Pročitaj mi članak
(Нови Стандард)
Улазак Црне Горе у НАТО у исто време је и метак у леђа Србији, али и пуцањ у сопствену главу.
У сенци тешкоћа којима је Србија претходних година била опхрвана, иза њених леђа и ван фокуса јавности растао је још један велики проблем. Реч је о озбиљном приближавању Црне Горе и НАТО.
Одмах после државног разлаза са Србијом и проглашења независности, крајем 2006. године Подгорица добија позив у Партнерство за мир. У децембру 2009. примљена је у Акциони план за чланство (MAP – Membership Action Plan), који се сматра предсобљем за пуноправно чланство у НАТО. Од краја прошле године све више се говори о томе да би Подгорица од 2014. могла да постане члан Атлантског војног савеза, можда већ на његовој следећој годишњој скупштни.
О одлучности црногорског вођства да уђе у НАТО почетком фебруара сведочио је црногорски председник Филип Вујановић, рекавши да чак постоји могућност да Црна Гора уђе у НАТО без референдума, на коме би се та стратешка одлука препустила грађанима. „Ако велика већина парламента саопшти, као свој политички став, да је за улазак у Алијансу, онда треба проценити да ли је потребан референдум“, рекао је Вујановић.
Међутим, иако председник Црне Горе тврди да би, „уколико би сада био организован референдум, грађани већински подржали чланство у НАТО“, истраживања на терену говоре другачије – да је становништво Црне Горе о том питању веома подељено. Упркос томе што је, после више од пола деценије снажне пронатовске кампање у црногорском друштву, број присталица уласка у Алијансу порастао, он, према истраживањима јавног мнења из јануара, не прелази 38 одсто, тако да се већина Црногораца противи уласку у НАТО. Додуше, пронатовска агенција Алфа из Подгорице извештава да су грађани пред тим питањем равномерно подељени, али ни она се не усуђује да тврди како је већина за улазак у Алијансу.)
