Pročitaj mi članakSvako odustajanje Srbije od odnosa reciprociteta u regionu svodi se na pristajanje na tabu o srpskoj krivici.
1.
Ко би рекао да ће се поруке Ивице Дачића Црној Гори и Македонији, тек мало јаче од рутинских, откотрљати низ брег и нарасти до мере да отворе још један од петооктобарских табуа? Реч је, наравно, о регионалној позицији Србије.
Шта је рекао Дачић? Ништа више од тога да би Србија могла у међународним телима да гласа против интереса Црне Горе и Македоније уколико оне наставе да гласају против интереса Србије. Реч је дакле о реципроцитету, старом рутинском правилу дипломатског саобраћаја – како ти мени, тако и ја теби, ништа мање, ништа више. Реч је, међутим, о томе да рутинска правила важе на сваком месту где не важе специјална. А тамо где важе спацијална правила помињање рутинских изазива саблазан.
Како год – без обзира да ли је Дачића на такву изјаву натерала најава новог пролетњег гласања о пријему Приштине у Унеско (прошле године Подгорица и Скопље гласали су против Србије) или српски шеф дипломатије тестира регионалне ефекте промене односа у свету – реч о потреби за дипломатским реципроцитетом тешко да може по себи бити скандалозна. Скандалозно је, међутим, било све оно што је уследило после ње.
2.
Званична Подгорица на Дачићеву изјаву није реаговала, вероватно је разумевајући као пробни балон за који је још рано да оптерећује односе две земље. Македонско министарство дипломатије реаговало је углавном с мером, дајући до знања да је свесно да се „загрева атмосфера за следеће гласање за улазак Косова у Унеско“ и да политичари „не би требало да руше пријатељство које постоји између Македоније и Србије“. Није било реакција ни из Брисела ни из било које европске престонице.
Али зато су жестоки напади на Дачића дошли из саме Србије. Најпре су се усијале друштвене мреже, да би ЛДП Чедомира Јовановића оптужио Дачића да „свесно нарушава односе у региону и тако изазива и провоцира реакцију земаља у суседству“. Невладиник Александар Попов, по свој прилици, верујући да у свету чије ставове он преводи на српски, нема подршке ни за какав реципроцитет, описао је Дачићеве речи као „претњу“, али „празном пушком“. Осим, додао је, ако Дачић не очекује подршку оног света чије ставове Попов не преводи на српски. Па Попов каже: „Осим ако Србија не мисли да би ’већи брат’, а то је у овом случају Русија, могао да се обрачуна са онима који су радили против српских интереса“.
Пет комесарских минута из партизанског филма дочекао је Ненад Чанак, који је захтевао Дачићеву оставку због десних скретања, будући да његови „провокаторски и хушкачки иступи“ представљају „увреде на рачун суседних држава и уводе регион у стање ратне психозе“. Да нема патриотизма без „антифашизма“ Чанак је илустровао рекавши како је Дачић „пример модерног квислинга који без стида промовише туђе интересе и још их представља као патриотизам“. Жао ми је Дачића, али његови противници су о проблему који је дотакао рекли више од њега, макар да им то и није била намера.
3.
Дакле, ако је захтев за дипломатским реципроцитетом између Србије и суседних земаља „нарушавање односа у региону“, како кажу чедисти, то ће рећи да стабилност региона чува досадашња пракса – да земље Централног Балкана на међународној сцени гласају против Србије, а да се она понаша као да је то нормално и да, наравно, никад не покуша да узврати истом мером. И та ствар међу досадашњим међународним менторима региона неће бити подржана, па Дачић пуца из празне пушке, просветитељски нам отвара очи Попов.
Конфигурација мирног региона и две деценије онога што он, Попов, који над тим миром бди већ две деценије, назива „мировним процесом“ почива на чињеници да није добар било какав реципроцитет, него да се још увек крхки мир има градити тако што његову цену треба да плате Срби и Србија. Наравно, то се показало на гомили примера безочне неравнотеже протеклих година, од политичких уступака које је Србија чинила суседима, не добијајући било шта заузврат. Ту врсту равнотеже, у којој стабилност региона зависи од слабљења Србије, како уочавају и Попов и Чанак, нарушава Русија, чији потези од политичких, преко економских, до војних, Србију јачају и тако, авај, безнадежно дестабилузују регион.
Свако идеолошко оправдање такве регионалне конфигурације неизоставно свој разлог проналази у српској кривици, и то не само за ратове из 90-тих него кривици комплетне српске модерне историје. Наравно, онај о чијој кривици смо се на међународном нивоу договорили, тај не само да не може да очекује никакав реципроцитет у дипломатским односима, већ сваки његов захтев за тим има снагу историјског ревизионизма.
4.
Наравно, од Чеде, Попова и Чанка, поузданих људи који никад између страног интереса и интереса своје земље нису изабрали да заступају овај други, не треба очекивати да под старе дане погреше први пут. Чињеница, међутим, да су они скочили да бране интерес Македоније, Црне Горе или Хрватске много срчаније него и сами званичници ових земаља говори много. Наравно, то не значи да ће Скопље, Подгорица и Загреб поздравити да регион настави свој политички саобраћај у маниру реципроцитета, који искључује мантру о српској кривици. Али значи да најжешћи фронт против промене тих односа неће бити у региону већ у самој Србији и њеној петој колони.
Промена тих односа – која јесте услов без кога ни Србија ни Срби неће опстати – свог највећег противника ће у сваком случају наћи унутар српских олош-елита, у чије име су овај пут наступили њени најиспорфанисанији и најбестиднији представници. Ради се, међутим, о томе да ће свака идеја о Србији која се бави својим пословима, где спада и то да се према другима понаша исто онако како се они понашају према њој, постати унутрашњи casus belli.
Тај рат олош-елите, и са либералноиг и са националног крила, започеле су много пре ових бурних реакција на Дачићеву изјаву, разумевајући да време први пут за 20 година не ради за њих, и неће престати да га интензивирају. Са тим елитама на леђима Србија неће почети да се бави собом у категоријама сопстевног интереса. Избегавање тог рата – у основи културног рата – могуће је само коначним одустајањем од тих интереса и непрестаним угађањем олош-елитама. И то ће, нажалост, бити први избор Србије, пре било каквог дизања носа изнад воде, пре свих осталих избора, који неће губити време да стану пред њу.
