Pročitaj mi članak
Политика Немачке у односу на Србију зависи искључиво од њихових геополитичких рачуница и унутрашњополитичких спекулација.
Након објављивања извештаја Европске комисије, која од Србије захтева нормализацију односа са покрајином Косово, у својству услова за почетак преговора о пријему земље у ЕУ западне државе су се дале у потрагу за допунским полугама којима ће притиснути Београд. И, као што је евидентно из изјава у томе традиционално најактивније Немачке, први корак могла би бити обнова визног режима за грађане Србије.
Разуме се, овај корак се формално не доводи у везу са проблемима око Косова и Метохије или српских апликација за чланство у ЕУ. Према речима Министра унутрашњих послова Немачке Ханса-Петера Фридриха, ради се о томе да је земља запљуснута захтевима за добијање азила у Немачкој од држављана Србије. Локалне службе су регистровале три пута већи пораст тих захтева за азил у септембру у односу на претходни месец. Слична ситуација је и са доласком у Немачку држављана Македоније. У том истом периоду, пораст њихових захтева за азил износи 70 одсто. (1)
Коментаришући ову статистику, Ханс Фридрих сматра да то захтева хитно обнављање визног режима са Србијом и Македонијом. “Огромни прилив српских и македонских држављана мора одмах бити прекинут”, изјавио је министар унутрашњих послова и додао да „безвизни режим не би требало да доведе до кршења правила у вези са давањем азила”. (2)
РАЧУНИЦА БРИСЕЛА Да покушамо да размотримо да ли је оправдана логика господина Фридриха. Безвизни режим је Србији и Македонији додељен 2009. године, као и Црној Гори. Годину дана касније, у добијању безвизног режима придружиле су им се и Албанија и Босна и Херцеговина. Српске власти су тада покренуле бучну пропагандну кампању, дижући у звезде ЕУ и у вези са тим истичући неопходност даљих уступака по питању Косова. Ако ћемо право, то је и била главна рачуница Брисела: да се на Србе и друге становнике Балкана остави пропагандни утисак, притом себе не обавезујући било каквим конкретним обавезама у вези са уласком њихових земаља у ЕУ. Јер је безвизни режим – да цитирам хероја једног руског цртаног филма – “веома чудан предмет: час га има, час га одједном нема”. Много је једноставније и лакше суспендовати или чак укинути безвизни режим него окренути у обрнутом смеру процес већ одобреног чланства у ЕУ.
И ево сада, по свој прилици, ЕУ припрема терен за корак уназад. Судећи према расположивим информацијама, идеја о повратку визног режима за Србију и можда за друге земље Балкана у складу је са растућом подршком у земљама чланицама ове организације за такав потез. Једни у томе виде допунско средство за притисак на нове српске власти како би што пре признале независност Косова. Други сматрају да су чак и сопствене унутрашњополитичке реалности довеле до тога. У истој тој Немачкој ће се у јесен 2013. године одржати општи избори – најнепредвидивији у последње време. А у таквим околностима власт се по традицији окреће жестокој геополитичкој реторици – поготово у одсуству значајнијих достигнућа у социјално-економској области.
ПРОСТАЧКИ МОРАЛ Што је још значајније – последњих година у оквиру ЕУ је заиста долазило до озбиљних проблема са приливом имиграната са Балкана, који су на ултимативан начин и уз кршење свих процедура захтевали политички азил, смештај и социјалне бенефиције. Поприште тих догађања је постао Брисел а главни актери – Албанци. Најоштрија ситуација појавила се у фебруару 2010. године. То је захтевало хитну интервенцију премијера Белгије Ива Летерма а такође и комесара за унутрашње послове ЕУ Сесилија Малмстрема. (3) Управо тада је председник белгијске владе позвао руководство ЕУ да “ограничи погубне последице либерализације безвизног режима у ЕУ”. Међутим, европски чиновници су на то одговорили додељивањем безвизног режима Албанији и Босни и Херцеговини. (4)
Тако и данас, о укидању визних слобода за Албанце не говори ни Ханс-Петер Фридрих нити његове колеге из ЕУ. Што се тиче пораста захтева за азил, није јасно какве то везе има са безвизним режимом. Удовољавање тим захтевима налази се у искључивој надлежности немачких власти. А, ако оне не ураде свој посао како треба, то не би требало да буде проблем Срба или Македонаца који путују у земље ЕУ са потпуно другачијим намерама везаним за образовање, науку или бизнис.
У овом предмету који се одмотава пред нашим очима, ради се о простачком моралу. Политика Немачке и других западних земаља у односу на Србију и њене суседе у региону Балкана зависи искључиво од њихових сопствених геополитичких рачуница и унутрашњополитичких спекулација. Нешто друго од њих очекивати значи одрећи се сопствених национално-државних интереса и осудити сопствену земљу на улогу просјака испод европског стола.
( Нови Стандард )
