Нови савези потпуно различитих идеологија који су пронашли неке заједничке теме око којих остварују своје интересе на крају ће вјероватно довести до новог свјетског сукоба. Политика силе и права јачег у великој експанзији посљедњих година доводи до нових потенцијалних жаришта сукоба широм свијета. Једно од таквих је данас Украјина која је од своје жеље за независношћу довела до предуслова за један велики глобални сукоб.

У последње вријеме се догађа неколико необичних савезништава на подручју Европе који указују на одређене промјене у међународним односима. Појавом нових регионалних и свјетских сила које желе појачати свој положај у међународним односима доводе до нових међународно-правно упитних активностии. Тако смо недавно били свједоци војних интервенција у Ираку, Авганистану, Азарбејџану, Грузији, Либији, Сирији, затим Турско отворено супростављање Израелу у посљедњем израелско-палестинском сукобу те на крају украјинска револуција и враћење Крима Русији. С друге стране уочен је растући тренд савезништва патриотских странака Европске Уније с Руском Федерацијом. Такође америчка подршка радикалним исламистичким групацијама у Сирији које су починиле стравичне злочине према Сиријским хришћанима постављају многа питања. У свим овим ситуацијама је јасно да је међународно право и правни поредак који осигурава какву-такву стабилност у свету на великим искушењима, пре свега због осионости администрације у Вашингтону.

Свакако најнеобичнија појава је савезништво председника Руске Федерације Владимира Путина с водећим патриотским странкама Европске Уније као што су француски Национални Фронт, мађарски Јабок, грчка “Златна Зора“, Бугарска “Атака“,  те представници многих других патриотаских странака Еуропске Уније. Стварање новог типа савезништва при чему сасвим супротне идеологије са својим екстремним ставовима довеле су до те мјере да су пронашле заједничке циљеве за дјеловање. У томе сватко види свој интерес.

Познато је да већина европских патриотских странака заступа своје националне државе те су у правилу против стварања Европске уније у којој би се кретањем људи, роба и капитала умањила национална свест и везање за одређени простор, а све у циљу како би се лакше могло управљати с једног мјеста на што већем простору. С друге стране предсједник Руске Федерације Владимир Путин од свог доласка на власт у Русији жели поновно створити јаку, снажну и утјецајну Русију те је својим дјеловањем отворено дао до знања му је циљ створити неки нови облик Совјетског савеза.

У овом његовом дјеловању за сад не можемо наћи повезнице за обнову Руског царства обзиром да је иделологија више усмјерена на на неки облик обновљеног Совјетског Савеза, од туда и тако силна жеља да се Украјина по сваку цијену укључи у тај савез, по новом пројекту Еуроазијског савеза. Како би се тај циљ остварио Путин жели по сваку цијену ослабити Европску унији или задржати њен нестабилан статус због немогућности усуглашавања спољне политике појединих њених чланица.

Традиционално добри немачко-руски односи појачани кроз савезе с патриотским странкама Еуропске Уније на добром су путу да омогуће Русији да оствари свој план успоставе Евроазијског савеза у међукораку к повратку Русије на свјетску сцену. Покушати ћемо објаснити данашње стање сукоба у Украјини и овог новог природног савезништва повратком у једну анализу из 2011. године. Тако према аналитичару Александру Огородникову у изјави од 22.05.2011. године на тему што чека Русију у будућности, европски политолози очекују стварање новог СССР-а на постсовјетском пространству при чему ће у слиједећих 20-30 година доћи до стварања Руског савеза у који ће ући Киргистан, Узбекистан, Бјелорусија, Арменија, Таџикистан.

Према европским политолозима искључује се могућност припајања Руском Савезу балтичких држава, док се за Украјину предвиђа дјеломично прикључење обзиром на могуће претпоставке распада Украјине на начин да би се исток, југоисток Украјине и Крим у потпуности прикључили Руском Савезу, централна Украјина би била њен стратешки савезник док би се западни део Украјине, Галиција, покушао по сваку цену одвојити од руског утјецаја.

Надаље Огорников изјављује у видео прилогу да су неке италијанске новине објавиле карту руских непријатеља у чланицама Европске уније и Европи у коју су укључене балтичке државе, Пољска, Румунија, Велика Британија, Шведска те непризнато Косово и Грузија. Руски економист Александр Шатилов је изјавио да се ради о овим државама зато што су противници Русије у геополитичком, политичком и економском карактеру. Према Огорниковим истраживањима Русији пријатељске државе у Европи су Грчка, Бугарска, Србија, Мађарска, Словачка те понајвеће чланице Њемачка, Француска и Италија које би чинилие четвероугао Москва – Берлин – Париз – Рим и будућу протутежу осовини Њујорк – Лондон.

Константин Сивков, први подпредсједник Академије геополитичких проблема на тему новог четвороугла сарадње у Европи насупрот осовини Њујорк – Лондон каже:

“То је кључно питање савремености какав ће бити нови светски поредак, када на примјер САД, Велика Британија и њихови најближи савезници стоје на позицији успоставе модерног правног система у којем ће англосаксонска оса Вашингтон – Лондон доминирати светом“.

Такав поредак не задовољава осталу Европу и због тога Париз, Берлин, Рим, Мадрид и Атена, старе чланице НАТО-а, које су раније у међународним пословима увијек стајали на страну Wасхингтона, сада полако, опрезно, но точно почињу градити независност од својег већег брата и зато је главна задаћа САД-а постала онемогућавање тјешњих веза запада и истока Еуропе, али за ту задаћу је у САД-а све мање могућности.

По мишљењу Сивкова САД су хтјеле довести своје војне трупе на териториј Русије, што нису успјеле, те ће та настојања усмјерити на сусједне државе Русије како би задовољиле своју војну геостратешку доктрину о доступу својих снага било којем делу свијета те совјетском пространству. У том прилогу Огородников напомиње такође да се тим пространством САД бави још од времена распада Руског Царства и Октобарске револуције када је амерички предсједник Вудров Вилсон планирао раздијелити Русију на осам дијелова како би лакше могао заузети дијелове Русије што му није успјело. Такође послије Другог свјетског рата су из Совјетског савеза хтјели направити 22 државе, а посебно након деведесетих када је Русији пријетио распад, но сви планови о дестабилизацији и распаду Русије су пропали.

Једино што је преостало САД-у послије тих неуспјеха, према мишљењу руских експерата, пребацити интерес на руске најближе сусједе. Једна од највећих гестратешких задатака САД-а је онемогућити повезивање потенцијала Русије и Западне Европе јер такав развој догађаја може одузети САД-у реалну власт на цијелим свијетом. Из тог разлога и постоје стална онемугућавања повезивања Русије и Западне Еуропе кроз Сјеверни и Јужни ток те указивати на пријетње од сумњиве Русије и одржавати важност пријатељства Западне Европе и САД-а.

Анализа овог истраживања из 2011. године у свијетлу догађаја задњих неколиком мјесеци у Украјини показује да се и даље води битка око стварања утјецаја на догађаје у свијету. Русија је свакако у последњих 15 година за време Путинове власти значајно ојачала, те покушава да учврсти свој положај у свету и са стварањем евроазијског савеза настоји повратити значај и утјецај из времена Совјетског Савеза. Полако, али сигурно се догађаји развијају у том смјеру. Значајну улогу у свему томе за Путина свакако представља Украјина у којој су се налазили разни важни симболи за важни за стварање Русије обзиром да су кроз историју за Русију важни градови Севастопољ и Кијев. Такође за некакав будући руски савез Украјина представља са својих више од 45.000.000 становника велику важност, наравно на начин да ће проводити пријатељску спољну и унутрашњу политику према Русији.

Прву украјинску револуцију против руског утјецаја, те окретања Западној Европи Русија је успјешно ријешила сталним пријетњама о подјели Украјине, одвајању југоистока и Крима те континуираним поткопавањем нестабилне коалиције Јушченко – Тимошенко што је поновно довело до доласка Путиновог кандидата за предсједника Украјине који је одрадио неколико важних ствари за Путина: продужио боравак црноморске флоте, ослабио војну снагу, посебно на источним границама те прилагодио Украјину за провођење руских интереса. Дошло је до значајног приближавања царинском савезу и тјесним везама с државама бившег Совјетског савеза.Међутим снажни коруптивни утјецај, покушај потпуног окретања од Западне Еуропе те јаке репресивне мјере довеле су до нове револуције, Еуромајдана, који су резултирали бруталним сукобима, великог броја погинулих те враћање Крима Русији. Стална пријетња сукоба великих размјера довела је до катастрофалне кризе која може кулминирати сукобима ширих размјера.

У свим овим догађајима је јасно уочљива позиција Русије која жели ојачати свој утјецај те Западне Еуропе и САД-а који такође желе остварити свој утјецај у Украјини, али на начин да се баш превише не замјере Русији те да Украјина сама све направи, а они да дођу на крају остварити своје циљеве – потпуну контрло украјинске државе и полигон одакле ће се кренути у даље освајање Истока.

У таквој геополитичкој ситуацији, Путин је пронашао један врло снажан начин за остварење руских циљева кроз слабљење Европске Уније притиском на све снажнију патриотску оријентацију чланица ЕУ. Током одржавања референдума на Криму, главну улогу одиграла група проматрача патриотско оријентисаних странака Западне Еуропе, односно представници патриотских странака Грчке, Финске, Пољске, Летоније, Аустрије, Белгије, Црне Горе, Србије, Мађарске и Италије што јасно показује да је већина чланица ЕУ „послала“ своје патриоте као подршку референдума за враћање Крима Русији.

Такође отворена подршка Марине Ле Пен испред француског Националног Фронта, отворене подршке мађарској Јабока, бугарске “Атаке“, грчке “Златне Зоре“ указују на снажан утјецај Русије на слабљење ЕУ-а обзиром да је пронашла заједничке интересе са патриотским снагама ЕУ чланица који у последње вријеме значајно јачају те полако преузимају власт као на примјеру Мађарске и Виктора Орбана.

У самој Русији доласком Путна на власт, изашла је у први план доктрина Александра Дугина, руског филозофа и професора на Москвовском државном универзитета Ломоносов који је покренуо иницијативу стварања Евроазије, међународне организације за уједињење чланица бившег совјетског подручја у јединствену културну и цивилизацијску цјелину. Дугин је успио данас да окупи сљедбенике те иницијативе у Русији у разним слојевима друштва: комунисте, традиционалисте, националбољшевике, теологе, те припаднике војно-политичких кругова.

Да би се могла у потпуности провести обнова неког облика будећег Руског Савеза и водеће улоге Русије потребно је онемогућити јачање Западне Европе те њеног либерализма. Од туда жеља Русије с повезивањем и помагањем националних патриотских странака Европе које би својим ојачањем радиле на слабљењу Еуропске Уније, па чак и уништења ЕУ обзиром да су редом све патриотске странке против Европске уније и стварање националних савеза широм Европе које би представљале некакав лабави савез јаких националних држава. Проблем је у тој доктрини је да у великом броју националних странака постоје империјалистички елементи који негирају националне ставове других држава. Како напримјер повезати хрватске и српске националисте, затим с друге стране мађарске и словачке румунске, украјинске или хрватске и српске гдје Јаббок сматра дијелове тих држава мађарском територијом, тако и многе друге случајеве гдје отворено постоје преклапања националних интереса.

Путин је у том делу сарадње видио своју предност не да би омогућио покрет стварања савеза јаких националних држава у Еуропи што је платформа већине патриотских странака, већ да би првенствено јачањем тих снага у Европи слабио утјецај Европске уније, те наметање савеза на основи четвероугла Москва – Берлин – Париз – Рим, створио јак евроазијски савез који би успешно одбранио евроазијски простор од агресивне политике  чија је осовина Њујорк – Лондон.. На тај би начин Путин вратио снагу Русије на вријеме завршетка Другог свјетског рата.

Недавни посјет шефице француског Националног фронта Марине Ле Пен Москви на позив предсједника Руске Думе Сергеја Наришкина, блиског сарадника Путина, те њена подршка враћању Крима Русији, показује смјер европских патриотских странака. Тако се Марин Ле Пен прометнула у једног од јачих савезника Путина који су међусобно нашли заједнички циљ на теми слабљења Европске Уније, хомосексуалних бракова, углавном без укључивања идеолошких мишљења.

Такође посета лидера мађарској Јабока, треће странке по снази у Мађарској руским националистима блиским Кремљу показује развијање тих односа. Јаббок је на основи јачања националног курса економског развоја у Мађарској посљедњих година значајно ојачао, те према изјави предсједника странке Габора Воне, Русија прихваћа Јаок као “партнере, вјероватно у том ентузијазму Јабока има и финансијске помоћи према неким мишљењима. Како Јабок има сличне ставове о разлозима руске интервенције на Криму, подржали су  враћење Крима Русији, те изјавили да је то образац за државе у којима постоји дијаспора у сусједним државама. Под тим обрасцем Вона вјероватно мисли на мађарску мањину у Словачкој, Хрватској,Србији и Румунији.

Попис националистичких европских странака који желе тјешње везе с Русијом могуће је продужити и са грчким патриотама “Златна Зора“ који су на изборима 2012 године освојили 18 посланичких мјеста у грчком парламенту. Чланови “Златне Зоре“ никада нису негирали сарадњу с руским националистима те њихову финансијску помоћ. Тако је након хапшења предсједника “Златне Зоре“ Никоса Михалолиакоса због организирање протеста у Грчкој, за вријеме боравка у затвору према наводима једног веб портала блиског “Златној Зори“, Александар Дугин послао писмо подршке лидеру “Златне Зоре“. Платформа дјеловања Михалолиакоса се заснива на савезу с Русијом те против “морске атлантске цивилизације“.

Тези у којој се расправља о руским пријатељским државама можемо додати и чињенице објављене у Викиликсу које показују да је и бугарска патриотска странка “Атака“ блиско повезана су руским политичким круговима. Такође кулоарске приче о финансирању “Атаке“ од стране Русије до данас службено нису потврђена, али о подршци бугарских патриота руској спољној политици може се увјерити сватко тко крене у истраживања те тематике. Тако су 17. марта објављени на “Радио Бугарска“ искази посланика “Атаке“ у бугарском парламенту како би Бугарска требала признати резултате референдума на Криму те је предсједник “Атаке“ Волен Сидеров позвао је бугарску владу да уложи вето на економске санкије ЕУ против Русије.

У складу с развијањем блиских односа с Русијом и јавној подршци анексији Крима, Јабок, Национални Фронт и Атака су послали своје посматраче током кримског референдума. Њима су се придружили представници аустријске “Странке Слобода“, белгијске “Влаамс Беланг, италијанске “Форца Италиа“ и “Лига Норд“, пољске “Самообрана“ те неколико социјалистичко-комунистичких странака међу којима и њемачка “Die Linke“. Такође међу проматрачима су били и представници “самопроглашених република“ Абхазија, Придњестровље и Нагорно Карабах. Организацију путовања су организирало Евроазијски савјет за демократију и изборе (EODE – Eurasian Observatory for Democracy & Elections) те патриотске невладине организације окупљене око савеза – “Супростављање западној идеологији“.

На крају треба закључити, да овај савез Русије са патриотским европским снагама сваким даном је све јачи, а време ће показати да ли је био довољно јак да се одупре центрима моћи окупљени око осовине Њујорк – Лондон.

(Дневно)

Oznake: evroazija, EU, Milan Glavinić, NATO, Rusija, SAD