Pročitaj mi članakMožda smo taman navikli da budemo ovce, ali u predstavi koja sledi će se tražiti vukovi.
1.
Док је Америка на путу да се избори са шоком од победе Доналда Трампа, који јој се догодио, за Европу, којој ће се тек догодити, то не важи. Наравно, то је само још један детаљ који илуструје виталност Америке и декаденцију Европе, која поново више личи на распадајућу Музилову „Каканију“ од пре сто година него на себе од пре пола века.
Из те каканијске вреће измигољила је и резолуција Европског парламента, у којој је било умесно поређење руских медија са Исламском државом. Али она не илуструје однос Европе према Источном Царству, тек посредно показујући експлозију страха и зебње европских елита пред Трамповом победом. Сам центар те бедне расистичке резолуције био је један од оних европских сентимената какви су континент умели да запљусну уочи великих катастрофа.
Да европска мука буде већа, одлазеће америчке елите не показују намеру да своју одсудну одбрану пред Трампом поставе на Менхетну, него у Берлину. А то ће рећи да су досадашње кризе које су тресле Европу – од финансијске, преко економске, до мигрантске – бити лук и вода према оном што следи. Са Франсоом Фијоном и Марин ле Пен, као најозбиљнијим председничким кандидатима, Француска ће, по свој прилици, дезертирати из те бесмислене одбране, што ће за почетак увећати неразумевање међу највећим европским центрима, у којима Виктор Орбан више није усамљени јахач на коњу „нелибералне демократије“.
2.
Док америчке елите сведоче о својој виталности, а европске о својој декаденцији, српске сведоче о својој незнавености. Не може се другачије описати апел овдашњих либералних елита Саши Јанковићу да уђе у председничку трку. Јер ухватити се укоштац са проблемима савременог света године 2016. са Јанковићем исто је што и тражити „поштеног комунисту“ да поведе земљу 1991. Речју, једно сасвим европско одбијање да се разуме Дух Времена.
На истом трагу је незаобилазни примерак те незнавености Иван Меденица, који, сасвим парадигматски, жали што још увек живимо у земљи у којој су идентитетска питања још актуелна, а не као у „развијеном западном свету, где су апсолутно апсолвирана“, заборављајући малу ситницу: тектонске промене којима присуствујемо у свету груписаније су око идентитетских питања него око хлеба. Сличних будалаштина тек ћемо се наслушати, тепих је тек почео да се измиче.
Срећом, овдашње политичке елите, шта год о њима мислили, нису моронске колико друштвене. Зато је добро што Србија као свој европски прозор отвара све више онај Орбанов, утолико пре што се кроз тај прозор јасније виде питања суверенитета и идентитета него интеграција.
Наравно, догађаји који следе дубоко ће временом променити смисао европских интеграција Србије. Мантре Брисела о даљем проширењу више нису више од одјека давно изговорених речи. Водеће европске земље, пре свих Немачка и Француска, губе интересовање према земљама кандидатима, без могућности да им посвете било какву пажњу, ни у политичком ни у економском смислу.
Не треба сумњати да ће бити нових захтева о испуњењу „демократских стандарда“, али иза тих захтева неће стајати никаква идеја о интеграцијама, већ само нова посттрамповска запањујућа антируска реторика Европе. И, што је још важније, иза тих захтева неће више стајати ништа – ни штап ни шаргарепа, само ехо једног света који је пропадао много брже од сопствене спознаје тога.
3.
Балкан, нажалост, неће избећи политичку кризу која ће погодити Европу. Али умор од евроинтеграција и свест о томе да се ЕУ у годинама које долазе неће ширити неизбежно ће мењати координате балканских политичких елита. Свест да се та непозната сила која мења ствари неће појавити повећаваће њихову самосвест и одлучност да те земље могу да се ослоне само на сопствене снаге. Без европске, у пуном светлу ће се показати и америчка мантра о „евроатланстским интеграцијама“, као друго име за предају суверенитата појединих земаља у руке НАТО, и ништа више од тога. Још једна испушена лула.
Иако ће много тога у њој пропасти, Европа, наравно, неће. Али ће, на ивици рецесије, ући у године свог идентитетског и структурног самоиспитивања. Земље које су успех тражиле и развијању свог вазалног идентитета, посебно оног који се нудио да буде искориштен против непослушних земаља, улазе у фазу неподношљиве самоће, и у предстојећој кризи неће имати много шанси.
Земље које су ових деценија умеле да сањају о својој слободи добиће прилику да своју судбину у приличном делу узму у своје руке. Да се разумемо, неће тај свет бити ни бољи, ни угоднији ни хуманији, можда ће чак бити и мање предвидив. Међузависност земаља и даље ће постојати, али ништа више неће бити исто. Биће то свет у коме ћемо чешће изговарати имена појединих европских земаља, а ређе име континента. Можда смо навикли да будемо овце, али у овој представи ће се тражити вукови.
