(Фонд Стратешке културе)
Западна политичка елита је са великим одушевљењем поздравила споразум између Србије и Косова. Председник Европске комисије Ж.М.Барозу је за 19.април, када је бриселски споразум потписан, рекао да је то историјски датум за односе Србије и Косова, за читав регион Западног Балкана и за Европску унију. Кетрин Ештон сматра да су обе стране направиле важан искорак ка  (својој) европској будућности. Француски „Фигаро“ је високопарно констатовао: Србија је као жртву на олтар Европске уније поставила Косово. Немци, сасвим супротно, теже да бриселски споразум прикажу као резултат уступака и једне, и друге стране.

При том је Немачка, која је  међу првима признала независност Косов и која је томе прилично припомогла, ултимативно као услов за наставак преговора о пријему Србије у ЕУ захтевала да и Србија призна Косово. Левичарске новине Junge Welt, констатујући чињеницу врло јаког дипломатског притиска Брисела на Србију, пише да је Србија била осуђена на пораз, а да су косовски Албанци били сигурни у своју победу.[1] А сада ће Берлин са истом упорношћу да гура оне државе које су до сада одбијале да признају Косово да то обавезно учине.

Први су се у битку бацили немачки „зелени“. „Јако ми је жао што Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар довољно не подржавају напоре Косова. Те земље Европске уније још увек нису признале његову независност. Оне треба то одмах да учине, како би Косову омогућиле  да учествује у Европолу и Интерполу, као и у спортским такмичењима“ –  изјавила је 19.04. европски парламентарац „зелених“ У.Лунасек[2]. Можда су  европске арене стварно жељне косовских спортиста, али  њих још више  желе Европол и Интерпол: За опојне дроге из Авганистана Косово и даље представља главни пут ка Европи. Уосталом, сви се труде да се о тој теми јавно не расправља, баш као ни о питању где су се деле 1,2 милијарде евра, додељене Косову од  2008.године. И то без обзира на чињеницу што обични Европљани који претерано не брину о политичкој коректности, не стидећи се ни мало,  косовску „државу“ називају мафијашком – баш та формулација фигурира у коментарима читалаца на интернет-форумима када су у питању материјали о Косову[3].

Председник  Немачке  Ј.Гаук  се са трибине заседања ПАСЕК-а већ обратио побројаним чланицама ЕУ, као и Русији, изјавивши да ће интеграција Косова у међународну заједницу дати даљем развоју те земље важан импулс[4]. Теза је, благо речено, спорна, посебно ако се узме у обзир да се ниво агресивности према српском становништву Косова не смањује. Још у јануару ове године амбасаде САД, Немачке, Италије, Француске и Велике Британије су званично осудиле талас пљачкања српских гробаља и гробова, који је прелетео преко читавог Косова.[5] Ако акте вандализма нису успели да зауставе војници контингента НАТО-а шта треба да се очекује када тај контигент  буде  замењен  косовским  Албанцима? Тешко да немачки председник искрено верује у могућност успешног развоја у условима када српска мањина не добија стварне гаранције ни за своју основну безбедност. За разлику од дипломата који се из све снаге  диве резултату који је уз помоћ Европске уније постигнут на преговорима, војна лица на то гледају трезвено. Државни секретар бундесвера К.Шмид је закључење договора између Србије и Косова пропратио  речима: лепа новост, али је истовремено упозорио да је превише рано да се надамо миру.

А обичне људе највише од свега интересује перспектива проширења Европске уније у условима дуготрајне кризе. Највећи део посетилаца интернет-форума немачких новина из свих крајева не  дели   оптимизам дипломата. Чује се узнемиреност, огрнута иронијом:

-Како да не, одлична идеја како да ојачамо нашу малену Европску унију. Наравно, она ће постати јача и нама ће бити много лакше да одлучујемо. И зашто ми одуговлачимо, уопште? Што одмах не примимо и  Црну Гору, и Македонију, и Косово, и Монголију и друге  силно развијене економске земље? Или је задатак само да се не дозволи да те земље упадну под утицај омражене Русије или Кине? Шта то желе европски комесари? Да примимо баш све, или да ипак   ЕУ направимо да буде способна за рад у политичком, економском и културном  смислу?.. Још нико није успео да ми објасни шта могу осим јефтине радне снаге да нам дају земље као што су Румунија, Бугарска, Хрватска, и т.д.

И одмах после тога – брига за сопствени џеп.

–                Још једна земља као Румунија и Бугарска, којима мора вечито да се помаже![6] Стварно нам не требају ни она, ни друге. Опет ће из
Брисела на Балкан да потеку милиони „помоћи за обнову“ који ће   само испарити.[7]

Криза  представља најбоље време за поимање  прошлости, за процену политичких одлука које су у своје време проглашаване за смели пробој према новоме, према светлој демократској сутрашњици. У такве одлуке, рекло би се, спада и признање независности република бивше Југославије које, успут, остаје на савести тадашњег министра иностраних послова Немачке Г.-Д. Геншера. „Уместо да примимо у ЕУ ЈЕДНУ федеративну, и уз то економски јаку државу, партнера Русије који има добре односе  са земљама трећег света, са држављанима  који су светом путовали слободније него становници Европске уније, добијамо покривач од крпа и  земље, осакаћене ратом,  којима је  неопходна помоћ.“ – пише читалац немачких Tagesschau.[8]

У своје време је захваљујући брзом  дипломатском  признању  нових политичких творевина створених од  Југославије могао  да се види и резултат пораза  социјалистичког лагера у хладном рату, и класична формула „подели, па владај“. Да је Југославија остала целовита Запад не би могао да јој диктира услове као што то сада ради са Србијом. А сада, пишу новине Junge Welt, подсећајући на шокантни позив тадашњег министра иностраних послова Немачке Ј.Фишера да Србија треба да се баци на колена,  Срби  стварно на коленима пузе према ЕУ. А Запад ће наставити да тражи све нове и нове уступке…

Ознаке: ucene, ЕУ, Косово и Метохија, наталија меден