„Поносан сам да сам Србин и поносан сам да сам Југословен“, рекао је Никола Тесла краљу Петру ИИ приликом њиховог сусрета у Њујорку током Другог светског рата. Његово просрпско и пројугословенско, можда чак и ројалистичко стајалиште, добро је илустровано чињеницом да је у међуратном периоду даровао једно четничко удружење

Појам „четник“, сваки пут када се изговори или потегне у данашње доба, изазива снажну поларизацију нашег друштва и доводи до манифестације најдубље поделе у српском народу: на присталице „напредних идеја“, и на „традиционалисте“.

Некада није било тако, и савремено схватање четништва највећим је делом последица збивања из међуратног и периода Другог светског рата, без обзира да ли сте поборник историјских или параисторијских истина. Четници су, тада, били ројалистички и пре свега српски националистички борци; оригинално, међутим, њихов ројализам није био претерано изражен, пошто је доминирао национализам.

Кажемо оригинално јер, супротно ономе што многи неупућени људи мисле, четници нису настали у доба након Априлског рата и слома Краљевине Југославије већ крајем XИX и почетком XX века. Премда је дубровачки Србин Матија Бан, по коме београдско Баново брдо носи име, сковао реч „четник“ још 1848. године (исти човек је сковао и реч „Југословен“), када је на темељу једног пољског приручника написао „Правила о четничкој војни“, прве праве „четничке“ одреде основали су Бугари утемељењем ВМРО-а (Унутрашња македонска револуционална организација) у Солуну 1893—94. године.

Ти Бугари, који ће међу Македонцима врло брзо проширити великобугарску идеологију, називани су комитима: „комит“ значи „припадник комитета“, а „комитет“ се односи колико на специфични вид организације којом се управљало путем комитета односно одбора (свака чета била је мали борбени комитет), толико и на конкретне комитете који су контролисали те оружане групе (сам ВМРО био је при оснивању назван „Бугарски македонско-одрински револуционарни комитети“).

Срби у неколико градова свог краљевства оснивају четничке Централне одборе 1902, а септембра месеца наредне године, нешто након Мајског преврата, долази до реорганизације више тих комитета и формира се Српски комитет, познат и као Централни револуционарни тајни одбор као и Централни одбор српске четничке организације. Њихова борба била је помало задоцнела, јер су у тим критичним деценијама крајем XИX века Бугари већ добрано загазили у бугаризацију Македоније, али није била ни без основа ни без наде да се ствари могу преокренути на нашу воденицу.

То се посебно показало у тој деценији која је претходила Балканским ратовима, када су српски комити били врло активни на Косову, Метохији и у Македонији. Многи је потоњи великоратовски херој за српску ствар своју каријеру почео управо у комитским редовима. Ипак, наших је комита на том простору било много мање од бугарских „колега“: када је избио Први балкански рат, постојало је 110 бугарских, 108 грчких и само 30 српских четничких одреда (као и пет влашких).

Тада су у срском народу речи „четник“ и „комита“ били синоними и користили су се равноправно (Бугари су користили само реч „комита“ док су Грци били „андарти“), премда је „комита“ у нас ипак била донекле популарнија, вероватно због „напредног“ призвука (у то је време национализам још увек привлачио социјалне револуционаре којима је монархија била пре свега оруђе за испуњење циљева а не циљ сам по себи; нигде се то није боље у нашој историји демонстрирало него током поменутог Мајског преврата када је брачни пар Обреновић брутално ликвидиран из чисто националних побуда, и након којега република није проглашена само због спољнополитичке ситуације).

Али, након Првог светског рата међу Србима реч „комита“ практично замире и остаје само „четник“. Разлог вероватно лежи у наведеном призвуку: карађорђевићевској монархији која је тежила свом самоодржању више је лежао „традиционалистички“ призвук; уосталом, током Солунског процеса обрачунали су се са главним виновницима револуционарног регицида из 1903.

У том међуратном периоду, четничка удружења била су водеће српске али и југословенске патриотске организације. Дакле, четника је било и Срба и Хрвата и Словенаца, али нису сви били у истим групацијама. Шта више, била су то ривалска удружења, нека поменутих пројугословенских а друга просрпских стајалишта, једни за Црну руку а други пак за Белу (ону која је предвођена будућим генералом и премијером Петром Живковићем у Солуну стала уз краља Александра и лажно сведочила против Аписа и другова).

Под утицајем Југословенске демократске странке (често једноставно називане Демократска странка, понекад и Демократска заједница) на чијем је челу током читавог периода Краљевине СХС/Југославије био Љубомир Давидовић (од 1919. па све до смрти 1940. године, када га је наследио Милан Грол) налазило се Удружење четника за слободу и част отаџбине.

Оно је било прво, и тек након тога основали су припадници Народне радикалне странке своје супарничке организације под називима Удружење српских четника за Краља и Отаџбину те Удружење српских четника „Петар Мркоњић“. Те две групације су се 1925. године ујединиле у Удружење српских четника „Петар Мркоњић“ за Краља и Отаџбину, на чијем је челу био Пуниша Рачић, барем до 1928. године и скупштинског атентата на Стјепана Радића.

Касније се од те организације отцепио Илија Трифуновић-Бирчанин и основао Удружење старих четника, дакле ветерана који нису примали нове чланове који су им хрлили из користољубља, док је у лукративну фотељу председника оног радикалског удружења сео Коста Пећанац, намеран да прими све који су вољни да плате. Тако је 1938. године у том просрпском четничком друштву било хиљаду одбора по читавој земљи са скоро пола милиона чланова, махом српских сељака и малограђана, са незнатним бројем интелектуалаца.

Једни су, дакле, били под идеолошким утицајем Српска националистичке омладине, радикалске организације, док су други идеолошки били уз Организацију југословенских националиста (популарну Орјуну) која је тежила интегралном југословенству које је полазило од концепта јединственог југословенског народа подељеног на три племена.

Којој год организацији да су припадили, четници су режиму у међуратном периоду углавном служили за обрачун са неистомишљеницима, за разбијање штрајкова радника и демонстрација те политичких зборова пре избора, а ретко за борбу против пробугарских комитских банди које су деловале у Македонији, пошто се у та удружења није улазило из убеђења него из користи, па је мали број њих био спреман да ризикује живот.

Тако је и њихова друштвено-политичка улога била ограничена чињеницом да им је вођство било корумпирано, чланство користољубиво а свеукупна организација лишена неке дубље идеолошке основе. То се најбоље видело када је наступила окупација а Коста Пећанац као председник тог највећег просрпског удружења, одмах ступио у отворену колаборацију са Немцима, навикнут на лагани живот у којем га други поје и хране.

На овде приложеној слици можете видети споменицу коју је једно четничко удружење издало свом дародавцу, „господину Николи Тесли, великом научнику“. Које је то удружење било? Слика није најбоља, али се на основу печата на дну документа може закључити да се ради о Удружењу четника за слободу и част отаџбине. Ако је тако, то је онда оно пројугословенско удружење.

Њима је наш највећи научник и проналазач упутио неки новчани дар а они су њему узвратили споменицом. У питању је 1938. година, али је месец тешко разазнати: вероватно се ради о 28. јуну, због Видовдана, али може бити и да је јул или август. У питању је одбор из Беле Цркве, ако добро разазнајемо шта пише.

Међутим, оно што при идентификацији овог удружења буни јесте чињеница да се у доњем десном углу налази слика Косте Пећанца, али то са друге стране може бити компромисни и интегралистички омаж том војводи који се као четнички војвода прославио у Српској акцији у Македонији, током Првог и Другог балканског те Првог светског рата. Уосталом, на врху су Воја Танкосић, војвода Вук, Јован Бабунски… Дакле, сви најважнији.

Како год било, Тесла је био присталица неких предратних четника, којих тачно није претерано важно, мада су вероватно у питању ти пројугословенски, будући да је Тесла био космополита и интернационалиста, Југословен, премда увек Србин.

Уосталом, током сусрета са краљем Петром ИИ у Њујорку 1942, казао је: „Поносан сам да сам Србин и поносан сам да сам Југословен. Наш народ има толико снаге, да нема силе која га може разорити. Хитлер ће пропасти и то брзо, а Југославија ће ускрснути. Величанство… Чувајте Југославију. Ја се надам да ћу доживјети, и то ће ми бити најрадоснији час у мојем животу, кад се Ви вратите у велику и сретну Југославију.“

А то се може закључити чак и из оног често злоупотребљеног телеграма упућеног Влатку Мачеку. Наиме, овај му 25. маја 1936. године честита поруком: „Великом сину народа србског а домовине Хрватске, вођи човјечанства у борби са природом честита у име хрватскога народа, др Влатко Мачек“ а Тесла му наредног дана одговара: „Хвала на много циењеној честитки и почасти, једнако се поносим мога србског рода и моје хрватске домовине, живели сви Југославени. Никола Тесла.“ Дакле, Тесла цитира део Мачекове поруке (Хрвати то чупају из контекста па испада да се сам Тесла тако декларисао) и додаје свој пројугословенски став, можда и да би подбо хрватски сепаратизам.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: српска историја, Хрватска