Потичем из једног села у Банату, Јаша Томић и добро познајем менталитет људи који су фасцинирани градњом кућа јер у томе виде успешност онога ко гради. Том логиком фасцинације кренули су многи који су започињали велелепне грађевине за које нису били материјално способни да их доврше па сада стоје као својеврсни споменици глупости. Ако бисмо зашли по Србији могли бисмо да набројимо стотине хиљада таквих грађевина у које су људи гледали са дивљењем док су се градиле, а сада служе за подсмех и анегдоте.

Алексанар Вучић нажалост јако добро познаје менталитет нашег народа и влада тако што подстиче најгоре стереотипе. Тако да већ неко време имамо причу да Србији иде добро јер се пуно град, закључује колумниста др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета.

У телевизијска студија се доносе слике неких завршених објеката, али још много више доносе се нацрти планова за будућност (отприлике на један објекат који је изграђен и у функцији Вучић, Мали, Весић и Ана Брнабић доносе по три слике нечега што не постоји нигде осим на слици и тако још додатно појачавају утисак). Међутим, сви доступни подаци говоре о великом паду грађевинског сектора тако да ће кренути да пада и снага пропаганде: „Никада се није градило као сада.“

Према званичним подацима о броју новоиздатих грађевинских дозвола може се видети да у последњих осам месеци постоји значајан пад. Само у марту месецу издато је 10% мање него у истом периоду прошле године. Ово практично значи да ће у 2023. већ доћи до осетног и видиљивог пада грађевинског сектора, а ако се тренд пада издавања грађевинских дозвола настави најкасније до 2025. године можемо очекивати потпуни крах пре свега станоградње.

Ако дође до оваквог сценарија, а све указује да се ка томе иде, то ће значити значајан пад укупне привредне активности и велики раст незапослености. Ово ће прво бити видљиво ван Београда и Новог Сада (у којима за сада нема осетнијег пада грађевинског сектора), али ће се неминовно проширити и на ова два главна економска центра.

У практичном смислу то значи да ће хиљаде људи који сада раде као зидари, тесари, керамичари, електричари или помоћни радници на грађевини остати без посла. Исто тако, падом грађевинског сектора пада и транспорт и продаја грађевинског материјала, смањује се производња и куповина намештаја и још много ствари које су међусобом повезане.

Посебан проблем представља то што не постоји програм супституције овог очекиваног пада неким другим високоинтезивним послом ка коме би се постојећа грађевинска опеартива преоријентисала. А разлог за ово лежи у другом стереотипу. Наиме, колико се људи у Србији диве градњи као таквој толико су незаинтересовани за било какво уређење или преуређење. Тако да се већ дуже време пропушта велика прилика да се постојеће грађевинске фирме и запослени преорјентишу на енергетску, естетску и генерално функционалну санацију већ постојећих објеката.

Ми у Србији имамо стотине хиљада кућа и зграда које су потпуно енергетски неефикасне. У њима се често троши и до 100 посто више енергије неголи што је уобичајено потребно и тако се на годишњем нивоу буквално у ветар баца стотине милиона евра. Заменом прозора и врата, као и стављањем изолазије на зидове, практично би се у току једне године драстично смањили издаци за енергију и од тога би користи имали и грађани, али и друштво и држава у целини.

На спословима енергетске санације зграда могло би се упослити јако пуно људи, као и велика пратећа ефектива. Међутим, то се не види на начин на који се види када се негде изгради зграда, а и мафија много мање може да има профита у таквим пословима и због тога нико и не помишља да се ствари усмеравају у том правцу. Просто није профитабилно за браћу и кумове, а и гласачи на то не реагују онако како Вучићу треба.

Такође, могла би да се реконструише увелико дотрајала водоводна мрежа широм Србије, као и да се коначно заврше канализације и пречишћивачи воде за које су узети кинески кредити још пре две године. Али ни то није политички превише атрактивно па се власт пре одлучује да прави стадионе који шљаште и лепше се сликају од водоводних и канализационих цеви.

Наредни велики проблем који Србија има је то што се држава пуно задужила да би се вештачки подигла привредна активност превасходно базирано на градњи и субвенцијама за стране компаније. Овакав вид улагања није довео до увећања производње додатне вредности тако да сада не постоји лако доступан капитал како би се евентуално започела нека нова високоинтезивна инфраструктурна улагања. Они пројекти за које се могу наћи финансије махом су такви да се не може ангажовати превише домаће ефективе.

Примера ради, могуће је наћи финансије за изградњу хидроенергетског система Бистрица, али на изградњи тог објекта не могу да буду упослени они људи који рецимо граде станове у Београду. Такође, јако мали број домаћих фирми уопште има референце за изградњу озбиљних инфраструктурних објеката што доводи до тога да морају да буду ангажоване стране компаније код којих онда наше раде као подизвођачи. Тако да су све прилике да ће многи новокомпоновани бизнисмени који су у претходних неколико година зарадили пуно пара као инвеститори проћи као њихове колеге који су се истим послом бавили током првог бума станоградње од 2003. до 2009. године.

Ти инвеститори и њихове фирме су нестали попут хрватских краљева, додуше о њима барем постоје трагови да су постојали у виду натписа на зградама које су правили.

Још један показатељ је врло индикативан. Наиме, напредњачке лоповчине све више паре које су покрали улажу у куповину земље, а све мање у било какве инвестиције. Они наравно јако добро знају у какво су стање довели државу и због тога се грчевито боре да се осигурају.

Овде је важно нагласити да се квалитетним законским решењима и независним тужилаштвом без проблема може одузети и та нелегално стечена имовина конвертована у војвођанске оранице, тако да се не надају превише и да не рачунају како су сигурни. Но, док правна држава не проради ваља покушати сачувати нешто од привредног амбијента који ће бити каква таква основа за опоравак земље након уклањања пошасти Вучићеве власти.

У том погледу важно је сачувати неколико преосталих стратешких ресурса. Прво је пољопривредно земљиште у власништву наших држављана и државе Србије. Овде се ради о неколико милиона хектара релативно квалитетне земље и водни ресурс који се може користити за наводњавање.

На овим површинама се могу произвести значајни вишкови хране, али и пристојна количина различитих врста биогорива и других материјала који спадају у оне који се могу рециклирати и сходно томе не оптерећују природу. Те фабрике на отвореном са проширеном палетом излазних производа могу и морају бити значајни замајци привредног развоја у блиској будућности.

Други важан ресурс су разне врсте рудних богатстава које се код нас нажалост третирају на начин идентичан оном у Африци. Наиме, рударство има смисла и неколико пута у нашој историји нас је проналазак неког битног материјала значајно погурао и утицао на неке велике и значајне историјске победе. Али увек су победе ишле тако да су наши рудници стварали вредност за нашу заједницу.

Међутим, Вучић у стилу колонијалног управника наше ресурсе поклања другима у замену за то да га подржавају да доживотно буде владар Србије. На тај начин српско друштво трпи само штете и буквално не види никакве користи од рударства те је онда потпуно природна побуна која се око те теме дешава широм земље. Много би све другачије било када би се минералне сировине прерађивале код нас и правиле вишесутруку додатну вредност која би се онда даље користила за општи интерес.

Ту треба узети пример рудника угља које радници, али и читава српска јавност бране јер негде сви осећамо да су нам ти рудници помогли када нам је било најтеже током санкција и ратова деведесетих. А није да не загађују и није да не би уместо њих у колубарском крају могло да се ради и нешто друго, али укупно гледано позитивне ствари су претегле.

У том смислу треба посмтрати и јадарит кога нипокоју цену не треба дати у корупционашком аранжману са Рио Тинтом или заменским комбинацијама које Вучић тренутно договара. Јадарит као национално благо може се експлоатисати само у државној режији на начин на који се ради са угљем. Трећи ресурс је државна контрола производње електричне енергије где се мора поставити јасан циљ да та делатност увек мора имати префикс јавног интереса. То подразумева да систем производње, преноса и дистрибуције електричне енергије не може бити продат изнад 49% и да управљачки део мора бити у државним рукама.

Такође, већ споменути природни ресурси које имамо треба да буду стављени у функцију максималне производње и складиштења електричне енергије као тржишно вредног производа чијом продајом се могу остварити велики профити који се потом могу стављати у функцију даљег развоја, али и санације насталих штета. Примера ради, Немачка је део своји затворених рудника угља и јаловишта претворила у дивна вештачка језера која су постала праве туристичке атракције и данас нико не би рекао да је то у блиској прошлости било место велике девастације природе и значајног загађења.

И коначно, највећи ресурс који још увек имамо су људи и ту мора ићи главно улагање. Школе у којима би се значајно појачало изучавање две фундаменталне науке, математике и филозофије уз значајније учење природних и техничких наука врло брзо би створиле нови нараштај спреман да памећу дода огромну енергију Србији и да створи потпуно нову развојну базу.

Примери Ирске, Естоније, Финске као и многих азијских земаља јасно показују снагу добро конципираног образовног система. А пример Кине пак показује то да је Америка покренула ратна дејства не оног тренутка када су кинези направили носаче авиона или неко друго оружје, већ онда када су одлучили да значајно повећају издвајања на образовање нових генерација базирано на математици, музици и сценском покрету. То је био сигнал да Кина жели да постане сила број један у свету.

Зашто ја све ово пишем?! Јасно је да је напредњачки мехур од сапунице пред пуцањем, а када се то деси и Вучић ће брзо бити демонтиран. И када је већ тако, ред је да народу прикажемо да постоје алтернативе и да нам се не сме десити да оде једна лоша власт, а да је замени друга која ће наставити да ради по истом моделу.

Истина о Вучићевом отварању аутопута: „Мега пљачка са стечајним управником Хилом“https://t.co/jVblwZsLWF

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 29, 2023

Ознаке: Александар Вучић, аутопут, пљачка буџета