У Србији у односу на Русију постоје одређени стереотипи који сакривају стварност. Један од тих стереотипа се тиче и православно-муслиманских односа током историје и данас, а према њему ислам је непрестано супротстављен руској држави и православљу.

Овај стереотип не одговара реалности, то јест ислам није била стално супротстављен Русији, већ је било периода када је било сукоба, али је историја Русија итекако и пример како православље и ислам могу да живе у миру. Следећи текст разоткрива истину о томе, то јест како су се православни и муслимани борили раме уз раме за своју заједничку отаџбину Русију.

Религиозна политика Николаја Другог Романова

Свима је познато да је император Николај Други Романов био дубоко верујући православни хришћанин. И управо је његова дубока вера учинила да буде верски трпељив. Познато је његово велико пријатељство још из детињства са бухарским емиром Саидом Алимханом. Бухара је била у саставу Русије на основу уније, формално оставши независна. Али, односи цара и емира нису били само у оквирима обичне дипломатије о чему сведоче и њихови лични сусрети и њихова преписка. Цар је био благочестив човек и нашао је сродну душу у далекој Бухари, јер емир Саид, иако је завршио европске школе, остао је ревностан муслиман, то јест, такође, дубоко верујући, па је зато и он веома добро разумео благочешће руског цара.

Емир је неколико пута слао велике количине новца за руску армију. За своја патриотска дела цар Николај га је одликовао високом наградом Руске империје – орденом Светог Благоверног Великог Кнеза Александра Невског. Када је цар требао да дође у Бухару, по наређењу емира у граду Коканде је саграђен сабор у част Светог Николе Мириклијског. Тај храм постоји и дан данас. А по молби емира у Петрограду је саграђена велика саборна џамија, у којој је 21. фебруара 1913. године била служена прва муслиманска верска служба посвећена тристагодишњици царствовања породице Романов.

Цар Николај се увек пажљиво односио ка религиозним потребама народа, па тако и муслимана. Помагао је изградњу џамија и својим личним средствима. Наравно да су такви гестови били и у складу са интересима руске државе, јер је цар знао да је већина муслимана верна Русији и престолу. Као потврду овоме наводимо случај када је једна муслиманска општина у Терској области намеравала да 1907. године подигне џамију у част Господара Императора у знак сећања на његово срећно спасење од атентата. Такве иницијативе су увек изазивале моменталан одговор цара и у вези са поменутим случајем муслиманској општини је преко генерал-губернатора области било послато писмо захвалности.

У православној царској Русији сва муслиманска деца су била обавезна да похађају муслиманске школе и медресе, где су добијала основно и средње образовање. Зато екстремистичких муслиманских секти међу њима никада није било.

Веома карактеристично је било и то да су муслимани у царској Русији до 1917. године поред својих муслиманских празника, славили и Божић, који су називали Раштула, као и Васкрс.

Ипак, за време револуције 1905-1907 и међу делом муслимана су се појавиле револуционарне тенденције и утицај спољашњих религиозних центара, па је тако цар подржао предлог начелника Терске области и једног од атамана Терске козачке војске да се формира духовна управа као виши огран муслиманске верске власти са циљем сузбијања ових штетних дејстава. Неки од муслимана су, такође, тражили да могу да бирају главног муфтију, јер га је по закону лично цар постављао, али је цар то одбио и поставио за главног муфтију старешину петроградске саборне џамије Нурсафа Бајазитова, који је био убеђени монархиста. То је изазвало незадовољство код неких муслимана, а занимљиво је то да је један од првих указа Керенског после пада самодржавља у Русији било одстрањивање Бајазитова.

Први светски рат и муслимани у Русији

Са почетком Првог светског рата већина муслиманског свештенства је позвала муслимане да се боре до последње капи крви за “Цара и Родину”. Тако Оренбуршки муфтија Султанов 14. октобра 1914. године у својој фатви позива муслимане: “Ми, муслимани, заједно са целим руским народом у ова тешка времена морамо да помогнемо нашој држави да одбије непријатеља… И за време ранијих ратова, штитећи отаџбину, руски муслимани су показивали велико самопожртвовање, и у садашњем времену, у догађајима који су пред нама они ће, даће Бог, још једном силно да покажу свој патриотизам”.

При томе, на руске муслимане није утицала ни чињеница да се против Русије бори и муслиманска Турска. 11. новембра 1914. године муфтија Султанов је изјавио да је Турска направила непромишљени корак под утицајем Немачке. Он је подвукао да муслимани већ много векова живе у руској држави, да су се историјски зближили са њом, да користе њена земна блага и мир и да су целовитост и моћ Русије извор њиховог благостања и мира и да зато, наравно, руски муслимани треба да чувају своју отаџбину од непријатеља.

Тавријски муфтија Карашајски је у свом прогласу муслиманима рекао да се Турска дрзнула да нападне њихову драгу родину Русију, која је свештена родина за све народе који у њој живе, па тако и за муслимане и да су зато муслимани обавезни да се заједно са свим својим сународницима побрину свим силама да отерају непријатеље отаџбине, испуњавајући свој дуг и спасавајући је од зла.

Чак и у Туркестану одакле се људи нису позивали у војску, познати теолог мула Мехбуди у својој новини “Огледало”, почетком 1915. године пише да туркестанско становништво треба да буде мирно, уздржано и потпуно лојално у односу на цара и државу, иначе ће да лоше прође.

25. новембра 1915. године император Николај Други је посетио Дербент, стари град у Дагестану. Дочекала га је делегација која се састојала из мула, старешина и поштованих људи из свих округа, а на локалном језику му се обратио један од религиозних ауторитета Тарковски. Говор је превођен, а у њему је између осталог рекао: “Љубав ка цару и љубав ка отаџбини су неодвојиви део муслиманске вере”.

Као одговор на уважавање са муслиманске стране, цар је са своје стране увек показивао лично уважавање ка исламској религији, па је тако у Тифлису посетио и сунитску и шиитску џамију, слушајући молебан на арапском језику на коленима.

Дивља дивизија у Првом светском рату

Кавкаска староседелечка коњичка дивизија, познатија под називом Дивља дивизија је била кавалеријска дивизија руске царске армије. Формирана је 23. августа 1914. године и састојала се од добровољаца од којих су око 90% били муслимани, припадници народа Северног Кавказа и Закавказја. Овде је важно рећи да су сви ти народи, као и народи из Средње Азије били ослобођени војне службе, али су, ипак, решили да се боре за своју отаџбину. Дивизија се састојала из шест пукова: Кабардинског, 2-ог Дагестанског, Чеченског, Татарског, Черкеског и Ингушског, који су били огранизовани у три бригаде. Сваки пук је имао мулу, то јест муслиманског свештеника. Дивизији су били придодани Осетинска пешадијска бригада и 8-ми Донски козачки артиљеријски дивизион.

Поред ове дивизије, постојало је још неколико дивизија састављених претежно од муслиманских народа, међу којима су биле и козачке дивизије. За првог команданта Дивље дивизије постављен је, у то време веома популаран, млађи брат цара Николаја генерал-мајор Велики Кнез Михаил Александрович. Због тога је служба у редовима Дивље дивизије постала веома привлачном и за представнике вишег сталежа, па су тако у њој служили грузијски кнезови Багратион, Чавчавадзе, Дадиани, Орбелиани, султани из кавкаских планина Бекович-Черкаски, Хагандоков, ханови Еривански, хан Шамхали-Тарковски, пољски кнез Радзивил, представници старих руских породица Гагарин, Свјатополк-Мирски, грофови Келер, Воронцов-Дашков, Толстој, Лодиженски, Половцев, Старосељски, принчеви Наполеон-Мурат, Албрехт, барон Врангел, персијски принц Фазула Мирза Каџар и други. Занимљиво је поменути да је и син великог руског писца Лава Толстоја, Михаил Толстој служио у 2-ом Дагестанском пуку Дивље дивизије.

Дивља дивизија је имала специфичан унутрашњи поредак, то јест морално-психолошку атмосферу, која је била у складу са националним особеностима људи који су у њој служили. Тако на пример веома важно је било осећање личног достојанства и потпуно одсуство било каквог облика ропске потчињености. Уместо чинова и звања, више су се ценили лична храброст и верност. Обраћање је било на ти.

Борци Дивље дивизије су се одликовали изузетном храброшћу. Њихов начин ратовања је био азијатски. Својим налетима као олуја и смелим акцијама наносили су непријатељу велике губитке.

Дивља дивизија је на почетку рата, од децембра 1914. године дејствовала на Југо-Западном фронту, у области Карпата и Галиције, где се одлично показала у борбама против аустро-угарске армије. Тако на пример, 2-га бригада дивизије у чији састав су улазили Татарски и Чеченски пук, извршила је контра-напад пробивши се по лошим путевима и дубоком снегу у позадину противника задавши му победнички удар. Тада је било заробљено 9 официра и 458 војника. За умеће у командовању пуковник Хагандоков је унапређен у чин генерал-мајора, а многи коњаници су добили своје прве ратне награде – војничке Георгијевске крстове.

Такође, Дивља дивизија је у лето 1916. године учествовала у чувеној бици познатој под називом Брусиловски пробој, где је руска царска армија под командом генерала Брусилова однела велику победу над аустро-угарском армијом на територији данашње западне Украјине, при чему су били заузети Буковина и источна Галиција. Истина, коњица у овој бици није била у правом плану, али јединице Дивље дивизије су давале свој допринос дуж целог фронта. Тако на пример, још до почетка општег напада, ноћу 30. маја 1916. године јесаул Чеченског пука кнез Дадиани је са својом јединицом препливао реку Дњестар која је до тада раздвајала две војске и под жестоком ватром заузео положај, што је дало могућност да се на десну обалу реке пребаце Чеченски, Черкески, Ингушски и Татарски пук, као и Заамурски пук 1-ве коњичке дивизије. Тај подвиг Чеченаца који су први од целе руске армије успели да се пребаце преко Дњестра није прошао незапажено, па је цар Николај наградио свих 60 чеченских коњаника Георгијевским крстовима разних степена.

Дивља дивизија је претрпела велике губитке за време борби у Првом светском рату. Кроз њу је прошло око 7000 људи, а како се рат ближио крају мало ко је остао од почетног састава, што због погибије, што због рањавања. Редове дивизије су попуњавали нови добровољци са Кавказа. Око 3500 припадника Дивље дивизије је било награђено Георгијевским крстовима и Георгијевским медаљама за храброст. Сви официри дивизије су добили ратно ордење.

Дивља дивизија за време револуције

Међутим, са догађајима на руској унутрашњој политичкој сцени, то јест после преврата који је извршен у време Фебруарске револуције 1917. године, када је власт у земљи преузела такозвана Привремена влада на челу са Керенским, Дивља дивизија се ненадано нашла у средишту те буре. После пада царизма, поредак у руској војсци је почео да се распада. Велику негативну улогу у тим догађајима су имали бољшевици који су роварили и који су следили позиве Лењина да не треба дозволити великорусима да штите отаџбину, да жели пораз царизму у сваком рату и да национални рат треба да се преврати у грађански. Унутрашњим слабљењем руске војске, слабила је и њена позиција на фронту против Немачке и Аустро-Угарске. Један од најозбиљнијих покушаја да се ситуација промени, то јест да се спречи деловање бољшевика и заустави распад руске армије, био је такозвани Корниловски устанак или Корниловско наступање у августу 1917. године. Радило се о војној акцији коју је водио тадашњи главнокомандујући руске армије генерал Лавр Корнилов.

Различите јединице руске армије су наступале према Петрограду из различитих праваца, али највећу опасност за Привремену владу је представљала Дивља дивизија која је била стационирана у области Невеља, Нижних Сокољников и Великих Лука у области Пскова и која је требала да наступа са југа. Генерал Корнилов није случајно одабрао баш Дивљу дивизију за учешће у операцији, јер је она била једна од ретких јединица руске армије која је задржала способност за борбу. Тако је Дивља дивизија кренула према Петрограду да спасава Русију. Ешелони дивизије су прво ишли возом, да би њихово наступање било заустављено 29. августа код Вирица-Павловска, јер је пруга била уништена.

Међутим, елитна 3-ћа кавалеријска бригада дивизије је кренула даље и у области Гатчине већ је почела размену ватре са војницима Петроградског гарнизона. Ускоро су пристигле и остале јединице Дивље дивизије које су узеле учешће у борбама, лако сламајући отпор бољшевика. Тако на пример баш у Гатчини гарнизон од неколико хиљада људи успела је да освоји група од свега десетак Кавказаца. Јуриш “дивље” коњице је био незадржив. Остало је још само четрдесетак километара до Петрограда. Кавкасци су чекали упуства за даља дејства.

У тим данима, Петроград скоро да и није био заштићен, јер су вести о приближавању “дивљих” производили исту реакцију код скоро свих војника, то јест они су бацали оружје и бежали. О томе је писала и чувена руска књижевница Зинаида Хипијус у својим “Петроградским дневницима”. Било је очигледно да нико не може да заустави Дивљу дивизију. Решавала се судбина империје. Како је писао војни дописник и публициста Николај Брешко-Берешковски ту судбину носили су са собом “две-три хиљаде коњаника на азијатским седлима са азијатским методама ратовања”. Међутим, Привремена влада је успела да нађе решење. Послали су на преговоре са Дивљом дивизијом делегацију чланова Сверуског муслиманског савета која је успела да убеди официре дивизије да они не треба да се ангажују у грађанском рату, јер је то руска ствар, а да они требају да се боре против спољашњег непријатеља. Тиме је покушај збацивања Привремене владе пропао.

Касније после Октобарске револуције, у децембру 1917. године Привремена влада је донела одлуку о враћању Дивље дивизије назад на Кавказ. У прво време након повратка, војници дивизије су успевали да сачувају неутралност и да остану ван сукоба. Међутим, у вртлогу револуције, поједини су се нашли на страни бољшевика, а поједини на страни белих. Тако је деловањем бољшевика било уништено војно братство разних народа који су борили раме уз раме за јединствену руску царску империју.

Документарни филм о “Дивљој дивизији”:

(Евроазијски комуникациони центар Србије)

Ознаке: борба, војска, дивља дивизија, елита, Муслимани, Русија, цар