Европске земље забринуте су после жалбе Газпрома да се Украјина снабдева руским гасом преко њих.

Између Кијева и Москве поново падају тешке речи, али овај пут не због ситуације у Доњецкој и Луганској народној републици. Руски председник владе Дмитри Медведев у среду је украјинско вођство назвао „преварантима“ због одбијања Кијева да Русији у децембру исплати дуг од три милијарде долара. Ради се о првој транши руског кредита од 15 милијарди долара Украјини, који су крајем 2013. године договорили Владимир Путин и бивши украјински председник Виктор Јанукович. Остатак кредита није исплаћен јер је у Украјини влада свргнута државним ударом у фебруару 2014, али прва и једина исплаћена транша доспева за наплату 20. децембра ове године.

Русија је пристала на захтев ММФ да репрограмира дуг Украјини, али под условом да или нека од међународних финансијких институција, или САД, или Европска унија гарантују враћање дуга. Гаранције су изостале, па је Москва запретила тужбом којом ће захтевати банкрот Украјине.

Та криза би, међутим, могла ове зиме да буде увод у још већу која се тиче снабдевања Украјине, а са њом и Европске уније, руским природним гасом. Наиме, како је изјавио украјински министар енергетике Владимир Демчишин, његова земља одбила је да изврши закуп руског гаса за први квартал 2016. године. Он је оптужио Гаспром за монопол, одбијајући да Украјина авансно плаћа гас иако је управо то прецизирано раније потписаним протоколима између Украјине, Русије и ЕУ.

ГДЕ ЈЕ УКРАЈИНА ТРАЖИЛА ЗАМЕНУ ЗА РУСИ ГАС?

Судећи према овој изјави, Украјина је одлучила да ликвидира преговоре о гасу у зимској сезони, који су били предвиђени да буду завршени до 20. децембра. Демчишин је рекао да његова земља има у својим гасним спремиштима око 16 милијарди кубних метара гаса, што ће јој, како је рекао, бити довољно за зимску сезону. Та количина гаса знатно је мања од оне коју је Украјина раније трошила, али важно је истаћи да је њена привреда, раније велики потрошач руског гаса, у великом колапсу, тако да енергенти готово да јој више и нису потребни.

По свему судећи, дуго припремана, одлука Кијева, по обичају, одушевиће вашингтонске „пријатеље“ Украјине, али ће истовремено забринути европске.

Наиме, целу прошлу годину Украјина је настојала да пронађе замену за руси гас. После бројних неуспешних покушаја, украјински председник Петро Порошенко обратио се Казахстану, захтевајући хитан одговор о допремању гаса преко руске територије. Порошенкова идеја била је да преко Украјине Казахстану омогући приступ европским тржиштима. Наравно, преварио се и добио званичну одбијеницу, будући да Казаси најпре немају довољно гаса, а и зато што нису желели да кваре своје односе са Русијом, са којом имају веома повољне аранжамане у експлоатацији гаса, док им је истовремено растуће кинеско тржиште много атрактивније и исплативије од европског, које је у паду још од почетка економске кризе 2008. године.

Претходно, Кијев је желео да направи аранжман са Туркменистаном, али ни то није било могуће без транзита гаса преко руске територије. Такав проблем не би имали уколико би договорили допремање гаса из Грузије или Азербејџана, али и те идеје Кијева су се показале као пусти снови, будући да ниједна од ове две земље нема довољно гаса за Украјину.

Највећа илузија, међутим, била је идеја како ће САД својим гасом снабдевати не само Украјину већ и већи део Европе. (Узгред, сличну понуду да добија амерички гас преко LNG терминала са хрватског острва Крк од америчког потпредседника Џозефа Бајдена добила је и Србија, али се очигледно није превише поуздала у њу будући да је наставила договоре са Русијом.) Сурова истина, међутим, налаже да амерички извозни капацитети не прелазе три и по милијарде кубних метара гаса, што је заиста недовољнно у поређењу са руских 170 милијарди. Осим тога, исплативост куповине америчког гаса долази у питање ако се зна да би он, због компликованог транспорта у Европу, био скупљи од руског најмање за тридесет одсто, тако да би на тој цени било немогуће градити развојни концепт чак и много здравијих економија од украјинске.

БАНКРОТ ИЛИ СМРЗАВАЊЕ?

Украјина се, дакле, одрекла руског гаса, али му замену није нашла. На чему онда Демчишин гради свој оптимизам? Наиме, претходних месеци Украјина је своја спремишта пунила купујући гас у ЕУ. Откуда Европљанима гас? Из Русије! Ради се, дакле, о тзв. „повратној“ куповини гаса. Преко украјинске инфраструктуре руски гас одлази у ЕУ, одакле се онда део враћа Украјини. У таквој трансакцији Русија није на губитку будући да европске земље попут Чешке, Словачке или Мађарске за себе поручују више гаса за онолико колико „враћају“ Украјини.

Таква операција кошта Украјину, будући да јој је индиректно добијени гас из ЕУ скупљи него да га набављља директно од Русије. За Русију може да буде проблем што то отвара могућности Украјини да краде гас који иде у Европу, као што се догађало уочи велике гасне кризе 2008-2009. године, када је Русија смањила испоруке преко Украјине. Није тајна да су европске земље забринуте од таквог расплета догађаја, утолико пре што се Газпром већ жалио Бриселу због „повратне“ испоруке гаса Украјини. Уосталом, очекивања Москве од Порошенка и Јацењука стала су у Медведевљеву констатацију о „преварантима“, која казује да Москва нема илузија према Кијеву, али и да је спремна да заштити своје интересе.

Политички немоћан да призна своју зависност од руског гаса, а објективно немоћан да му нађе замену, Кијев не престаје да буде жртва сопствене политичке ирационалности. Због тога ће се пред грађанима Украјине ове зиме наћи веома чудна дилема – банкрот земље или смрзавање. Или обоје.

 

Oznake: Andrej Milanović, EU, Rusija, ruski gas, Ukrajina