Прочитај ми чланакПадом медија у коме је антиципирана будућа Војводина као још једне верзије анти-Србије може да почне битка за српски север.
1.
Не верујем како је Вучић био наиван верујући да ће добити да влада Војводином тек тако што ће победити на изборима, колико год убедљиво. Ради се, међутим, о томе да му је победа била неопходна као извор легитимитета да би уопште могао да купи карту за ту битку. Ту тривијалну чињеницу – о важности избора за обављање власти – потребно је подвући само зато што поражена страна, видећемо, свој лош резултат на изборима никако није доживела као губитак легитимитета, а самим тим ни као разлог за одустајање од власти.
Одговор на питање где изборни губитници црпу легитимитет за даљу борбу, као пасијанс се отвара у догађајима око тамошње телевизије, места које на најмањем могућем простору садржи све војвођанске ликове, све заплете, све контроверзе и, наравно, све замке. Зато је борбом за РТВ почела ништа мање него битка за Војводину – nota bene! – можда најодсуднија политичка битка ове генерације Срба, место на коме Србија није без шанси да преокрене две и по деценије рђавог тренда; али и место на коме може да потоне, можда заувек.
2.
Није РТВ била тек Пајтићева телевизија, како то данас каже Вучић, истина, не вођен потребом за правом дијагнозом, већ за погађањем политичког циља.
Она је била много више од тога. Много више и од Демократске странке, која се, заједно са корумпираним Чанком, од мотора за дистанцирање Војводине од Србије (преко Статута и адекватне економске и културне политике) претворила у пуког клијента и задриглог корисника тог процеса.
Има томе већ дуго да је РТВ учинком на деструкцији Србије зарадила виши чин и од врха ДС и од врха Лиге, тако да њен пад за будућност Војводине није мање важан од Пајтићевог.
Али није то крај пирамиде разарања у ходу према њеном врху. Сад већ бившим уредницима РТВ, посебно док се бусају у прса свог невиђеног професионализма, са много разлога могло би се поставити питање да ли је легитимација тог професионализма садржана и у чињеници да је највећи утицај на ту кућу и те уреднике имао један проносирани шовинистички медиокритет нивоа Динка Грухоњића.
Како је било могуће да је један тако мали формат имао тако велику улогу? Како је, уосталом, било могуће да уређивачку политику ове куће у њеној најрадикалнијој фази, уместо локалних аутономаша, реализује група проверених новинарских компрадора са Б92?
3.
Једноставно: Грухоњић – опскурни полуинтелигент кога нико није запамтио ни по једном луцидном тексту или закључку – имао је на РТВ улогу поштара те скаута и протежеа младих кадрова, док су они чију пошту је разносио, како је и ред, били ушушкани у дубокој сенци. Истовремено, новинарски легионари из Београда, који су водили ову кућу од тренутка кад се доласком на власт Бориса Тадића рачунало да је сваки отпор Србије мртав и да ваља убрзати процесе, показали су да војвођански сепаратизам ни у својој комунистичкој ни у посткомунистичкој фази није био производ унутрашњег кретања локалних маса, него је наметнут одозго. Не, дакле, из Новог Сада ка Београду, него обратно, док је у Београд упловио из средњоевропских католичких кругова.
Није отуда РТВ била значајна по томе што је била посебно гледана и утицајна, већ по томе што је била антиципација саме будуће Војводине – још једне верзије анти-Србије на Балкану – што је, дакле, била реторта у којој је годинама предано стваран либерални црв-језик (Wormtongue) војвођанског удаљавања од Србије. Појачано хрватско обавештајно и пропагандно присуство у Војводини, које је толико обележило последњу фазу РТВ, било је такође део пројекта, наметање модела и регионалног покровитеља. За разлику од самосталне Црне Горе, која је као таква наставила да буде тачка притиска на Србију, Војводина би у том пројекту, иако завршни ударац, требало да буде само плен, малено парче света сувише добро да би остало са Србијом.
4.
Колико самостална Војводина није производ унутрашњег кретања – што, наравно, не значи да у самој покрајини нису створени пунктови таквог става – показује и то што је већи отпор сменама у РТВ пружен у Београду него у самом Новом Саду. Али језик тог отпора није био ни језик права ни правде, утолико пре што није ни било могуће наћи правне прекршаје у смени. Он је био црв-језик, дакле експлицитно политички, па су тако смене сувише „нагле“, оне су „отворен политички притисак“, „политичко и идеолошко уподобљавање“, „недопустив однос власти према јавним сервисима“, „катастрофа у најави“, „урушавање слободе медија“, „повратак у 90-те“…
Проблем тог црв-језика јесте у његовој арбитрарној хотентотској легитимацији. Елем, кад „ми“ смењујемо „њих“, то је освајање слободе медија, а, кад „они“ на исти начин смењују „нас“, онда то је напад на ту слободу. Кад „ми“ рушимо „њих“, то је зарад будућности свих нас, а, кад они „руше“ нас, то је „повратак у екстремистичку прошлост“. Проблем са таквом аргументацијом није само у томе што су њени носиоци на РТВ у односу на своје претходнике сузили капацитет слобода само на представнике либералног дискурса него и у томе што је она само на корак од тога да сутра инсистирање на јединству Војводине са остатком Србије буде делегитимисано као политичко мрачњаштво, а одлазак покрајине као брига за интересе и будућност њених грађана. Уосталом, све смо то већ видели; није ли се годинама легитимитет у јавном простору стицао тако што смо се залагали за отцепљење Косова и Метохије и одвајање Црне Горе, а трајно губио залагањем за јединствену Србију или заједничку државу са Црном Гором.
5.
Ако се слажемо да су Грухоњић, Арежина и остали мале карике, значајне само по томе што воде ка правим играчима, онда ћемо лако закључити да ће се странци много озбиљније укључити у догађаје са РТВ. Уосталом, нису џаба Грухоњић и онај нунсовац Обрадовић заскочили Девенпорта да их брани. Наравно, браниће их, још како ће их бранити. Интернационализоваће их.
Са друге стране, није Вучић други пут за кратко време – после стајања на страну РС прошле недеље – ударио само у витални интерес странаца бацивши бомбу у њихов забран, у коме је стваран црв-језик одвајања Војводине. Он им је, наиме, отео још један медиј, притом их изненадовши, будући да су мислили да се на то нико неће усудити. Нема зато сумње да ће настојати да свим могућим притисцима делегитимишу смене на РТВ; нема сумње ни да ће то високо поставити као прворазредно „демократско питање“; а нема ни сумње да ће се на то подићи западне агентуре, да ће се примити проверене другосрбијанске легије и колоне корисних идиота, попут ДСС, којој је већ пошло за руком да изрази „најоштрији протест поводом брзопотезних кадровских промена у РТВ“.
Битка за Војводину је почела, можда у последњем моменту кад Србија још може да има иницијативу. Биће веома важно да места у покрајинској оперативи добију прекаљени политички борци, а не они који ће настојати да пацификују свет попут Грухоњића преузимајући његов разорни црв-језик. Колико сутра – крајем новембра 2018 – обележићемо стогодишњицу присаједињења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Смисао данашњих промена на РТВ очитоваће се у томе коме ће она и којим језиком испричати повест о том великом јубилеју.
