Pročitaj mi članakZagrebački nezavisni istraživački novinar Domagoj Margetić, saradnik Magazina Tabloid, dobio je od Vladimira Cvijana 2014. Godine dokumenta o kriminalu Aleksandra Vučića, SNS-a i njihove bande. Iako se i sam nalazi u nevoljama, Margetić je odlučio da ekskluzivno za ovaj magazin, u nekoliko nastavaka, odgonetne zašto se srpski tiranin Vučić odlučio na likvidaciju stranačkog kolege Vladimira Cvijana, a njegovi tekstovi pružiće odgovor na ta pitanja.
Оно што је Слободану Милошевићу био Иван Стамболић, Александру Вучићу је био и остао Владимир Цвијан. Незгодан свједок. Инсајдер који је знао најпрљавије тајне Вучићевог успона. Човјек чије су информације можда једино што је могло довести и до Вучићевог пада.
Притом није то само тајна финанцијског рекета којег је Вучић наплаћивао српским тајкунима и мафијашима, него се ради о преслагивању односа на Балкану у контексту најпрофитабилнијих „црних“ послова којима се балканска елита бави још од краја 1970. их година.
То су, прије свега међународно кријумчарење наркотика, оружја, опасних материјала, међународног кријумчарења опасног и штетног отпада, кријумчарење људи, органа, а посебно међународно кријумчарење нафте и нафтних деривата из земаља које су под ембаргом међународне заједнице, па су им легални путеви трговине њиховом нафтом напросто – затворени.
Од средине 2000-их том попису напрофитабилнијих међународних послова којима се бави балканска мафија под покровитељством балканских политичких елита (иако их сматрам једном политичком елитом и организацијом) додали су мултимилијунске послове међународног шверца отпадне и за здравље опасне хране, коју шверца хрватско и српско подземље, па га у договору с албанским крим миљеом у Чешкој, Словачкој, Мађарској и другим земљама, продају у земљама ЕУ, након што стару и отпадну храну, посебно месо као сировину предекларирају као месо из Хрватске, Србије или Словеније, у чему им је главну логистику пружао Тодорићев Конзум и Агрокор, или пак словенски Меркатор. Само на тим мафијашким пословима с месом годишње се окрену стотине милијуна еура мафијашких профита.
Владимир Цвијан био је, као Вучићев главни посредник, у свему од самог почетка.
Кад је, наиме, постало извјесно да ће Хрватска бити примљена у пуноправно чланство Еуропске уније, а тиме се и наћи под повећаном, али и ингеренцијом бројних ЕУ институција, многе мафијашке операције морале су се измјестити из саме Хрватске.
Од 2011. па све до 2013. године, већ су и прије него што се Вучић докопао власти, започели преговори кључних играча око преусмјеравања одређених послова преко Србије. У Загреб су тако, интензивно долазили Владимир Цвијан и други, којима је главна задаћа била припремити инфраструктуру за реорганизацију међународног шверца нафте којег је из Хрватске контролирао ратни генерал Иван Чермак, а у суштини те послове координира и води из Швицарске Вања Шпиљак (син Мике Шпиљка, чији је шеф кабинета био Вук Драшковић, а чија супруга Даница годинама дрма управо НИС-ом).
Осим шверца нафте требало је реорганизирати и послове с отпадним месом и храном, али и изузетно профитабилне послове с опасним и посебно штетним отпадима и отпадним материјалима, које пак већ више од два десетљећа контролира оно што називамо – Припузовом мафијом, злочиначка организација коју је ратних 1990-их устројио врх Туђмановог ХДЗ-а, како би се уз помоћ те мафијашке организације и њихових организираних криминалних активности пунио и финансирао ратни буџет Туђман-Шушкове Хрватске.
Осим што су током и након рата Припузови израсли у једну од најмоћнијих криминалних организација у Хрватској, они су контролирали у потпуности Град Загреб и његову власт, али и најпрофитабилније грађевинске пројекте, као практички све важније послове са смећем и опасним отпадом.
И Шпиљак – Чермаковим, али и Припузовим операцијама озбиљно је запријетио улазак Хрватске у ЕУ, јер су се послови с нафтом и дериватима, као и послови са смећем нашли посебно у фокусу интереса институција ЕУ. Зато је Цвијан у Загребу покушао договорити модалитете реорганизације тих послова у будућности преко Србије, а у разговоре је био укључен и тада најмоћнији хрватски тајкун Ивица Тодорић с којим се Вучићев човек у торњу Тодорићевог Агрокора нашао више десетака пута од прољећа 2011. године, па све до краја 2016. године.
Иако се у првих годину дана преговора практички није договорило ништа, цијела се ситуација битно промијенила кад на власт у Србији долази Александар Вучић. Било је то тек неколико мјесеци након хрватског приступања ЕУ, а Владимир Цвијан се сарадницима вратио у Загреб до краја дефинирати с Чермаком, Тодорићем и Припузовима план реорганизације њихових пословних активности које су требале остати испод радара еуропских институција, како би се мултимилијунски бизнис могао наставити.
Уосталом, показало се да пресељење њихових операција у Србију, уз укључивање људи из Вучићевог круга, чије је пуномоћи у рукама тад држао управо Цвијан, који је наступао као њихов опуномоћеник, има више предности. Вучић је, прво преко Цвијана јамчио хрватским тајкунима и мафијашима сигурност њихових међународних кријумчарских активности, за што су наравно плаћали накнаду на офшор рачуне, која се исплаћивала у висини од 25% укупног обрта средстава у појединим пословима, што је понекад знало износити, како је Цвијан забиљежио и око 50% укупних прихода на одређеним пословима.
Друго, Вучићева је власт хрватским тајкунима и мафијашима понудила и додатне аранжмане, за које је у каснијој фази договора и реализације био кључан договор с Богољубом Карићем, с којим је дил договорио особно покојни Цвијан.
Радило се о договорима да нафта из земаља под ембаргом у ЕУ, САД-у и партнерима долази у Србију формално под контролом НИС-а, да би се у НИС-у та нафта чији је увоз забрањен у ЕУ и друге земље због ембарга, декларирала лажно као руска нафта. Потом ту лажну руску нафту од НИС-а фиктивно купује партнерска твртка загребачког Цродуxа, који је донедавно био у власништву генерала Ивана Чермака.
Међутим, у царинским папирима српске царине и хрватске царине, документација о поријеклу нафте још једном се кривотворила, па би се знатан дио тако шверцане нафте декларирао на крају као хрватска нафта намијењена купцу у Швајцарској, да би потом несметано лажно декларирана нафта могла ући у међународне трговинске токове енергентима.
У Цвијановим су документима сачувани бројни царински документи, као и документација и подаци о оффсхоре компанијама преко којих су се водили и организирали ти послови с нафтом и дериватима, за које је било кључно тајно партнерство Вучићеве власти и Ивана Чермака, генерала који је био један од оптужених за ратне злочине над српским цивилима након Олује у Хрватској. , па је те документе и сазнања предао хрватској страни, којој је то било у интересу због заштите нафтних операција које је водио (а и данас води) Вања Шпиљак.
Вучићев долазак на власт у Србији за те је кругове био идеалан тренутак…Уз то Вучићева власт гарантирала је хрватским тајкунским и криминалним партнерима, посебно у погледу кријумчарења отпадне хране и меса у ЕУ, комплетне логистичке услуге Царине Србије, па би се тако црни транспорти хране која је намијењена отпаду, преусмјеравали у Србију, да би се управо у Србији у договору с властима, и уз помоћ Царине, као и ветеринарских и других инспекција, та храна којој је одавно истекао рок трајања, предекларирала, израдили би се лажни документи како се ради о примјерице месу које долази из Хрватске и Словеније, па би тако та отпадна храна преко система Агрокора поновно кружно завршавала у Еуропској унији, а онда би Агрокор и Тодорић, као и други у ланцу још узимали и еуропске и хрватске потицаје за производњу хране управо за ту кријумчарену храну преко Србије.
То је својевремено са мном истраживао по Цвијановим документима, словачки новинар Јан Куциак којег су заједно с његовом заручницом убили у Словачкој управо због тог истраживања.
Цвијанов досје о Вучићу тако је постао „врућа еуропска роба“. Јер доказује токове државних мафијашких послова који се координирају директно с највиших структура власти у хијерархији коју контролира данашњи предсједник Србије.
Међутим, Цвијан је био довољно паметан и педантан да о свему води изузетну архиву и документацију коју је сачувао и похранио на свој црни меморијски стик, којег ми је предао приликом нашег посљедњег сусрета на београдској Славији, у кафићу покрај сједишта Комуналне полиције у Макензијевој улици, у фебруару 2014. године.
Вучић за прање новца користи „Цвијанову шему“
Још у вријеме док је Александар Вучић 2012. године обнашао дужност министра обране Србије, Владимир Цвијан је у договору с њим и загребачким партнерима, прије свега с контроверзним подузетником Хрвојем Петрачем из Загреба, с којим су се састанци одржавали у београдском ресторану „Два јелена“, и у присутности одбјеглог хрватског тајкуна Јосипа Гуцића, с Интерполове тјералице, али и у договору с Ивицом Тодорићем, планирали аранжмани за пребацивање новца с тајних рачуна које су до тад у иноземству под контролом Хипо Групе контролирали повјереници ратне политичке елите из Загреба.
Након избијања Афере Хипо, а посебно након што је 2012. године у Аустрији проширена истрага о прању новца преко тајних рачуна, било је потребно што прије наћи трајно рјешење за пребацивање око 47,7 милијарди еура на нову сигурну локацију.
У име хрватских повјереника на тајним рачунима, преговоре су у Београду водили управо Петрач и Гуцић, док је као изасланик Александра Вучића, на састанцима у посебној просторији у дворишту код Два јелена, преговоре водио управо Владимир Цвијан, који је требао изнаћи и правни и организацијски модел како да се новац пребаци далеко изван досега надлежности институција ЕУ.
Коначни аранжман је постигнут тек 2013. године, кад је Вучић учврстио позицију на власти, практички преузимањем контроле над Владом Србије, иако формално није био премијер он него Дачић. Ипак, Вучићева позиција је рерално била снажнија, обзиром да је предсједник Републике већ био Томислав Николић, Вучићев страначки партнер. Требало је, дакле, смислити начин како хрватске ратнопрофитерске милијарде, које контролира мрежа повјереника углавном под контролом ХДЗ-а, пребацити преко Србије на тајне рачуне код банке и у државу гдје ће тај новац бити сигуран од даљњих еуропских, хрватских, међународних или других истрага, које су се у том тренутку водиле и у Аустрији и Немачкој.
Како је дио тајкуна и политичара из Србије, своје операције већ водио и новац скривао код Сбербанк, Цвијан је искористио везе управо с тим људима да се око цијелог посла ступи у преговоре с водством Сбербанка. С друге стране, у том тренутку и у Србији је постојао проблем с тзв. „ципарским парама“, односно с тајним рачунима које је под контролу преузео Млађан Динкић, некадашњи гувернер Народне банке Србије и бивши министар финанција. Око контроле над тим новцем, Вучић је већ започео преговоре с Динкићем, који су завршени крајем 2013. године, о чему многи нису дуго имали информације.
Сад је као и деведесетих требало објединити тајне рачуне под капу једне финанцијске институције, како би се и операције прљавим новцем лакше контролиралеи координирале, па је Вучић дао управо Цвијану у задатак да осмисли схему, попут оне коју су давних деведесетих осмислили покојна Борка Вучић и још живући Фрањо Грегурић, као Милошевићеви и Туђманови представници.
Цвијан је у томе био у предности, јер га је Хрвоје Петрач повезао с данас покојним ратним банкаром из Хрватске – Невеном Бараћем, који је био дугогодишњи челни човјек Дубровачке банке д.д. Дубровник, а ратних је година био особа у коју су подједнако повјерење за скривање и прање новца имали и Фрањо Туђман и Слободан Милошевић.
Цвијан се с Бараћем састао први пут у Загребу крајем 2013. године, кад су почели рад на планирању схеме пребацивања новца код нове банке. Било је одмах јасно да су најпогоднија одредишта за нову операцију скривнаја и прања новца: Русија и Уједињени Арапски Емирати, обзиром да у обје државе еуропске институције и међународне истраге немају никаквих ингеренција. Преко групе тајкуна из Србије, Цвијан је договорио преговоре с врхом Сбербанке о повјереничкој франшизи Сбербанк на Балкану. Тај је споразум подразумијевао улазак Сбербанк у Хрватску, Србију, Словенију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, формално под капом централне Сбербанк у Русији.
Међутим, Владимир Цвијан и Невен Бараћ израдили су „Повјеренички споразум“ на стотину и тридесет и осам страница, на темељу којег су уговорени односи с централом Сбербанк у Русији.
Тим је тајним споразумом уговорено да Сбербанк на Балкану де факто буде само франшиза центзрале, а да ју реално контролирају тајкуни, политичари, припадници криминалног подземља, финанцијски повјереници на тајним рачунима, банкари и транзицијски моћници с Балкана, који ће на тајне рачуне код Сбербанк пребацити новац којег су раније држали на тајним рачунима под контролом Хyпо Групе. Уједно су преко балканске франшизе Сбербанк под контролу стављени и тајни рачуни који су до тад били отворени у Лихтенштајну, а тајни рачуни који су постојали у Јужној Африци, на Малти, у Уједињеним Арапским Емиратима, Ирској, дијелу Сједињених Америчких Држава и Великој Британији, уговорено је да ће све своје „спољне трансакције“, дакле практички све операције новцем с тајних рачуна, осим самог држања новца пребацити такођер у координацији преко балканске франшизе Сбербанк.
Истовремено, тајним је споразумом договорено и да се највећи бивши комитенти Хипо Групе, који су преко Хипа радили највеће мултимилијунске послове, пребаце преко повјереничке мреже управо код Сбербанк на Балкану, обзиром да су исти повјереници који су контролирали тајне рачуне контролирали и ове пословне операције.
Због тога је и било могуће да одмах по уласку Сбербанк на хрватско финансијско тржиште највећа подузећа, тајкунска царства, фирме с највећим финанцијским прометом, али и фирме које су контролирале велика средства на тајним иноземним рачунима, готово преко ноћи своје пословање и рачуне пребаце управо код балканске франшизе Сбербанк.
Након ратног договора Милошевића и Туђмана о заједничким финанцијским операцијама преко иноземних тајних рачуна, операција коју је по налогу Александра Вучића координирао управо покојни Цвијан, била је у том тренутну сигурно једна од највећих организираних операција прања и скривања новца извученог из више држава на Балкану.
Почетком 2014. године, Владимир Цвијан и Невен Бараћ до краја су дефинирали садржај тајног споразума с централом Сбербанк, док се истовремено садржај овог тајног документа морао координирати и с повјереницима на тајним рачунима, који су у споразуму морали судјеловати. Међутим, за Вучића је најважнији дио споразума био пребацивање милијунских операција из Хрватске преко Србије, уз невјеројатну провизију од 45%. од тог постотка, додуше Русима је требало исплатити чак 30% укупног износа, међутим 15% износа од новца који се требао сакрити и опрати преко тајних рачуна остао је под контролом Александра Вучића. „Цвијанова шема“ могла је кренути у реализацију.
Наставиће се…
