Прочитај ми чланакЧувено књижевно дело славног Џорџа Орвела, говори о томе да је власт на „Животињској фарми" у рукама Наполеона који себе проглашава вишим ауторитетом и сматра се важнијим од осталих. Наводни план да ће све животиње бити једнаке и живети у изобиљу, временом је постао далека прошлост које се готово нико више не сећа. Да ли је Србија на путу да заборави обећано „изобиље" које јој Вучић, очито оболео од бонапартизма, свакодневно нуди? Или, рецимо, шта ће бити кад „Наполеон" ускоро буде срушен, фарма распуштена а грађани схвате да имају своја права и слободе и да нису Орвелово стадо?
Ко прати и шпијунира грађане Србије, за чије интересе и на какав начин? Ово су питања и теме које режимски медији најчешће смештају у оквире разних теорија завере. Од силног узбуђења што има потпуни увид у свачији живот, хвали се често и болесни самодржац А. Вучић, да „држава има средства да сазна шта хоће и кад хоће“.
И, то је заиста тако, на жалост свих који мисле да су макар мало слободни или да макар мало могу да рачунају на своју приватност. У случају Србије, прекршена су сва људска права, срушене све законске баријере и погажена сва уставна права и међународне конвенције, кад су у питању лични подаци грађана и све друго што је тековина Универзалне декларације о људским правима.
Да би било јасније како функционише овај отворени рат против људских права и слобода у Србији (а, по свему судећи и у банана-државама такозваног региона) и како је некадашњи систем безбедности претворен у режимско праћење свих и свакога, треба рећи још једну важну чињеницу: док диктаторски режим Александра Вучића „надгледа“ шта му ради његов директни непријатељ, слободни грађанин Србије (а, има и таквих!), стране обевештајне заједнице са својим супермодерним технологијама, не само што прате и шпијунирају, него раде на „преобликовању“ ове балканске државе и њених грађана.
И, ту им несебично помажу опасни кловнови и умишљени „владари“ попут Александра Вучића, наводно „покајника за грехе из деведесетих“ који је „дизајниран“ од стране колонијалних служби, као идеална марионета. Зато му мандат који је добио од англоамеричких обавештајних служби још увек неким чудом траје.
Почело је и знатно раније, у једном другом систему, али озбиљна суперконтрола грађана Србије успостављена је, могло би се рећи, у јулу месецу две хиљаде петнаесте, након четири године преговора једне стране софтверске компаније, са сваком дотадашњом владом Србије.
Наиме, српске безбедносне службе Србије, пре свега Министарство одбране, појавило се у том периоду као „пробни“ корисник шпијунског софтвера компаније „Хакинг тим“ из Милана (Италије), чије су електронске базе касније постале доступне јавности захваљујући антиглобалистичким (за велике силе и крупан капитал-анархистичким) пројектима попут Анонимуса и Викиликса.
Недуго пошто је компромитован Tвитер налог поменуте италијанске компаније, и кад је објављено преко 400 гигабајта података, укључујући интерна документа, листе клијената као и софтверски код, једна исто тако борбена“, „партизанска“ група под именом Теам Схаре фондација, пронашла је и издвојила преписку компаније која се односи на Србију, а у којој су учествовали припадници БИА и Министарства одбране, као и једна приватна фирма са Новог Београда.
Преговори су вођени од краја две хиљадеједанаесте. године, делом уз посредничке услуге приватне фирме за трговину и производњу рачунарске опреме „Тери Енгинееринг“ (Нови Београд), чија је директорка уговарала састанке, тестирање софтвера и преговарала о цени. Ова београдска фирма се у интерном разговору означава као актер који би произвођаче шпијунског софтвера могао увести „у читаву централну Европу“.
Према тадашњим подацима, први забележени контакт из Србије био је успостављен након међународног сајма опреме за унутрашњу безбедност Мили пол Париз две хиљаде једанаесте, кад се представништву компаније Хакинг тим обратио припадник Безбедносно-информативне агенције (БИА) са позивом за представљање софтвера ХТ у Београду. То „тестирање“ се касније и заиста догодило у доушничкој „Фирми“ на Бањици.
Била је реч о систему за даљинску контролу (Римоут контрол систем, РЦС) заснованом на циљаном ширењу вируса на компјутере и мобилне телефоне особа које су под надзором, или, „службиним“ речником речено: на мерама.
Био је то тек мали увод у догађаје који ће да уследе… Јер, неће ваљда у домовини Нушићевог Алексе Жуњића, српске „службе“ да заостану пред светом, поред оволико ултрамодерне шпијунске технологије!
Од две хиљаде осме. године, кад се одвојено крило примитивних и вулгарних шовиниста из „Удбине“ Српске радикалне странке наводно „разишло“ и постало „Српска напредна странка“, страни „обавештајни фактор“ могао је да настави са радом. Кад су издвојили Александра Вучића као повољну „фигуру“ подложну подаништву и корупцији, све је кренуло да се дешава брзо: најпре је „почишћено“ оно што је још ваљало у полицији, али и „на Бањици“, а на кључна места доведени су псећи одани медиокритети, а често и потпуни идиоти чији Икју не досеже 90 (на нивоу „нормално тупог“).
Са друге стране, ангажовани су „паралелни оперативци“, углавном млађи и „сексуално либералнији“, по вољи помамљеног диктатора.
Тако је Вучић створио своју службу цинкароша која се бави искључиво контролом грађана, „да не дигну главу“ и да он може несметано да врши „препород Србије“, све док је тако „препорођену“ не уништи. И, шта год да он данас прича и уздиже себе и своје „високе циљеве“, то му је био и остао основни задатак који је добио од својих инспиратора. А, близу је потпуној реализацији тог разбојничког посла.
Од две хиљаде тринаесте. до ове две хиљаде дбадесет треће. године, на Србији и грађанима Србије, испробане су многе технолошке „иновације“, намењене праћењу, опсервирању и „усмеравању“ милиона људи, па чак и промени њиховог начина размишљања, стилу живота и сходно томе политичким уверењима.
Вучићева влада, нека његова министарства и агенције набављали су у ту сврху разне софтвере, сарађивали са спретним технолошким групама које су им се „добронамерно“ нудиле и такође „благородно“ узимале милионе евра из џепова грађана.
Између осталог, купљен је и кориштен (и користи се) софтвер под именом Предатор а, једно време Вучићева влада је „користила услуге другог правног лица за коришћење софтвера Предатор“.
А, на какав је начин лични режим Александра Вучића могао да користи Предатор и како тај програм може да се злоупотреби против јавног интереса и општег добра грађана Србије, описао је укратко Њујорк Тајмс: Предатор је користила држава Србија и он спада у категорију спајвера-а, малициозних софтвера за шпијунирање.
Овакви софтвери користе бројне познате и непознате технике компромитације различитих апликација и система да би из њих извукли што више врста података. Ти подаци укључују садржај комуникација из цхат апликација и СМС-а, имејл преписке, локације уређаја, али неки могу и тајно да активирају микрофон, камеру, или потпуно клонирају активности на телефону или рачунару.
Анализе заражених уређаја показале су тада да је и један други шпијунски софтвер, Пегасус, који је инсталиран без „клика“ (такозвани „зеро клик атак“), док је Предатор (при демонстрацији своје моћи), у демонстрацији заразио телефон отварањем линка послатог преко Вотцапа (такозвано пецање, или ти, фишинг).
Софтвери попут Пегасуса и Предатора способни су да заразе већину популарних паметних уређаја, оперативних система попут Андроид и ИОС, и апликација које се на њима покрећу.
Узимајући у обзир да је регуларну ГСМ комуникацију лако пратити од стране државе уз помоћ мобилних оператера, а интернет комуникације уз помоћ интернет сервис провајдера и компанија које пружају сервисе онлајн, практично једини начин заштите био би избегавање сваке електронске комуникације, што је данас готово немогуће.
До данашњег дана, на половини две хиљаде дбадесет треће. године, овакви и слични софтвери постали су омиљена играчка Вучићевог режима.
Ниво манијакалне суперконтроле од стране овог опасног лудака и њему подређених улизица, достигао је незамислив ниво за разум просечног човека. И све личне податке људи са којима треба да разговара, користи искључиво да би импресионирао и застрашио, а кад треба и уценио.
То ради не само грађанима, него и својим најближим сарадницима, кад год се намери на некога из било ког разлога.
На овај начин, створио је страховладу која је дословно паралисала Србију.
На другој страни ове приче, налазе се старе методе шпијунаже и такође претње, али сасвим отворене и дрске. Недавно (почетком августа две хиљаде дбадесет треће), амерички амбасадор Кристофер Хил показао ЈЕ како то у „у пракси“ изгледа.
Наиме, амбасада САД у Србији, већ дужи низ година је транспарентни донатор Министарства унутрашњих послова Србије (МУП). Овом приликом, „уделио“ је једну мању донацију, око шездесет минијатурних видео-камера за полицајце на београдским улицама, које су они сада дужни да носе као обавезан део опреме, закачене спреда на одећи. На тај начин, снимаће и грађане и догађаје у „реалном времену“. У питању је тек први, „пробни“ контигент, а масовна употреба ускоро почиње.
Било би све ово прилично смешно да није трагично, да један народ и држава, у прошлости доказано способна да производи за себе и своје потребе (само некадашња Електронска индустрија Ниш, имала је капацитете за електронику широке намене, али је плански уништена), дозволи себи овакво понижење.
Уосталом, треба само цитирати шта је овај потрошени амерички дипломата казао овом приликом:
„Питање је балансирања моћи државе са правима појединаца. Ове камере осигуравају транспарентност и осигуравају да се поштују свачија права. Овај, као и многи други напори, чине се ради унапређења владавина права у Србији“.
Преведено на српско-хрватску верзију свих регионалних језичких варијанти, ово значи (и чита се) овако: шпијунажа грађана, кршења њихових права, застрашивање и „даровање“ диктатора који све чини да „утиша Србију“.
Срамно хапшење Милована Бркића, главног и одговорног уредника овог магазина, које је извео Александар Вучић уз прећутну сагласност „великих бранилаца људских права“ међу којима се и амбасадор Хил истиче, говори да је самозвани „Вођа“ заправо персонификација једне злочиначке идеје – да се угуши слобода говора, чак и на такозваној јавној површини.
Није случајно Вучић наредио да од Кнез Михаилове, Теразија и Славије и околних улица централних делова главног града Београда, буду инсталиране кинеске Хуавеј камере задње генерације, које снимају не само видео него и аудио, сваки разговор, чак и са приличне даљине и врше „препознавање лица“. Свако данас може да буде на исти начин ухапшен као и једини слободни новинар у Србији, који се усудио да каже шта мисли и о њему и о његовој лажној опозицији са корумпираним Драганом Ђиласом на челу.
Није америчка амбасада једном донирала „средства“ МУП-у Србије, него много пута до сада: две хиљаде. децембра две хиљаде двадесет прве. Тадашњи начелник Управе криминалистичке полиције Министарства унутрашњих послова Богдан Пушић („полицајац на мотору“, како су га из спрдње звали, јер је то и био док није „унапређен“) и тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава Ентони Годфри имали су читаву церемонију примопредаји полицијске опреме, вредне 280.000 долара, коју је Амбасада САД донирала Служби за борбу против дрога.
Донирана техника је била „најновије генерације“, а „допринела“ је тако што је Вучићев режим користио за шпијунирање и разоткривање „нарко-контрабанди“, које су угрожавале његову банду.
Можда је неко заборавио али Американци нису: чим је Вучић кренуо у поробљавање Србије, у новембру две хиљаде тринаесте., Амбасада САД донирала је тадашњем МУПу и Управи царина возила и опрему вредну један зарез два милиона долара.
За време Вучићевог „Небојше из Београда“, који је био тада још увек министар полиције, двадесет и шестог. марта две хиљаде деветнаесте, бивши амбасадор САД, Кајл Скот, поклонио је у име своје владе возила за МУП Србије са „уграђеном рачунарском опремом“. Укупна вредност донације била је један зарез два милиона долара.
Скот је тада подсетио да је од две хиљаде шесте. године до тог тренутка, америчка амбасада за српске службенике обезбедила опрему и обуке у вредности од око 12 милиона долара.
Али, САД исто тако не заборављају да неке друге силе у Србији чувају бившег команданта Жандармерије, Горана Радосављевића Гурија, кога сматрају одговорним за ликвидацију браће Илија, Мехмета и Агрина Битићија, америчких држављана. Сваке године, на амерички Дан независности, Влади Србије стигне „опомена“: „Сједињене Америчке Државе поново позивају Србију да у потпуности истражи овај случај и приведе правди оне који су починили и заташкали ова убиства“. Званично се то овако тумачи: „случај Битићи“ представља једну од сталних тачака спотицања у односима САД и Србије, који су – сагласне су обе стране – на узлазној путањи, док Вашингтон истрајно захтева од владе у Београду да одговорни за убиство буду приведени правди.
Браћа Или, Мехмет и Агрон Битићи били су амерички држављани који су хиљаду девесто деведесет и девете. ушли у Србију да би се придружили ОВК и борили против српских снага безбедности. По завршетку рата, они су двадесет и шестог. јуна хиљаду девесто деведесет и девете. покушали у цивилним оделима да помогну ромским породицама из Призрена да са Косова пређу у централну Србију. Тада су ухапшени због „илегалног уласка у земљу“ (Југославију) и дан касније су прекршајно осуђени пред судом у Прокупљу на петнаесте дана затвора. Одобрено им је да из притвора изађу три дана раније, али су, уместо да буду пуштени на слободу, одведени у базу Специјалних антитерористичких јединица МУПа Србије у Петровом Селу, где су убијени, а потом покопани у масовну гробницу у којој су већ била тела косовских Албанаца. Њихова тела су откривена јула две хиљаде01. године. Руке су им биле везане, а на потиљцима су имали ране од испаљених метака.
Подсетимо и на то да је амбасада Сједињених Држава у Београду саопштила је поводом информације да је Горану Радосављевићу Гурију, који је повезан са случајем убијене браће Битићи уручена плакета Жандармерије, да он треба да буде суочен са правдом, а не да добија признања: „Радосављевић је човек који је управљао кампом за обуку где су хиљаду девесто деведесет и девете. године пронађени остаци тројице убијених Американаца – Илија, Агрона и Мехмета Битићија“, објавила је америчка амбасада на друштвеној мрежи Twiter.
Али, зашто и поред свега, САД преко своје амбасаде „субвенционишу“ „министарства силе“ у Србији? Одговор не може бити јасније: ради својих интереса, ради боље контроле свих српских безбедносних служби и зато што им се може, јер су и све претходне и садашња власт дивљачки уништавали сопствени индустријски потенцијал, од кога је остао само још само онај део који производи лако наоружање и муницију за „пријатељска“ и за „непријатељска“ тржишта (тако Вучић схвата ту „економију“).
Међутим, умешала се и Народна Република Кина у посао шпијунирања грађана Србије, па је недавно МУПу Србије донирала скенере за преглед возила. Како се наводи на сајту Владе, донација је вредна девет зарез седам милиона евра, а у питању су два скенера на камионима и четири сета скенера за преглед пртљага. Вучићев скандалозни министар унутрашњих послова Братислав Гашић примио је овај „поклон“, а полицијски службеници Министарства унутрашњих послова „успешно“ су завршили обуку о коришћењу скенера, коју су одржали експерти компаније Нактех, произвођача дониране опреме чиме се похвалила бивша амбасадорка Кине у Србији Чен Бо. Нико од Вучићевих „стручњака“ не зна где је „конектован“ софтвер тих скенера.
Један од добро упућених, који отворено (и оправдано) сумња у мега-шпијунажу, тврди да Кина полази од претпоставке да ако успе да освоји тржиште и „пусти корење“ у земљи која је кандидат за чланство у Европској унији, после тога може да се прошири на суседе на Западном Балкану, а касније и друга већа тржишта у Европској унији. Наиме, Кинезима се нигде не жури. Раде полако али „далекометно“.
Србија је, иначе, део кинеске Иницијативе „Појас и пут“ кинеског председника Си Ђинпинга, са циљем повезивања Кине са Европом и продора на Запад. Кина је у протеклој две хиљаде двадесет прве. години била на другој позицији највећих спољнотрговинских партнера Србије. Од пет највећих српских извозника у прошлој години, три су компаније у власништву кинеских инвеститора које су оствариле укупан извоз од један зарез девет милијарди евра. И то је све званично потврдила Влада Србије. Али, баш због овакве сарадње са Кином, Србија се нашла под појачаним мониторингом Европске уније (ЕУ), чијем чланству наводно тежи, док су из Сједињених Америчких Држава (САД) стизала упозорења званичном Београду због сарадње Србије и Кине у области одбране.
Међутим, у септембру две хиљаде двадесет прве. године, дотадашњи министар унутрашњих послова Александар Вулин и амбасадорка НР Кине у Београду Чен Бо потписују документ о донацији Кине за системе који ће објединити све хитне службе у Србији, из Министарства унутрашњих послова (МУП) које је потписник споразума. И данас се ћути о детаљима и технологији која ће бити коришћена. МУП је двадесет осмог септембра две хиљаде двадесет прве саопштио да ће потписани споразум са Кином омогућити увођење јединственог српског броја 112 „који ће објединити све наше службе које помажу људима када им је помоћ потребна, скратити брзину реаговања у тим ситуацијама, омогућити да се прецизније одреди локација са кога је позив упућен“. Нико није рекао да ће уз америчку, сателитску суперконтролу, ова кинеска превазићи све до сада виђено! Јер, кинески сателити могу и хоће да прате више државних система Србије одједном! Отуда кинеска идеја, увођења јединственог броја 112 за хитне случајеве. План јесте, а извори овог магазина потврђују, да се пројекат тестира у Србији а касније би се применио широм ЕУ.
Али, не зна се и неће се знати још дуго, а можда се никад неће ни сазнати, ко управља том опремом, ко је одговоран за питање података који се евентуално могу прикупљати коришћењем те опреме и да ли је та донација договорена неким ранијим споразумом са Кином и да ли постоји неки наредни корак у таквом пројекту. Не зна нико у Србији, а најмање Влада Србије, каква је природа та технологија и да ли оставља могућност кинеском снабдевачу да прикупља и анализира податке. Кинеска држава је већ ушла у приватне животе грађана Србије са пројектом „Безбедан град“ у оквиру кога је обезбеђивала Србији опрему за видео надзор.
Споразум Србије са компанијом Хуавеј, успели смо да добијемо неке информације од МУПа о плановима и броју камера, као и информацију да се камере користе, али се не користи софтвер за аутоматско препознавање лица“, наводи Ана Тоскић из организације „Партнери за демократске промене“. Она је додала да сама садржина пројекта „Безбедан град“ није позната. Србија, односно Министарство унутрашњих послова, потписало је са компанијом Хуавеј Споразум о стратешком партнерству за увођење система камера у оквиру пројекта „Безбедан град“ трећег фебруара две хиљаде седамнаесте године. Камере су инсталиране на више стотина места у главном граду Србије, а пројекат „Безбедан град“, у оквиру којег су купљене од компаније Хуавеј, предвиђа више од хиљаду камера на осамсто локација у Београду. Оне су већ на улицама Београд и других градова.
Пројекат „Безбедни град“ омогућава, према Хуавеј спецификацији, препознавање лица грађана, и укрштање са фотографијама које су у поседу МУП-а, и на тај начин идентификацију грађана. Ова технологија се свугде на Западу сматра спорном са становишта људских права и приватности грађана. Све податке који се тичу пројекта са компанијом Хуавеј, МУП је означио као „тајне“. Пројекат „паметних градова“ је пројекат кинеске владе који се заснива на широкој употреби савремених информатичких и телекомуникационих технологија за детекцију, анализу и интеграцију свих кључних информација везаних за функционисање једног града.
Како се наводи у извештају из јануара две хиљадедве хиљаде. године, објављеном на сајту Америчко-кинеске комисије за економски и безбедносни преглед, Кина наводно има скоро осамсто пилот програма паметних градова који су у току или се планирају. Шта је за њих једна мала Србија, чији народ под диктатуром Александра Вучића све мање види, а све више је „виђен“, у дигиталним базама највећих светских обавештајних служби. Како би то рекао славни лик из „Балканског шпијуна“, Илија Чворовић: „У апарату су сви! Записани!“
Било би то смешно да епоха електронског надзора свих и свакога није достигла застрашујуће размере.
Нови средњи век, мрак у коме се мале земље под диктаторима (као што је Србија) налазе, немају много наде да ће се изборити за своја грађанска права и макар мало приватности, а да не говоримо о слободи говора, Уставом и законима загарантованом. То се не може освојити у малим групама и ситним политиканством.
ЕУ или БРИКС – где је место Србији?https://t.co/Z5nwqZxn63
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 2, две хиљаде дбадесет треће
