Прочитај ми чланак
Србија је у врху европских земаља по броју жена оболелих од рака грлића материце, што је према мишљењу гинеколошког хирурга Јована Рудића из београдске гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт само одраз некултуре и незнања припадница нежнијег пола.
Ова врста канцера је уз рак дојке и дебелог црева најраспрострањенија у Србији, али је за разлику од друга два најлакши за дијагностику и лечење. Утврђује се најједноставнијим Папаниколау тестом и колпоскопијом, а ова врста прегледа може се потпуно бесплатно обавити у свакој амбуланти у Србији. Ипак, из страха од резултата или неупућености, жене избегавају редовне гинеколошке прегледе, па канцер грлића материце последњих неколико година хара Србијом и чини шест одсто свих смртних случајева код жена у Србији. Сваког дана умре једна жена од ове болести.
Зашто у Србији у 21. веку влада страх од гинеколога?
– Не знам, али то је свакако озбиљан проблем. Сви ми имамо сигурно у свом окружењу бар једну жену која не практикује гинеколошки преглед никада. А сасвим сигурно, та иста жена има свог фризера и козметичара. А иронија је у томе што преглед који им може спасти живот могу обавити бесплатно у било ком Дому здравља. Могу да бирају доктора, време, дан, доба године, да телефоном закажу преглед. Требало би да издвоје само један сат у години за превентивни преглед и ова драматична ситуација би се умногоме поправила.
Када, ипак, одлуче да се јаве лекару?
– Нажалост, кад је болест већ у поодмаклој фази, а тада више ни хирургија не помаже. Ова болест почиње углавном без икаквих симптома и тегоба. Када се јаве први болови и крварења, тада је већ углавном касно да се било шта уради.
Шта је узрочник канцера грлића материце?
– ХПВ вирус, који се открива Папаниколау тестом и колпоскопијом. Уколико се утврди постојање овог вируса, ради се његова типизација и примењују различити видови лечења, операција, зрачење, некад само редовно праћење стања. Проблем је и то што је пре десетак година ова болест била резервисана углавном за жене у средњем животном добу, а данас имамо све више девојака у двадесетим годинама које се суочавају са овим проблемом.
Који је разлог за то?
– Промискуитет, прерано ступање у сексуалне односе, и то без заштите. ХПВ вирус преноси се искључиво полним путем.
Где видите решење?
– Очигледно би требало да уведемо законску обавезу да жене најмање једном годишње обаве контролни преглед код изабраног гинеколога. Овако су проблем решиле многе европске земље. Уколико данас у Европи оболите од рака грлића материце, трошкове лечења сносите сами, јер нисте испоштовали законску обавезу и отишли код лекара. Тако се њихови лекари врло ретко и срећу са овим обољењем, па ми овде у струци знамо да се нашалимо да могу да долазе код нас на обуку јер немају на коме да се обуче ни за лечење, ни за операцију.
Каква је ситуација ван Београда?
– Велики је проблем то што у Србији имамо око 2.000 лекара без запослења, а по унутрашњости један лекар покрива неколико градова и села. Има целих области које покрива на пример само једна жена која ради Папаниколау тест. И шта се онда дешава кад та жена оде на годишњи одмор? Ако желимо да се изборимо са раком грлића материце, треба нам још обучених лекара, који ће бити доступни свим женама, па и онима у најудаљенијим деловима земље. На здрављу жена се мора радити, јер сваке године у Србији нестане један град, толико више људи умре, него што се роди.
Док се редовне контроле избегавају, последњих година је у Србији све актуелније да се наручује и плаћа порођај царским резом.
– Моја супруга се оба пута породила природним путем, па из тога можете да закључите какво је моје мишљење. У Србији, према закону, царски рез по жељи није дозвољен, али све више се иде ка томе да постане могућност. У време када сам ја учио постојале су само две индикације које упућују на царски рез: плацента превиа централис и апсолутно сужена материца. Исто тако, у време када су моји учитељи учили гинекологију број изведених царских резова у Србији је био једноцифрен, данас чини четвртину укупних порођаја и има тенденцију раста.
То потврђује да се ова врста порођаја наручује преко везе и за новац?
– Живимо у земљи Србији.
Које су предности и мане ове врсте порођаја?
– Предности су очигледне и права је срећа што данас имамо читаву палету антибиотика који помажу код спречавања евентуалних накнадних инфекција, али шта ћемо када ти антибиотици више не буду деловали на бактерије? У сваком случају, ово није спорна тема само у Србији, широм света се организују научни скупови на којима се о томе полемише.
Прокоментаришите тренутно стање у здравству и најављено смањење плата у јавном сектору, којим ће понајвише бити захваћена ваша струка?
– Најбоља деца и најбољи ђаци уписују медицину. Српско здравство почива на ентузијазму, а не на новцу. И без обзира на многе афере око корупције у редовима лекара, увек бих стао у заштиту својих колега. Не треба судити о свима на основу појединачних случајева. Чињеница је да многи од нас раде и у приватним здравственим установама, то је општепознато. Али, требало би да се зна и да је заправо страшно у каквим условима, како и за колико новца радимо. Оно што мој позив чини узвишеним јесте могућност да некоме продужите живот или да на свет донесете нови. То нема никакве везе са новцем, и сваки пут када говорим о томе, па и сада, прође ме језа.
Шта је оно што бисте издвојили као тренутно највећи проблем лекара у Србији?
– То више није ни недостатак материјала, лекова, ни кадра као што је некада био случај. Мислим да струци недостаје усавршавање, неопходно је да се лекари едукују у иностранству, да иду укорак са светом, а тога готово да више и нема. И упркос томе, морам да кажем да имамо изузетан кадар и са сигурношћу тврдим да не постоји земља у којој ћете добити бољу здравствену услугу, него у Србији, у смислу лечења и хирургије.
Како онда реагујете на то што се лекарима у домовима здравља практично брани да раде свој посао. Имају тачно одређен број рецепата које могу да издају у току месеца, па уколико га премаше, добијају негативне поене, смањење плате, па и суспензије?
– Ја много волим свој посао и да могу опет да бирам, не бих га мењао. Сигуран сам да исто мисли и већина људи у здравству. То о чему причате… Па, стварно ми је жао зато што је тако, али то је ствар организације здравства и нису моје сфере интересовања. Не бих то коментарисао!
(Вести онлајн)
