Прочитај ми чланак
(Марина Рагуш – Фонд стратешке културе)
Владимир Владимирович Путин уочи радне посете Немачкој (7 и 8. април) интервјуоом немачкој телевизијској кући АРД, петог априла упутио је недвосмислено јасне одговоре на медијску пропаганду која се у последње време све више интезивира.
Неколико актуалних политичких тема, размером новинарских торнада main stream медија са западне стране планете, поставиле су се за окосницу разговора који је привукао огромну пажњу светске јавности. Сасвим смо сигурни да ће овај интервју задуго бити тема обрада и гласних размишљања са западне стране Планете…
Стога, пођимо редом:
1-Невладине организације (НВО) у Руској Федерацији које се финансирају из иностранства и које учествују у политичком животу Русије према новом закону о НВО добиле су „статус страног агента“ и њихов рад је посебним законом стављен под строжу контролу руских државних органа:
Тема која је отворила интервју постављена је у оквир који је требало да појача русофобију: уз подсећање на специјалне економске односе Русије и Немачке, новинар АРД-а је, покушавајући да постави питање зашто се Русија одлучила на овакво „понашање“, констатовао „рације у руским канцеларијама немачких фондова“ као и да „руска јавност мора бити престрављена“ јер све некако подсећа на период „хладног рата“.
„Ништа слично се овде не догађа“ одговорио је Путин „немојте, молим Вас плашити јавност. Медији би требало да објективно покривају догађаје…“[1] Међутим, објективно новинарство, макар у main stream медијима, уступило је у постмодерном времену место интересима: уколико чињенице не одговарају интересима „великих“ утолико горе по чињенице.
Tако смо последњих деценија прошлог и на почетку овог двадесетпрвог века сведоци медијских пропагандних ратова. Они за циљ имају само „пеглање“ истине према мери наручиоца нове поделе интересних сфера. У овом случају, више него очигледан интерес јесте сломити Русију (како изнутра тако и споља) која је почела озбиљно да се етаблира на међународној сцени, с једне стране; с друге стране, данашња Русија све отвореније пркоси „законима“ архитектуре новог поретка ствари у свету.
Само ово, довољне су чињенице да се све што је на менију „власника“ медија опроба на Русији и њеној персонификацији, Владимиру Путину. Баш као што су небројено пута урадили у случају Ирака, Србије, Сирије и свих оних који су им се нашли на путу бранећи право на истину.
Шта је истина када је реч о закону о НВО у Русији који је изазвао врло оштре реакције Запада?
Да ли натписи и најаве вести на већини западних медија значе истину када пишу и говоре о Русији као о држави којом се често у прошлом веку претило а може се подвести под совјетском Русијом из периода хладног рата?
Да ли је заиста Путин одлучио да „укине“ демократију како то већ поменути медији импликују?
„Дозволите ми да нагласим: Закон не забрањује ништа, нити ограничава или затвара билошта! Организацијама које се финансирају из иностранства није забрањено да проводе било какву активност, укључујући и унутрашњу политичку активност. Једино што желимо да знамо јесте ко добија новац и где он после иде(!)“[2] одговорио је председни Руске Федерације подсећајући на чињеницу која се такође некако губи у преводу на англосаксонски језик а јесте да је сличан закон САД донела 1938. године и он је још увек на снази.
Притом, врло је важно напоменути да се руским невладиним организацијама (а има их само две ван Русије: једна је у САД, друга у Француској) на територији САД тражи да одговоре на бројна питања. Међутим, још интересантније је који државни орган САД потписује тај документ који је добила руска НВО:
„Сада да видимо који се документи траже од наших организација у САД. Обратите пажњу ко тражи све ове документе, потписан је на дну странице. Одељење за контрашпијунажу. Не канцеларија државног правобраниоца, већ одељење за контрашпијунажу америчког министарства правде. Ово је званичан документ који је добила организација. И обратите пажњу на број питања које постављају. Је ли ово демократски?!“[3] питао је Путин.
Питање које ће, верујемо остати без одговора али и само је довољно да одговори на све. То све обухвата и податак да на територији Русије ради 654 НВО и да је у само последња четири месеца примене „спорног“ закона у организације упумпано милијарду долара или 28, 3 милијарди рубаља! Од тога само 855 милиона рубаља преко дипломатских мисија! Подсећања ради, само у последњих петнаест година само УСАИД је уложио 2, 6 милијарди америчких долара и даље издваја 60-70 милиона долара годишње[4]; да не помињемо Фордов фонд, Карнеги фондацију, Сорош и многе друге (итакако познате српској јавности).
Притом, када имамо у виду и како је изгледала та и таква држава руског народа: потпуно девастирана западном употребом меке силе у урушавању државне организације изнутра –логично се поставља питање: зар није очекивано и нормално да озбиљна држава (каква је данашња Русија) помно прати рад НВО које су финансиране ван њених граница и притом учествују у активностима из области унутрашње политике?! Зар због сличних пропуста друге државе нису добиле октобарске, наранџасте револуције или арапска пролећа и јесени?! Чему онда толика галама великих западних земаља попут Немачке и осталих?!
Да ли би Немачка било шта слично дозволила на својој територији или САД?! Уосталом, Русија је у овом случају применила само правно средство слично ономе које је у Америци на снази још од 1938 године. Дакле, опет зашто толико полуистина у медијима и толико агресивних напада.
Или је све због тога што је Русија овај пут одлучила да потпуно рециклира западне пројекте на сопственој територији у циљу очувања стабилности политичког система и безбедности свих грађана Русије.
„Ми само тражимо од њих да признају: Да, ми смо укључени у политичке активности и нас финансирају из иностранства. Јавност има сва права да ово зна“(!)[5]апострофирао је руски председник. Уколико је јачање демократије и снажење цивилног друштва агенда НВО које се финансирају из иностранства (а и по нашем искуству јако добро знамо да није. Сетите се само Отпора који је после петог октобра рецепт за рушење режима продавао гдегод им је финансијер рекао да треба) у чему је проблем када се од њих траже да поштују законе земље у којој раде?!
Зар поштовање закона и процедура није основ демократије. Ту је енигма још дубља, чему такве реакције водећих западних медија уколико Русија у цивилном сектору само следи пример демократског модела који је једино прихватљив за Западну хемисферу а јесте модел америчког правосудног система?!
Опет питања, која неће добити своје одговоре-притом, да ли су овде одговори уопште потребни.
Идемо даље:
2-Демократија у Руској Федерацији-била је друга важна тема која је покренута пред ТВ камерама, опет у контексту закона који регулише цивилно друштво као и коегзистенције државе и опозиције као оквира демократије. Запад се пита: да ли Русији треба јака опозиција. Овај контекст требало је разумети да Руска Федерација затвара своје границе и полако уводи диктатуру-иначе чему питање да ли Русији треба јака опозиција?! Уосталом треба ојачати „аргументима“ контекст којим се Русија представља на Западу а и шире (гдегод може да се прими клица повампирене русофобије) а јесте контекст државе из периода хладног рата.
Наравно совјетске Русије представљене кроз (најчешће америчку) кинематографску продукцију. И не само кроз кинематографију, већ и литературу коначно кроз све садржаје који су имали за циљ да придобију „срца и умове“! Да ли је, заиста, данашња Русија слична Совјетској? Да ли је Путин наследник Стаљина како се све чешће спочитава у постмодерном западном свету?
„Верујем да без утакмице ни у економији нити у политици, развој није могућ и ми желимо да обезбедимо овакав развој за своју државу и наш народ. Без утакмице и конкуренције не бисмо били у стању да доносимо ефикасне, чврсте и праведне одлуке. Због тога тежимо ка томе да конкуренција буде угаони камен свих сфера друштвеног живота укључујући и политику“[6] одговорио је први човек Русије.
Наравно, то не значи да ће Русија толерисати да се друге државе мешају у унутрашње ствари Руске Федерације кроз финансирање опозиције. Како би и могла? Уколико је циљ сваке партије која учествује у политичком животу освајање власти-чије би интересе проводила она партија коју финансирају друге државе? Сопствене земље и народа? Тешко! Јер нису плаћени за то! Уосталом, Србија је (нажалост) прави полигон успостављања лојалних режима западним центрима моћи кроз финансирање опозиције и њима гравитирајућег цивилног сектора. Дакле, опозицији је све дозвољено у политичком активизму осим кршења закона.
Уосталом, закони су гарант уређености државе за све грађане: како подсећа руски председник „постоји закон. Добар или лош, може се демократским путем мењати, али се мора поштовати“[7]. За данашњу Русију, ситуација је јасна: закони изнад свега и изнад свих. Поново питамо: зар то није основ демократски уређеног друштва?! Коначно, да је данашња Русија заснована на демократским фундаментима сведочи и податак да је све до скора за регистровање политичке странке било потребно 50 000 чланова странке.
Од скора Русија је донела закон који предвиђа да свака партија која броји 500 чланова може бити регистрована-зар и овај податак не демантује поставку да Русија, Путинова Русија гуши конкуренцију и не жели јаку опозицију. Или је права кост у грлу то што је председник Русије рекао да опозиција која се финансира из иностранства (што би значило даље да проводи интересе страних земаља а не своје) неће бити толерисана.
Уосталом, хајде да призовемо из колективног сећања модерне теоретичаре Немачке државе попут Макса Вебера: који је државу дефинисао као творевину „која има монопол на употребу силе“ у одбрани свог суверенитета и интегритета; или Карла Шмита препознатљивог у теорији по појму „политичког непријатеља“ којим јача државне атрибуте који су јој на располагању и афирмише њену ОБАВЕЗУ (чак и под претпоставком да појединац или група могу да се подведу под поменути појам и тиме наруше поредак) заштите безбедности и сигурности за све њене грађане.
Поменути теоретичари признаћете немају баш никакве везе с Русијом, већ су утемељили модерну и постмодерну Немачку која сада због истих разлога који чине њену државу оштро критикује све остале! Некако се стиче утисак да Немачка (и не само она из породице „великих“ са Запада) верује да једино она има аутентично право на националну државу а осталима га одузима. Зар се историја не понавља на истим лекцијама (или боље речено истим грешкама)?!
Дакле, да ли је после свега исправно и политички коректно данашњу Русију поредити са Совјетском из периода хладног рата?! Шта је, дакле, оно што се заправо замера Русији? Чему толики притисак на земљу која је решена да уреди ствари и односе у кући која би требало да буде сигуран дом за све њене грађане? И то на начине који су давно утемељени као демократски и то баш на западу. И како то да таква држава не смета, рецимо у спољнотрговинској размени са ЕУ: да подсетимо да је Русија трећи по реду (после САД и Кине) спољнотрговниски партнер Европске Уније.
У апсолутним бројкама, према речима руског председника то је негде између 430 и 450 милијарди америчких долара! С друге стране, гледано појединачно, опет кроз економске категорије, чини се да су чињенице попут: резерви Централне банке РФ које износе 534 милијарди америчких долара; 89 милијарди америчких долара вредан фонд руске Владе; 87 милијарди вредан фонд националног препорода-довољне (у периоду финансијске и економске кризе која је чланице Еврозоне и уније довела до жестоких социјалних немира и урушавања институција) да се неко на Западу досети да позвони на узбуну! И ево како та узбуна изгледа:
3.Ситуација са Кипром-била је (такође) једна од важних тема разговора за АРД. На директно питање новинара Ј. Шоненборна (JörgSchönenborn): „Велики број Немаца је сазнао по први пут колико руског новца се налази у кипарским банкама и сада се питамо зашто немачки бизнис да инвестира у Русију док она свој новац извлачи из земље?“[8]
Владимр Путин је указао на апсурдност ситуације одговарајући контра питањем: какве везе Руска држава има са инвестицијама руских држављана осим што је захвална ситуацији која се десила са Кипром јер ће сада сви они који су због нестабилне ситуације у Русији 1998. па и 2000. године сигурност за своје инвестиције видели у страним банкама, свој новац преусмерити ка Руској Федерацији. Русија тога времена, да подсетимо трпела је последице урушавања Варшавског уговора и нове архитектуре униполарног света.
У рушевинама у каквим је била од привреде до институција одговарала је западу (и тада нисмо сведочили оваквим нападима и притисцима које свакодневно можемо наћи у најмоћнијим светским медијима) и била сигурна кућа за све који су проводили његове интересе. За све друге, остала је само могућност да своје приходе остварују на друге сигурније начине и надају се да ће једнога дана њихова Матица бити место окупљања. И тај дан је дошао опет по вољи запада!
Иако, план није имао намеру да све руске паре врати у Москву, већ напротив-да руски пословни свет окарактерише преварантима. Јер, како разумети контекст око Кипра да је Русима служио за прање пара?! „Поводом навода које је Кипар, како кажу у економској заједници, имао попут прања прљавог новца, они морају бити поткрепљени чврстим чињеницама. Једно од основних правила које сви треба да знамо и пратимо јесте пресумпција невиности. Особа се сматра невином док се не докаже кривица. Како то можемо да игноришемо? Како можемо све људе оптужити да су преваранти…
Да ли смо ми створили оф-шор зоне? Не, нисмо! Управо је ЕУ та која их је направила. Или, прецизније направљена је од стране Кипарских власти али с гледањем кроз прсте од стране ЕУ. И да ли је ово једина таква зона направљена од стране земаља ЕУ? Зар не знамо за офшор острва у Великој Британији или друге такве сличне зоне? Оне постоје. Уколико их сматрате лошим, онда их затворите.
Зашто одговорност пребацујете за све проблеме који су настали на Кипру на инвеститоре без обзира на њихову националност (Британци, Руси, Французи или било које друге?!“ истакао је руски председник, коме је ситуација донела идеалну прилику да својим држављанима а и целом свету покаже придору западних финансијских институција. Почела с потпуно другим циљем, „Акција Кипар“ очито је наштетила првенствено Кипру и западном банкарском систему односно његовом угледу. У пословном свету ово је исувише довољно! Повратак нарушеног угледа је врло дуг и крајње неизвестан процес.
Коначно, разговор који је дотакао више горућих и важних тема нама је појаснио многе закулисне радње које је неолиберална елита осмислила правећи своје центре моћи. Да ли користећи меку силу преко НВО које се финансирају из иностранства; конфискујући штедне улоге руских држављана попут ситуације на Кипру; или маневрисањем у близини руских граница…Какогод, једно је сигурно: онда када неолиберални центри моћи прихвате чињеницу да униполарног света нема као ни биполарног већ мултиполарног, можда тада буде постојала шанса да се међународна заједница схвати као заједница партнера (истина) различите јачине.
Међутим, довољно свесне да је једини начин управљања светом дијалог свих заинтересованих страна за очување мира, сигурности и безбедности у свету. Онако како је то осмишљено механизмима кроз међународне организације настале после Другог Светског Рата. Данас, ми још само Русију, Кину и Индију можемо чути да све громогласније бране у ствари повељу Уједињених Нација коју су узурпирале неолибералне економије које су претиле да поробе у помами за профитом цели свет, остављајући пустош иза себе једнаку призору после најезде скакаваца.
Био је ово разговор који је пренела немачка телевизија АРД који покренуо многа питања на која се одговори неће скоро чути али и разговор који нам је тек на крају открио (истина не директно) и намеру руског предсеника да не мисли у скорије време да се повуче из политике знајући да је улог превелик и тиче се опстанка и будућности не само Русије, већ и остатка поробљеног и осиромашеног света.
И не само то!
Био је то разговор с човеком чија држава „зна куда иде“ и којој не пада на памет да напусти свој пут! Зар слободно одабрани: одредиште и пут (у корист општег добра) и нису једини легитимни чиниоци егзистенцијалне борбе?! Једино за шта се вреди мудро али чврсто и истрајно борити-јер када се на крају изборите „за свој пут“ схватите сву непрегледну лепоту СЛОБОДЕ и ОДГОВОРНОСТИ за живот какав би требало да буде достојан човека!
Сасвим смо сигурни да ће овај интервју задуго бити тема обрада и гласних размишљања са западне стране Планете…
