Након завршених референдума у Луганској и Доњецкој области наступа нови амбијент у украјинској кризи, где се Југоисток и руска политика у целини налазе у повољнијој позицији него дотле. Са друге стране многи изазови и неизвесности остају. Хајде да видимо у главним цртама, чему стреме главни субјекти у украјинској кризи у самој Украјини, а каква је политика по том питању највећих светских сила, које укрштају на тим просторима своје интересе.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Након референдума у Доњецкој и Луганској областима – Доњецкој републици

Када је у питању руска страна, она се може поделити на Југоисток, дакле аутохтоне проруске снаге у Украјини и политику Руске федерације. Када је у питању Југоисток, овде сада имамо важну вододелницу на Доњецку и Луганску области које су реализовале своје референдуме о независности (без обзира што их Кијев и западне силе не признају) и који својим оружаним снагама и створеним органима власти у највећем контролишу своје просторе, и преосталих шест области Југоистока који се налазе у стању мање или веће „тихе“ побуне у односу на власти у Кијеву.

Доњецка и Луганска област ће у следећим данима и седмицама тежити заокруживању своје de facto независности, а то је пре свега у безбедоносном смислу протеривање и разоружавање преосталих снага безбедности и војске лојалним Кијеву који су још стационирани на овим просторима.

Спроведени успешно референдуми, где без обзира на чињеницу да је тешко прихватити у целости извештаје изборних комисија ових самоорганизованих области о тачној излазности и резултатима гласања, да је ипак сасвим извесно да је на основу снимака и извештаја јасно да се ради о апсолутно већинској подршци тамошњег становништва процесима одказивања послушности и одвајања од власти у Кијеву.  То сазнање врло снажно ће деловати на преостале политичке и друштвене, а посебно безбедоносне групације које се налазе на територији ове две области, а које су до сада биле или лојалне Кијеву, или имале само резерве према начину испољавања побуне и сепаратизма самопроглашене Доњецке републике.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Ово друго се посебно односи на политичке странке, политичаре, бизнисмене и друге представнике друштвене елите који су у складу са својим интересима и поред извесне критике и ненаклоности према пучистичком режиму у Кијеву, а они су већином углавном припадали симпатизерима Партије региона и у мањој мери Компартије (реформисане Комунистичке партије), стајали по страни и у недоумици према побуњеницима који су у једном тренутку и са оружјем у рукама започели борбу против власти из Кијева.

Типичан пример је регионална администрација у Доњецкој области која је од почетка била критична према пучистима у Кијеву, али је остала начелно лојална, дакле није учествовала одмах у побуни, већ је тражила званично да се Украјина на неки начин федерализује у оквиру уставног система земље и правне процедуре у институцијама система. Истина неки представници те регионалне власти су на овај или онај начин, најчешће кришом симпатисали народни бунт и побуњенике, а како је време пролазило све више се према њему односили са симпатијама и извесном подршком.

Неки од тајкуна и регионалних моћника су имали интереса да сарађују са властима у Кијеву и поред неслагања са фебруарским пучем, међутим последњих дана су се све више солидарисали са сада већ свенародним бунтом и захтевима за повлачењем хунтиних трупа из ове регије. Најбољи пример је најбогатији Украјинац Ринат Ахметов из Доњецка, који је један од главних спонзора Партије региона и Јануковича већ читаву деценију, али је због пословних веза и сопствених интереса начелно подржавао целовитост Украјине где је фактички имао монопол у тешкоиндустријском сектору.

Међутим, Ахметов је последњих дана изричито захтевао као и његова корпорација, да се хунтине трупе изместе и повуку из ове области, и да прекину агресију на народ и побуњенике Доњецке и Луганске области.

У новонасталој ситуацији Доњецка и Луганска област ће се врло вероватно ујединити, те тежити потпуном протеривању и разоружавању преосталих оружаних формација на својој територији које су лојалне Кијеву. Овде је суштински важно да ће се вероватно тежити да се то постигне и за граничне снаге ових области према Русији.

Ако се тај процес реализује до краја, а то је за очекивати у главним цртама пре или касније да се догоди при садашњем стању ствари, то би био нови, стратешки важан моменат. Јер ако се уклоне преостале снаге на самој граници (са Русијом) ових самоотцепљених од Кијева области које су остале лојалне украјинским властима, то може омогућити да се из Русије и обратно несметано циркулише саобраћај људи и материјала за потребе самопроглашене Доњецке републике и њене даљње одбране.

Ту би онда надаље  могли имати ситуацију сличну између СРЈ и Републике Српске током рата деведесетих, када је било могуће да иако Београд није био у рату, да несметано иде разноврсна помоћ незваничне и званичне Србије и Црне Горе својој браћи преко Дрине. У том случају се добровољци, чак и без иницијативе званичне Москве, а да не говоримо о разноврсном материјалу могу транспортовати за ове отцепљене од Кијева области источне Украјине.

Када је у питању званична Русија, готово сам сигуран да бар у овој фази, али и шире, она не тежи да по примеру Крима, припоји себи ове области из више разлога. Напротив, након спроведних референдума за отцепљење самопроглашених Доњецка и Луганска, то може користити Москви у преговорима са Кијевом и међународним фактором, да се даље тражи федерализација Украјине. У том случају би и ове области остале у саставу Украјине, али би биле део Југоистока, федералне јединице, у коју би ушле и остале области са већинским рускојезичким становништвом, а то су Харковска, Запорожје, Херосн, Николајев, Дњепропетровск и Одеса. Тако може доћи до својеврсног притиска новог на Кијев, где у замену за враћање Доњецка и Луганска формално у састав јединствене Украјине, добија се широка аутономија, односно федерализација за читав Југоисток.

Ту долазимо до међународног фактора на Западу, који је по овом суштинском питању за окончавање, или макар санирање украјинске кризе подељен. Док су САД као главни спонзор екстремнијег дела украјинских пучиста, прилично непопустљиви за разматрање наведеног процеса, а већ је свима јасно да на читавом Југоистоку већи део становништва жели неки вид аутономије и чак федерализације, европске силе у оквиру ЕУ (са изузетком Британије и неких других мањих земаља попут Пољске), су све спремније да прихвате ову основну тезу и захтев Москве.

Чему ће тежити садашња власт у Кијеву у следеће две седмице, иза које стоји највећи утицај Америке. Прво, наставиће са једне стране са нападима својих снага на Доњецку и Луганску област, али сада са далеко мање шанси за неки крупнији успех. Ако за приближно два последња месеца нису успели ту да постигну опипљив успех, када је побуна још била у зачетку, и када је у залеђини ових области још било војних снага лојалних Кијеву, које су практично са свих страна нападали малобројне наоружане побуњенике, како ће се сада очекивати неки успех, када је Доњецка република ојачала на сваки начин, а након референдума добила и извесни легитимитет. Поред тога за очекивати је да ће се појачати помоћ из Русије, посебно у правцу сламања преосталих украјинских граничних снага. У исто време Кијев ће се суочити са појачаном делатношћу, истина у неоружаном виду сматрам, у осталим областима Југоистока, а можда највише у Харковској, па и Запорошкој и Одеској областима.

Тамо где се можда интереси власти у Кијеву, америчке и европске политике највише додирују и преламају, је подршка председничким изборима 25 маја. Пошто садашњи пучистички режим у Кијеву има мањак и легалитета и легитимитета, а Јанукович је у Русији и још увек делује и има известан легитимитет, учини ће се све да се на изборима 25 маја изабере нови председник, кога треба тражити, наравно уколико ти избори уопште успеју да се одрже и иоле да буду успешни, дакле највероватније између магната Порошенка који је највећи вафорит, док само неке мале шансе има и Јулија Тимошенко.

Насупрот томе, ти избори су заиста сада пред великим искушењем, јер уколико уопште и буду одржани, они ће имати много мањкавости и недостатака, да ће њихов легалитет бити изузетно споран. Прво само њихово расписивање, потиче од нелегитимних власти у Кијеву која је ту дошла уличним насиљем и изневеравањем договора Јануковича и опозиције уз посредство министара ЕУ; друго, њихов термин је одређен за 25 мај, упркос начелном договору да то буде око децембра месеца; затим, они се не могу одржати у источним, отцепљеним областима Доњецка и Луганска, мада ће се вероватно направити нека симулација њиховог одржавања и за те области од стране Кијева. Потом, одстрањени су и чак физички претучени кандидати Југоистока, попут Олега Царјова који је након трећег физичког насиља које је претрпео, напустио председничку трку, док је Добкин, кандидат Партије региона, такође тучен од десносектороваца, након свог тв наступа у центру Кијева. У том правцу фактички читав Југоисток, рачунајући и друге области ван Луганска и Доњецка, ће у сасвим малом проценту учествовати на тим изборима, а многи ће и даље одатле сматрати искључиво Јануковича својим председником.  

У западним областима Украјине, пре свега у Галицији, не постоји ни минимум демократских могућности за надгледање избора и контролу његове демократичности. Да не набрајамо даље недостатке ових избора, јасно је да ће они за САД служити само као покушај да се да легитимитет проамеричким пучистима у Кијеву, и да се избију адути било каквог утицаја Јануковича. Јанукович је иначе оштро осудио неофашистичке методе репресије Кијева на истоку Украјине и дао подршку грађанима Донбаса у вези одржаног њиховог отпора режиму.

Олег Царјов је са друге стране, попут многих грађана Југоистока не само позвао на одустајање од изласка на украјинске председничке изборе 25 маја, већ се определио за стварање самосталног Југоистока и да је питање федерализације земље застарео и одбачен модел. Ту и лежи велики проблем за Кијев, услед примене репресије и застрашивања на Југоистоку, све већи део становништва одбацује чак и идеју федерализације, и залаже се искључиво за независност или (и) припајање Русији. Са друге стране Тјагинбук и други десничари и радикали у влади, оптужују мекше представнике власти да су криви за досадашње неуспехе и теже даљњој фундаментализацији власти у Кијеву, што путем спојених судова повећава дистанцу према становништву Југоистока, и јача нове ексремизме на свим странама.

(СРБИН.ИНФО)

Ознаке: анализа, Доњецк, Донбас, Драган Петровић, Луганск, референдум, Украјина