Прочитај ми чланак
Мање је од недељу дана до парламентарних избора који би требали бити најважнији избори у хрватском политичком систему. На њима се бира нова влада и најважнија политичка фигура – премијер. 8. новембра одлучује се судбина Хрватске за сљедеће четири године. Изборна реторика, натјецање, сукоби и анимозитети између два водећа блока су велики и максимално интензивни. Неки странац који посматра изборну кампању, а не познаје Хрватску мислио би како у Хрватској влада еуфорија.
Стварност је наравно друкчија. Иако су и ХДЗ-овци и СДП-овци (свака част осталима али ово је обрачун двије опције) веома острашћени и набријани, народ односно бирачи нису. Гледано теоретски, у вријеме пред изборе који одлучују судбину државе у сљедећим годинама, очекивало би се узбуђење, напетост, ишчекивање и страст међу бирачима. Но није тако. У Хрватској заправо влада суморна изборна јесен. Суморна је због потрошене и непродуктивне изборне реторике кандидата те због разочараности бирача.
Бирачи су већ уморни од сталних избора, агресивних реторика, покушаја приказивања избора као ратног фронта, сукоба између добра и зла. Све из тог разлога јер су већ прочитали такву изборну реторику. Прочитали су како богата форма изборне утакмице не носи са собом и раскошан политички програм односно боље сутра. Схватили су за кога год гласали великих промјена у свакодневном животу неће бити. „Бираћу мање од два зла“ – темељна је одредница многима кад дођу на своје бирачко мјесто.
Равнодушност и индиферентност према политици вјеројатно никад нису били већи. Избори великих очекивања – они 2000. и 2011. (а дијелом и они из 1990.) – нису донијели оне нужне промјене и реформе које су требали. Показало се како био премијер лијеви или десни, нема намјеру и храброст направити истински заокрет. Просјечним грађанима је важније погледати неки реалитy шоу, отићи у биоскоп или у ноћни клуб него гледати изборне емисије.
Политичке странке су схватиле како је боље мање трошити на кампању. Према податцима које знамо, СДП је на овогодишњу кампању потрошио 10 милиона куна, ХДЗ вјеројатно који милион више. С друге стране, нпр. у кампањи 2007. године ХДЗ је према неким изворима потрошио око 50 милиона куна. Те 2007. гледали смо посљедњу раскошну изборну кампању. 2000. и 2003. такође су кампање биле врло раскошне али 2007. је био врхунац у сваком погледу.
У поређењу с том кампањом, кампања 2015. се може назвати релативно скромном и сиротињском. Довољно је разгледати било који већи град па увидјети како џамбо плаката има знатно мање, мање тв спотова, мање огласа по новинама и порталима, мање је штандова, мање летака који стижу на кућну адресу. Страначки скупови су мањи. Нема више скупова од 10 и 50 хиљада људи у главним градским трговима. КИзборна листа за Хрватски сабор је скоро упола мање прије четири године. У годинама богатих изборних кампања бирачи су још имали велика очекивања: вјеру и наду у промјене. До њих није дошло, али дошло је до масовног разочарања.
Политички актери препознали су с једне стране равнодушност бирача према политици (гласују већином страначке војске), а с друге стране чињеницу да изборна кампања не утјече претјерано на одлуку бирача за кога ће гласати. Истраживања страних стручњака су утврдила како око 20% бирача одлучи за кога ће гласати током кампање. Анализе су показале како Хрвати припадају том тренду. Кад то знамо, кампање би могли протумачити као потребу политичких странака да покажу свеопштој јавности своју присутност, подигну морал својим активистима и бирачима те да утјечу на неодлучне.
Могло би се закључити да и Милановић и Карамарко, односно њихови савјетници, једнако мисле. Због тога су одлучили мање трошити и више користити слаткорјечивост, слогане и пароле него јџамбо плакате и подуже ТВ спотове који обећавају сретну будућност. С тим да је велика разлика како тко влада кампањом. Из дана у дан СДП-ова коалиција добива све већу потпору захваљујући увјерљивом персонализираном Милановићевом јавном наступу, док веома лош јавни наступ и потрошена реторика Карамарка и његових сарадника (Бркић, Римац, Ђакић) штети интересима њихове коалиције.
Но све то не мијења општи осјећај суморне изборне јесени. Као што смо већ навели, тко год дошао или остао на власти просјечним грађанима се скоро па сигурно не ће ништа промијенити. Никад то није било јасније као ове јесени. Изостанак детаљних програмских одредница и садржаја иде у прилог томе. Најистакнутије странке се нису нити потрудиле саставити изборни програм ни обећања која би заголицала машту бирача. Таква лоша понуда политичких програма је позив бирачима да остану дома. Спољна политика РХ се скоро уопште не спомиње у кампањи што значи да се не ће мијењати, а све приче о промјенама на унутрашњем плану државе су толико неувјерљиве и прозирне да би се могле свести на промјене назива градских тргова, улица и мицање бисти.
Кад је све то познато, како мотивирати бираче, поготово оно млађе, да изађу на изборе? На изборе треба изаћи и гласати по властитом нахођењу јер сви ми имамо одговорност за судбину друштва у којем живимо. Но на праве промјене ћемо још чекати. Смисао политичких кампања и избора, тј. политике у цијелости јест осигурати својем народу бољи живот. Политичке елите су осим својом неспособношћу, дијелом и намјерно учинили политику одбојном, поготово младима. Политичка јесен и изборна кампања доиста јесу суморне и бит ће све суморније како вријеме пролази док се бирачи односно народ сам не организује у политичке странке које би заступале истинске интересе и потребе младих, незапослених, обесправљених…
Равнодушан и суморан поглед на политику користи највише управо актуалним политичарима који ће сигурно добити гласове због своје страначке војске која у великој мјери преживљава захваљујући својим политичким спонзорима. Пристати на суморну изборну кампању значи пристати на суморну будућност.
Извор: СРБИН.ИНФО
