У Хрватској је пре три месеца емитована епизода документарно – игране серије о послератној „Титовој комунистичкој Југославији“ (на ХРТ каналу), у којој су усташки терористи после Другог светског рата названи „револуционарима са пиштољем и бомбом“ (М. Барешић, З. Хркач и други), јер су бранили хрватске националне интересе, који нису задовољени испоштовани у послератној Југославији. „Сувремени хрватски повјесничари“ су тада изрекли тезу да је то зато што је највећи страдалник у рату и у послератној Југославији био хрватски народ. (Заборавили су на Резолуцију Информбироа и Голи оток, стратиште у коме је преко 75 посто осуђеника било српске и црногорске националности.)

Недуго после тога десила се прослава „Олује“ и „Бљеска“ у Хрватској, где се оне славе као домовинске победе, што за Србе значи протеривање 250.000, неколико хиљада убијених и несталих током саме акције и отимање 50.000 стамбених јединица од особа српске националности. Круна прославе је био квазиконцерт хрватског назови музичара М. Перковића Томсона у Чавоглавама пред 70.000 разуларених људи усташком иконографијом и језивим фашистичким текстовима у песмама („Ој хрватска мила мати, Србе ћемо опет клати“).

Одмах после тога, теолог, „знанственик“ и „хрватски повјесничар“ Стјепан Разум изјављује да је Јасеновац „великосрпски мит“, а не логор у коме је убијено на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома. Он покушава да докаже да тамо није било масовних жртава и да је”света дужност хрватских повјесничара, а и целог хрватског нараштаја да каже реч одбране, јер су комунисти за то оптужили цео хрватски народ. Чак је рекао да су Јасеновцу приписиване жртве које су убијене у Србији. За усташки поздрав ”За дом спремни” изјавио је да је то један од најлепших, најродољубивијих хришћанских поздрава.

Само неколико недеља после тога високи хрватски државни функционер и дипломата Слободан Ланг изјављује да је Хрватима и хрватској држави подметнут Јасеновац и позвао на извињење немачке дипломатске представнике. Слободан Ланг изјављује да је Јасеновац нехрватски производ, јер је холокауст Хитлеров производ: „Павелић није био ни фашиста ни нациста, као што то никада нису биле ни усташе, али су направиле политичку грешку и прекорачиле хрватске „кришћанске ставове“.

Ни трага ни гласа на све ово од „Еуропских, српских историчара“: Стојановић, Прпа, Голубовић, Перовић. Оне су такозвани интернационалисти, који „критички“ гледају на понашање српског народа кроз историју.

После свега овога стиже фашистичка и несувисла изјава градоначелника Сплита Керума, да су Срби извор свих проблема у Хрватској, што је мишљење целе државе и да имају највећи утицај на финансије и медије, као и да Срби треба да знају где им је место. Та изјава неодољиво подсећа на Хитлерову изјаву о јеврејском народу у Немачкој 1933. године. И опет никаква реакција српских историчара.

Најновија или последња у низу неадекватних реакција наших историчара, а поготово њихових „проевропских, демократских“ колега (Стојановић, Прпа, Перовић, Голубовић) је трагична лакрдија и фарса око постављања и скидања, односно нескидања спомен табле Аћиф Ефендији. Табла која подсећа на његов лик и дело, а поставио ју је посланик нашег парламента, заслужила је већу реакцију читаве јавности, а поготово људи којима је историја професија.

Наиме, Аћиф Ефендија, односно Аћиф Хаџиахметовић је уствари Аћиф Бљута, пореклом Албанац, а не Бошњак. Он је син Емина Бљуте из Ђаковице. Рођен је 1887. године у Новом Пазару, турску војну академију завршио у Битољу и био један од оснивача странке Џемијет. Политичка партија Џемијет је била углавном сачињена од Албанаца и муслимана и 1924. била забрањена, јер ју је финансирала италијанска, фашистичка амбасада у Београду.

Током рата је био на страни нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Бугарске и фашистичке „Велике Албаније“. Уз помоћ Ахмет Даце и Бахрије добијао је оружје од Немаца и наоружавао муслиманске јединице, које су учествовале у борби против партизана, четника и неутралних Срба и Црногораца, не правећи разлику међу њима. Аћиф Бљута и његови сарадници заступали су најекстремније и најкрволочније ставове према Србима. Он је био организатор бројних паљевина и убијања великог броја Срба у Ибарском Колашину 1941. године. Ту операцију су и сами Немци у својим документима назвали „Крвави талас“. Залагао се за бескомпромисан обрачун и протеривање Срба са свих територија у којима су Шиптари били на власти.

Заједно је са Џафер Девом, Шабаном Мустафом и немачким генералом Еберхардом учествовао у организацији, формирању и попуни злогласних муслиманских дивизија „Скендербег“ и „Ханџар“. За активан допринос у извршавању злочина над српским живљем и остваривању интереса Трећег Рајха на овим просторима, за посебне заслуге је одликован орденом Гвозденог крста Вермахта. Зна се добро ко је могао бити одликован таквим одличјем у то време. Био је активни сарадник фашистичке албанске организације „Бали Камбетар“. Због учествовања у организацији убиства неколико хиљада српских војника, жена и деце, пред крај рата је ухапшен и стрељан по пресуди за ратне злочине. Само су часни изузеци, господо историчари, учествовали у демаскирању ове злогласне, безобзирне, фашисоидне и историјске личности. Све је прошло без реакције „проевропских“ историчара, јер они селективно тумаче историју. Они је тумаче кроз интересе „реалполитике на терену“и ”садашњости“.

Велики израелски дипломата Арие Ливне у свом интервјуу датом пре неколико недеља листу „Новости“, на питање како гледа на колективну сатанизацију Срба када је у питању Сребреница и качење етикете „геноцидног” народа, одговорио следеће: „Нема никакве дилеме да су трагични догађаји у Сребреници нанеле више штете Србима него Бошњацима. Био је то непотребан ратни злочин за који починиоци морају да одговарају. Тврдим и верујем да у Сребреници није почињен геноцид него тежак ратни злочин, какви се на жалост, дешавају у свим ратовима. Лицитирање бројем жртава је сасвим непотребно, јер је светска јавност ударила печат на тај документ и то се не може више ништа. Али српска лоша особина је да не говоре много о својим страдањима, рачуанајући да свет за њих зна, као на примеру Јасеновца или злочина извршених над Србима у последњем рату. У свету се ништа не зна, то треба разјаснити, али то много кошта и потребно је много рада.

У књизи „Геополитика постмодерног света“ Слободана Ерића у текстовима највећих интелектуалаца, историчара, политичара с краја двадесетог века је и интервју са Патриком Бјукеноном. Он је једно од најпознатијих имена америчког конзерватизма, некадашњи председнички кандидат, саветник америчког председника Ричарда Никсона и један од малобројних и изузетно ретких представника америчке администрације, ко је проговорио искрено и са историјске дистанце истинито о догађајима из наше непосредне историје с почетка деведесетих и НАТО агресије 1999. године.

Бјукенон је изјавио следеће: „Амерички рат против Србије, мале земље која нас није напала и која је спасла пуно оборених америчких пилота (Други светски рат), био је илегалан, неправедан и неуставни рат, јер га Конгрес никада није одобрио. Ми нисмо имали законско и морално право да захтевамо од Срба дозволу да марширамо кроз њихову земљу и да окупирамо Косово, које је припадало вековима Србима, знатно пре него што је Америка била нација. Седамдесетосмодневно бомбардовање Србије, које је укључивало невојне мете, учинило је да се стидим своје земље. Индиферентност света и УН –а према ономе што је било урађено Србима, њиховој култури и њиховим саборним црквама и манастирима – срамота је. Повика међународне заједнице и ћутање света пред протеривањем стотине хиљада Срба са њихове родне груде наговештава висок степен хипокризије.“

Господо историчари, баш зато ово није политички памфлет, партијски наручени текст, ово је само молба и молитва за све трагедије кроз које је прошао српски народ кроз историју, а које код Вас треба да изазову буђење научне свести и националне савести.

Ускоро је стогодишњица Првог Балканског рата, у коме је почело уздизање српске државе у двадесетом веку. Пишите, истражујте, омогућите да држава Србија достојанствено обележи ту историјски годишњицу.

Није важно да ли сте верујући, религиозни или атеисти, да ли сте политички активни или сте аполитични, да ли сте члан неке политичке партије или не, да ли сте ротаријанци, слободни зидари, нешто друго или нешто од поменутог?

Будите људи, будите родољуби, будите научни радници, браните свој народ истином. Браните нас научном истином од наметнутог осећања српске историјске колективне кривице..

Српска колективна историјска кривица не постоји и не може постојати као таква, јер нигде у свету није доказана.

Браните свој народ истином, искажите истину и оним другима, што нам приписују колективну историјску кривицу и траже немогуће: Да избришемо колективно историјско памћење. Да се одрекнемо предака да би се и наши потомци застидели и заборавили нас.

Историјско колективно памћење једног народа мора да постоји због нас самих и због будућих нараштаја и зато што треба да спречи понављање трагичних рецидива прошлости. Свако зло је зло и не може бити ништа друго сем тога, ма како га назвали и на шта се све позивали.

“Да будемо и останемо људи у свакој прилици, никада нељуди.“

“Божија воља је када се човек роди и када се упокоји,

али какав ће бити за живота од њега само зависи.“

(благопочивши патријарх српски Павле).

 

( Двери )

Oznake: Drugi svetski rat, istorija, Srbi, srpska istorija