. Ради се о Бартоломеју Сиенкиевичу (директан потомак  романописца Хенрика Сиенкиевича , познатом по роману „Кво вадис?“ ). Основао је Канцеларију за заштиту државе (Уред Охрони панства), пољску  обавештајну агенцију. Он је такође неко ко креира  политику као потпредседник Центра за источне студије, националне тинк-танк организације која се бави ситуацијом у источној Европи и на Балкану, са посебним нагласком на Украјину и Турску. Ова организација  врши велики утицај на перцепцију Запада о актуелним догађајима у источној Европи, пре свега преко својих споразума са Карнеги фондацијом .

Током владе Јулије Тимошенко  (2007-2010), садашњи привремени председник Украјине , Олександр Турчинов,  је служио као шеф обавештајне службе и био је заменик премијера. У то време је одржавао везу са Пољацима  и са Радославом Сикорским (тада министар одбране ) и Бартломејем Сиенкиевичем, који је тада био директор приватне обавештајне  фирме.

Да би помогла изазивању хаоса и збацивању легалне владе својих комшија, Пољска је прибегла подршци нацистичким активистима на терену на исти начин на који Турска користи Ал- Каиду да збаци владу Сирије. У првом случају је „украјински национализам“ виђен као сила која може да мобилише људе у борби против „руског утицаја“ у Украјини а у другом случају је исламизам искоришћен као снага којом се могу дестабилизовати и рушити арапски, неретко секуларни режими. Ми смо на примеру распада СФРЈ имали и једно и друго – америчку подршку хрватским екстремним десничарима и неонацистима преко инсталирања Туђмана и ХДЗ у Хрватској или пак довођење на власт екстремног исламисте и милитаристе Алије Изетбеговића у Босни.

Сасвим је логично да се актуелне пољске власти ослањају на екстремно десне неонацистичке елементе у Украјини, јер је уз помоћ  буквално унука нациста америчка служба формирала у Европи НАТО – Гладио мрежу, да се бори против комунизма. Треба подсетити на контроверзе које су избиле у Пољској  када је новинар и посланик Јацек Курски открио да је Јузеф Туск, деда Доналда Туска, добровољно ступио у немачку војску током другог светског рата. Након негирања ових чињеница, премијер је коначно признао да је његов деда заиста служио у нацистичкој војсци, али је тврдио да је био регрутован насилно након анексије Данцинга.

Тако је било природно да људи који у Пољској имају симпатије према нацизму, ако ништа друго због његове агресије на Русију, буду склони да „разумеју“ и подрже неонацистичке активисте у Украјини који се могу лако искористити као геополитичко оружје против Русије (али и Немачке).

Пољска је на тај начин постала камп за обуку украјинске ектремне деснице са циљем да се збаци демократски изабрана власт у Украјини и председника Јануковича. Потписивање споразума од 21. фебруара 2014. је било обмана званичног Кијева. Но није јасна ни позиција Немачке у том споразуму чији је интерес био да се постигне баланс утицаја у Украјини и добри односи са Русијом. Но нема сумње да је преврат био наручен и подржан од САД, као што то потврђују пресретнути разговори између Помоћником државног секретара САД Викторије Нуланд и амбасадора САД у Кијеву Џефри Р. Пиата.

Слично томе, јасно је да су остали чланови НАТО-а, укључујући и друге земље које имају утицај у Кијеву и сопствене обавештајне структуре, активно учествовали у организацији пуча. Овај аранжман сугерише да НАТО сада води нову мрежу подземних војски у источној Европи. У медијима су се појавиле информације о плаћеницима на Мајдану који су били у улози снајпериста који су довели до погибије бројних припадника службе безбедности и учесника протеста. После државног удара су уочени броји плаћеници који раде за бивши Блеквотер – америчку приватну војску која је део безбедносних структура САД.

Ове чињенице неће радикално променити нашу перцепцију о оном што се дешавало у фебруару 2014. и о томе да је насилно и под спонзорством Запада промењена влада у Украјини, а председник морао да бежи да би спасао живу главу. Они који су пажљивије пратили дешавања у Украјини у пола године су били генерално свесни да је Запад подржао смену власти, али ипак није постојало довољно детаља о том пучистичком подухвату. Објављивањем информација у пољској штампи се осветљава један део тајне – улога пољске државе и обавештајних структура у обуци „официра“ екстремног „десног сектора“ који су неколико месеци после завршетка обуке показали на Мајдану оно што су их учили њихови пољски учитељи. Наравно да је јасно и да је Пољска била само база за обуку а да је штаб који је планирао насилну промену власти био у Вашингтону код кључних неоконзервативаца који настоје да подстичу и подржавају немире и побуне где год је то са позиције америчких интереса потребно и неопходно.

Неко ће се запитати зашто Украјина кад је у њој постојао баланс прозападног и проруског у политичкој елити и у влади? Америка очигледно није желела да и даље постоји такав геополитички баланс у једној вештачкој држави попут Украјине, већ је желела дестабилизацију. Наиме постојао је ризик да се Москва и Берлин договоре о подели утицајних сфера у Украјини, а ту би онда САД били геополитички губитници. Америка никако није могла да допусти приближавање Русије и Немачке преко Украјине и зато је заиграла на ризичну карту пољског и украјинског национализма, те на план насилне промене власти у Кијеву у којем би губитник био не само Путин већ и Меркелова. Пуч у Кијеву је забринуо све оне у Европи и у свету који покушавају да остваре неки вид независности у односу на вашингтонске центре моћи. Изазивање преврата, па и грађанског рата у Украјини за Америку има више „бенефита“ – одвајање Руса од Немаца и ЕУ, везивање Русије за кризу у суседству када се можда припрема нова америчка „геополитичка офанзива“ на Блиском истоку.

Вашингтонски стратези покушавају и Кину да увуку у неки конфликт у региону (са обе Кореје, Јапаном и слично) да би се Пекинг као и Русија „бавили својим јадом“ у комшилуку. Све то се чини јер је очигледно геополитичко приближавање Москве и Пекинга које изузетно забрињава англосаксонске врхове моћи. Као што је некада савез Берлина и Москве (од почетка двадесетог века па до његове средине) могао да поремети планове о глобалној моћи Англосаксонаца, тако је то данас потенцијални савез Москве и Пекинга.

Стога се и активира украјинска криза којом се угрожава позиција Русије као силе и спречава приближавање на линији Берлин – Москва, а у оквиру те кризне игре драгоцена је улога „тампон“ Пољске која гаји антируске па и антинемачке сентименте. Преко преврата у Кијеву се ствара нова тампон држава или зона попут Пољске која је гополитички антируски оријентисана. Но брзом реакцијом Русије око Крима који је присаједињен Руској федерацији и кризом у источном делу земље су ти планови доведени у питање, ипак дешавања у источној Украјини доводе Русију пред нови рубикон који ће морати прећи ако желе да буду сила.

(Бранко Радун, Видовдан)

Ознаке: неоконзервативна револуција, Пољска, протести, револуција, Русија, САД, Украјина