Прочитај ми чланак
Секуларни празници у Русији, осим Нове године и Дана победе, више раздвајају него што уједињују. Иронија је да је 4. новембар, прозван Даном националног јединства, вероватно контроверзнији од било ког другог. За комунисте и њихове симпатизере, он узурпира место које је деценијама држао 7. новембар, годишњица Октобарске револуције.
За либерале, он обележава древну победу над европским суседом Пољском и слави чувену православну икону: одбојну комбинацију национализма и конзервативизма. Политички, 4. новембар је најпознатији по годишњим „руским маршевима“ које организују националистички покрети у земљи.
Данас је у Русији присутан јасан пораст радикалног национализма и ксенофобије унутар њеног етнички већинског становништва. Побуна против нових имиграната са Северног Кавказа и из Средње Азије је реакција на одсуство јасне имиграционе и интегративне политике владе, те упорно опстајање корупције међу званичницима у овој области. Фасцинантно је да власти засад успевају да употребе народне протесте против њихових грешака и недела у сопствену корист. Но, тешко да могу да избегну да чују поруку: уколико постимперијална Русија не пронађе начин да се прилагоди обиљу разноликих етничких и верских група, неће моћи да опстане у својим садашњим границама.
Наругавши се неуспеху европског мултикултурализма, Кремљ се сада мучи да направи руску верзију истог. Нови руски образовни стандарди избегавају стару мантру о „татарско-монголском јарму“ и уместо тога говоре о „систему зависности руских кнежевина у односу на Златну хорду“. Руски национални ТВ програми емитују садржаје посвећене муслиманским фестивалима. Културни посленици сугеришу угледање на холивудске и америчке телевизијске серије у њиховом пажљивом третирању осетљивих расних и етничких питања. У исто време Русија, жељна безвизног режима са ЕУ, јавно разматра увођење виза за посетиоце из Средње Азије.
Проблем с овим напором Кремља да изгради нацију је у томе што се нација не може изградити одозго. Могу се развити нове политике, наметнути модерни стандарди, проверавати порекло посетилаца, али догод људи у Русији не почну да третирају државу као своју сопствену, Русија ће бити држава, али не и нација. У непосредном посткомунистичком периоду појединачне стратегије су обезбеђивале опстанак и више од тога, али они који су преживели и просперирали сада схватају да њихов похабани индивидуализам више није довољан. Да би створили боље окружење за себе, морају да допру до својих суседа, колега, напослетку и до својих сународника.
Уједињавање неће бити лако. Радикали свих врста ће ценити своје идеолошко чистунство и одбијати да пруже руку. Међутим, умереније снаге у конзервативном, социјалистичком и либералном табору морају да се укључе у дискусију у току о будућности Русије и њиховој улози у њој. Ово не би требало да буде округли сто између „цивилног друштва“ и „власти“: прекасно је и уједно прерано за ово. Пре би ово требало да буде дијалог унутар цивилног друштва о ономе што, после свега, уједињује Русе данас – упркос свим њиховим разликама.
Сви би морали да се одрекну нечега важног. Социјалисти би морали да прихвате социјалне и економске промене које су се збиле након 1990, конзервативци да отворе и олабаве ауторитарни „руски систем“, а либерали да пригрле руску државу у којој би добили своје место.
Изворни 4. новембар, вековима уназад, био је повезан са широким народним покретом предвођеним аристократијом, финансираним од стране трговаца и инспирисаним од стране патриотског свештенства. Ово је резултирало не само ослобођењем Москве и избором новог цара из династије Романова, већ и стварањем политичког система који је садржао елементе народног представљања. Ово није потрајало, те је напослетку утрло пут све ауторитарнијој владавини. Једну лекцију треба научити из руске историје: уколико ауторитарну владавину не укине освешћена нација, наследиће је друга врста ауторитаризма – или хаос, што је обично још горе.
(НСПМ)
