Зашто диктатор слави „обилазницу“ око Београда, и шта још хоће да „заобиђе“

Никола Влаховић

06:40 11.07.2023.

Једна од главних пропагандних парола које свакодневно изговара одлазећи самодржац, каже да је за напредак, за прогрес, потребна жртва, те да се баш он лично жртвује. А жртвује се тако што води тешке преговоре са банкарима и инвеститорима, како да још задужи Србију „до гуше", и тамо где треба а углавном где не треба. Жртвује се тако што оптима из буџета, од међународних кредита, од евроспких донација, од разних локалних и регионалних бизниса који су под његовом контролом а у рукама његових силеџија. Укратко, он тврди да је пљачка „цена прогреса", и да то тако мора бити. Ову невероватну тезу, образложиће неком поштеном тужиоцу а касније и судији, па ако докаже да је оправдано пљачкао, а није знао да је законом кажњиво, можда ће „најбољи" студент Правног факултета у Београду једном чути реченицу из Римског права: непознавање закона шкоди. Не амнестира. Или, у оригиналу: Игнорантиа јурис нон еxцусат. Њему би све што је радио требало да „шкоди" довољно за једну дугорочну робију.

Дана 28. јуна, на Видовдан, док у Вучићевој робијашници, по његовом личном наређењу лежи главни и одговорни уредник овог магазина Милован Бркић, Александар Вучић је одлучио да отвори заобилазницу око Београда. Ова чудна симболика, да заобилазницу отвара човек који заобилази све земаљске и небеске законе, сигурно има смисла, јер га чека суочење са правдом. Мада би он некако да заобиђе оно што га чека. А, мораће да одговара за пљачке државне имовине, за масовне преваре грађана, за претње, подвале, ширење мржње, прогон људи, за ликвидацију државних институција, за милијарде евра штете, за прање новца, за везе организованих криминалних група са његовим режимом и велеиздају државних и националних интереса. То би било по закону и поштено. И, реално је да ће се десити.

На Видовдан је из Председништва упућен позив новинарима „за акредитацију“. У њему је дословно писало :„Председник Републике Србије Александар Вучић присуствоваће церемонији отварања обилазнице око Београда, деоница: тунел Стражевица – петља Бубањ Поток, у среду, 28. јуна 2023. године у 19.00 часова. За акредитоване медијске екипе биће организован превоз од места окупљања, депо Београдског Метроа у Макишком пољу (приложен је и линк локације, прим.аут.). Молимо да своје екипе упутите на место догађаја најкасније до 18.00 часова ради неопходних припрема. Долазак медијских екипа сопственим превозом на деоницу коридора неће бити могућ. Такође, молимо све заинтересоване редакције да своје екипе акредитују путем линка најкасније до среде, 28. јуна 2023. године, до 14.00 часова“.

Дакле, „медијске екипе“ на деоницу коридора не могу својим возилом. А, место окупљања „доле негде испод Остружнице“ и до њега треба некако доћи. Два су разлога зашто је Вучић и у овом случају понижавао новинаре: да их „пробере“ и „селектује“ и да оне „залутале и сумњиве“ држи под будним оком „служби“, уколико су уопште добили акредитацију.

Један од кракова заобилазнице „око Београда“, силази директно у прашњави, приградски друм, тако рећи, сокак на периферији, између приватних кућа. Њиме ваљда треба „заобићи“ Београд.

Само 47 километара је дуга поменута заобилазница а званично је коштала читавих 207 милиона евра. Незванично, наравно, још скупље.

Влада Србије усвојила је Предлог Закона о задуживању Републике Србије код Банке Интеса (Банца Интеса) за потребе финансирања пројекта изградње саобраћајнице Рума-Шабац-Лозница којим се одобрава кредит у износу од 15 милијарди динара (око 127,9 милиона евра).

Кредит је дат за завршетак пројекта који је подељен на три деонице (аутопут Рума – Шабац, Мост преко реке Саве и деоница аутопута Шабац-Лозница), укључујући и додатне (накнадне) радове.

Вредност пројекта процењена је на 467,5 милиона евра. Уговор о пројектовању и изградњи пута Рума-Шабац-Лозница потписан је 9. новембра 2019. године између Владе Србије, јавног предузећа „Путеви Србије“ и азербејџанске компаније Азвирт као извођачем радова.

Прва деоница аутопута Рума-Шабац, од аутопута Е-70 (петља „Рума“) до моста преко Саве у Шапцу, дужине је 21,14 километара, а предвиђено време трајања изградње билоје три године.

Друга деоница представља мост преко реке Саве у Шапцу, дужине 1,3 километара, а време предвиђено за изградњу је такође три године.

Трећа деоница аутопута је на релацији од Шапца до Лознице, у дужини од 54,58 километара, а време предвиђено за изградњу ове деонице је четири године. Све ове реалције директно је финансирала по злу чувена рударска мултинационална корпорација Рио Тинто, како би себи омогућила несметан транспорт, јер њен менаџмент увелико корумпира и Владу Србије и грађанство по селима Западне Србије (тај посао са локалним становништвом мало теже иде, не онако како су га замислили).

И упркос томе што је Рио Тинто платио изградњу и модрнизацију горе поменутих путних праваца у Мачви и Подрињу, него је и Вучићева државна мафија узела кредит за исти пројекат. А, рок доспећа тог кредита је десет година, уговорена је и каматна стопа у висини тромесечног БЕЛИБОР-а плус и фиксна маржа од 3,3 одсто годишње. Уколико буде постојала превремена отплата зајма, накнада за њу износи 1,5 одсто од износа кредита који се превремено отплаћује.

Србија новац из кредита може да повлачи до 30. јуна 2025. године, а рок расположивости може да буде експлицитно продужен од стране Банке на основу претходног захтева. Сад се посавља питање: ако је тачно, а јесте (приватни извори овог магазина у дипломатској служби Канаде, тврде да Рио Тинто јесте финансирао путоградњу око Шапца и Лознице), онда је за јавност у Србији важно да знају за шта се то Вучићев режим опат задужује? Или је неко планирао да на постојећу путну инфраструктуру постави златне плоче?

Пројекат ауто-пута Рума-Шабац и брзе саобраћајнице Шабац-Лозница, означен је као један од приоритетних пројеката Србије јер би требало да повеже око 600.000 људи у Мачванском и Сремском округу, али и Подриње и Западну Србију са Војводином, као и тај део Србије са регионом, а посебно са Босном и Херцеговином.

Подсетимо, Вучић је дуго најављивао је да ће ауто-пут Рума-Шабац бити завршен до краја 2022. године. То се није догодило. Уместо тога, Вучићев испрепадани министар Томислав Момировић упорно је говорио да је циљ да се ауто-пут Рума-Шабац заврши до септембра 2023. године, док је неколико месеци раније „дао рок“ да се брза саобраћајница Шабац-Лозница заврши до септембра 2024. године!

Србија планира да узме зајам од 14,9 милијарди динара (126,7 милиона евра) код Банке Интеса (Банца Интеса) за финансирање саобраћајнице Рума-Шабац Лозница. Влада је предлог закона који регулише овај кредити већ упутила у скупштинску процедуру. У Предлогу закона пише да је уговор о дугорочном инвестиционом кредиту сачињен 19. новембра 2022., између Министарства финансија и Банке Интеса. То такође није јасно јер је од милијарду долара које је Рио Тинто дао да би „терен био чист“, један део тог новца отишао и на путну инфраструктуру овог краја. Зашто онда још један кредит, и то код злогласне Банке Интеса, познате по „навлачењу“ грађана на дужничко ропство? Комерцијални уговор о пројектовању и извођењу радова на аутопуту Рума-Шабац и брзој саобраћајници Шабац-Лозница, закључен је у новембру 2019. године са азербејџанском компанијом „Азвирт“. Комерцијалним уговором предвиђена је уговорена вредност инвестиције до 467,5 милиона евра. Укупна дужина ауто-пута и брзе саобраћајнице износи око 80 километара и састоји се од три деонице: деоница ауто-пута Рума-Шабац у дужини од око 22 километара, мост преко реке Саве (са прилазним конструкцијама) у дужини од 2,7 километара и даоница Шабац-Лозница у профилу брзе саобраћајнице у дужини од 55 километара. Тако дословно пише на сајту Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

Под којим условима се држава задужује код Банке Интеса? Обавеза државе је да отплату главнице кредита извршава у једнаким полугодишњим ратама. Отплата главнице вршиће се у 16 једнаких рата, сваког 1. фебруара и 1. августа. Последња рата доспева на наплату 1. августа 2031. године.

Што се обилазнице око Београда тиче, радове је изводила кинеска компанија „Поwер Цхина“ и азербејџански „Азвирт“, уз подршку домаћих (Вучићевих) подизвођача. Изградња обилазнице је почела још 1990. године, а тада је био предвиђен рок од пет година да се заврши. Рат и све што је уследило, зауставило је ту идеју. Како су се рокови за завршетак радова за разне деонице константно померали, последично је расла и цена пројекта.

И, сад оно најважније: из буџета Србије је за целокупну вредност пројекта исплаћено 15 одсто вредности, док је преосталих 85 процената финансирано из кредита кинеске Ексим банке. А, дуг Кини, није мали и није нимало јефтин. И грађани Србије не знају колико дугују Кини. Али, знају ММФ и Светска банка.

Иначе, београдска обилазница се састоји из деонице Батајница-Добановци, Добановци- Бубањ поток и Бубањ Поток-Панчево на којој тек предстоје радови у дужини од 31 километар.

„Растеретићемо ‘Газелу’ преко које дневно прође око 130.000 аутомобила и омогућити бољи комфор људима јер више неће улазити у Београд већ ће обилазницом моћи да иду према Нишу из правца Шида или Новог Сада, а са друге стране биће мање загађења“, понављао је Весић на свим режимским телевизијама.

2022. године Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Србије пребачено 1,4 милијарде динара (11,9 милиона евра) из буџетске резерве за изградњу моста преко реке Саве код Остружнице. Ово није једино „пумпање“ из буџета за наведени пројекат. Још толико новца је дато за ту сврху а потрошено у нешто сасвим друго.

Коначна цена бесконачно дуге изградње обилазнице око Београда, можда ће тек тада бити позната јавности, а како сада изгледа, неће никад, јер је то било поприште великих финансијских игара.

На траси су пројектована четири тунела. А, тек следује деоница од Бубањ Потока до Панчева, о којој прича Вучићев Алберт Шпер, Горан Весић. Дакле, та деоница имаће 28,8 километара железничке и 31 километар друмске обилазнице, као и велики друмско-железнички мост код Винче и два тунела „Лештане“ и „Бубањ Поток“. Новац за ову деоницу нико и не помиње. Нити се зна ко ће ту извући највећу добит (осим Кине и Еxим банке). Зна се да је Вучићева „подизвођачка“ мафија већ ангажована за ту отимачину.

Весићеве свакодневне трагикомичне представе за јавност имају за циљ да Вучићевом режиму дају на важности, да је баш све од њега почело и да је баш он тај који „решава ствари“, те да пре њега нико никад и ништа није радио, да историја и географија почињу од њега, да су сви глупи, неспособни и да „раде против државе“, а да је само он светац, онај који се разапиње за добро будућих генерација. Читаву ту сплачину од пропаганде, производи његов „гуру“ из Израела, који би морао такође да буде одведен на оптуженичку клупу, овде, у Србији, истог дана кад буде успостављено нормално правосуђе. Јер, ради се о опасном штеточини, кога су платили грађани Србије а да то нису ни знали, као и много других тајни о којима ништа не знају.

Наиме, први званични сусрет Александра Вучића и тог израелског маркетинчког „гуруа“, Асафа Еисина, догодио се 2004. године, када је радио на његовој кампањи за градоначелника Београда. Вучић је тада изгубио за свега четири хиљаде гласова. Асаф је потом 2008. године радио за „другу страну“ као саветник тадашњег председника Бориса Тадића, који је у другом кругу избора освојио други председнички мандат. Међутим, ова сарадња је била кратког даха, и Вучич је поново унајмио ПР мага, са којим сарађује и данас.

Вучић и Еисин су се на сваки начин приближили: „Еисин је мој пријатељ скоро деценију. Захваљујући његовим сугестијама, на изборима за градоначелника Београда 2004. године свео сам са предност Богдановића са 16 на свега 0,5 одсто. Помагао ми је тада, помаже ми сада и увек ће ми помагати“. Шта је то тако снажно везало Вучића и Еисина?

Председничку кампању за Вучића 2017. Еисин је радио заједно са Ароном Шавивом, власником компаније „Шавив стратеџи енд кампеинс“, који је између осталог водио изборну кампању ДПС-а Мила Ђукановића, али и за израелског премијера, Бењамина Нетањахуа.

Еисин је истовремено радио и у изборној кампањи Мира Церара у Словенији. Словеначки портали су се потрудили и нашли податке о томе да је Еисин био на сваки начин повезан са израелском војском и са Мосадом.

Као политички консултант, Еисин се нашао 2014. године и у Бања Луци, где је радио кампању за СДС. Годину дана касније радио је као стратег кампање израелског политичара Исака Херзога, а у Румунији за интересе Социјалдемократске партије Румуније. У сваком од ових послова, имао је дебелу подршку америчлке „дубоке државе“. Онако како су они хтели да изгледа политичка сцена у некој држави, Асаф је тако и радио. И углавном успевао у томе. Новцем и корупцијом. Куповином медија и блокадом слободе говора и мишљења свакога ко друкчије мисли.

Асаф Еисин је „ђак“ консалтинга коју је основао Тал Силберстајн, израелски политички консултант и предузетник, најпознатији западној јавности као актер афере која је потресла Аустрију 2017. године и која га је отерала у илегалу. Истовремено, у Израелу се Силберстајн суочио са оптужбама за прање новца. Силберстајн је означен за креатора прљаве кампање током избора за 2017. у Аустрији у којој су учествовали Социјалдемократска партија Аустрије и канцелар Кристијан Керн.

Зашто је важно све ово знати? Силберстајн је инструирао Асафа да се задржи што више на одржавању режима Александра Вучића, по договору са англо америчким војним обавештајцима који су проценили да са Вучићем могу све: да имају „Тројанског коња“ који ће се Москви лажно представити као пријатељ, да им Вучић своје „челично пријатељство“ са Кином стави на располагање како би „попречним каналима“ ставили под контролу кинеске инвестиције у овом делу Европе. Такође, и да Вучићев режим стави евратланском савезу на располагање војну индустрију Србије. И све је то он обавио како треба. А, на штету Србије и њене наводне војне и политичке неутралности.

Вучић је рекао да је изградња обилазнице почела 1991. године и да ће њеним завршетком бити измештен комплетан транзитни саобраћај кроз Београд, „што значи да мост Газелу више неће морати да користе аутомобили и лаки камиони који иду кроз Београд“.

Прошло је непуних два месеца од како је самопроглашени фараон Александар Вучић, у очјаничком покушају да сакрије оно што не може сакрити, хаос и диктатуру, дошао на идеју да још једном обиђе трасу Моравског коридора, и то једну деоницу тог ауто-пута, како би је и „званично“ отворио.

И, тим поводом, на неутврђеном месту између места Појате и Макрешана, искористио је прилику да каже како ће тај ауто-пут да „доведе инвеститоре“ (баш тим правцем), а узгред се наругао и грађанима Крушевца и грађанима Чачка. Рекао је, а сви су чули и видели: „до краја 2024. отварамо и Чачак-Краљево“. Па онда: „Ово су Чарапани сањали 50-60 година, сви су им говорили да ће да буде ауто-пута али га никада није било“. .

Онда је почео да фантазира („…изгледа дивно, као да сте у Швајцарској“), па онда да мери ширину пута („израчунајте сами колико је ту камена требало“).

Био је то леп дан, друштво му је правио амерички амбасадор, Кристофер Хил. Иза њега, неизбежни кловнови старог кова, директор „Коридора Србије“ Александар Антић и неуништиви и несмењиви директор „Путева Србије“ Зоран Дробњак. Хвалио се Вучић пред Хилом: „Приходи су добри, имамо 4,35 милијарди евра на рачуну, земље наше величине такву ликвидност немају често, а ми никада нисмо имали такву ликвидност“.

Амбасадор Хил, одлично познаје Србију. Зна он добро како је донета одлука НАТО земаља да бомбардовањем доведе ову земљу и њен народ до економског пада и врати је четрдесет година уназад. Такође зна да су сви јавни радови у Вучићевој Србији предмет невиђене пљачке владајућег режима. Хил исто тако зна да је Америка свуда кредитирала изградњу путне инфраструктуре на Балкану осим у Србији. И све то нешто треба да говори. Рецимо, да је Америци стало до Србије као до забаченог села у Вермонту. И да је Србија битна само кад постоји „опасност“ да је Русија не „отме“.

За десет година је Вучићев напредњачко-радикалски калифат извео монструозно поробљавање ове намучене државе и њеног народа, и то тако да је заведена нека врста теократско-криминалне владавине, која има све што азијатске деспотије имају: на врху неприкосновеног диктатора и његове слуге, а на дну су сви остали.

Данас је Србија, упркос Вучићевој пропаганди о напретку, једна од три најзаосталије државе у Европи. Не само економски, него и горе од тога: морално је на потпуном дну. Народ који је ту „погођен“, што изнутра што споља, у великој је невољи. И све се то дешава под режимом који је практично сам увео санкције Београду и Србији. Толико добро их спроводи да је данас и физички тешко проћи „од границе до границе“. Јер, на том путу вреба много опасности. Пре свега, застоји, „уска грла“, пљачке на бензинским пумпама, отимачина наплатним рампама, ризик од друмских превараната (лажни АМС) и слично.

Подсећања ради, треба се сетити како је аустријска Алпина водила спор са државом Србијом, и тражила да јој се плати чак 100 милиона евра (првобитна цена је била 65 милиона евра) за мост изнад Дунава, код Бешке. Уговор је завршио на међународном суду у Паризу, јер је Алпина тужила Србију тражећи првобитно одштету од 71 милион евра. У спорној концесији за аутопут Хоргош – Пожега Алпина је неколико пута мењала свој одштетни захтев, најпре су тражили 35 милиона евра, па 17, па 12,9 за трошкове организације концесије, плус 10 милиона на име враћања гаранција, затим поново 17 милиона, а захтев се онда утростручио на 71 милион долара (око 52 милиона евра), иако по тврдњама надлежних нису обезбедили неопходна финансијска средства и банкарске гаранције ни у редовном, ни продуженом року.

Алпина је и тада саопштавала како је спремна да прекине спор и избегне арбитражу, уколико дође до договора са Србијом, у опцији је било додељивање посла на изградњи аутопута Хоргош – Нови Сад без тендера или под повољнијим условима, учешће у изградњи аутопута јужно од Београда, међутим, како се ништа од тога није реализовало, концесија је завршила на суду у Паризу, а замрзнула ју је у време тендера за изградњу обилазнице око Димитровграда.

Занимљиво, али у свим „филмовима“ кад је путоградња у питању протекле деценије и пре тога, „статиста“ и од алкохола балзамовани посматрач био је Зоран Дробњак. Кловн, као и његов славни претходник, покојни Милутин Мркоњић, који је за разлику од Дробњака био стручњак, али је ипак и сам на крају признао да је био „Милошевићев кловн“.

Вучићев кловн, Дробњак, има око 150 милиона евра на рачуну у Суисс банк, у Женеви. Има и Јоргованка Табаковић барем два пута толико. И многи други. И то је откривено тек кад је дошло до „провале“ (уз помоћ САД и ФБИ) депозита у сред безбедне банкарске Швајцарске.

А, у међувремену, путевима Србије се возе опасне материје, наркотици, мигранти, наоружање и опрема, бело робље на путу према Истоку и друга „курентна роба“.

железничком саобраћају може и посебна студија о пропадању да се напише. Само у прошлој, 2022. години, просечно месечно на прузи између Ниша и Димитровграда саобраћало је 347 теретних возова, од чега просечно месечно 48 теретних возова којима су се превозиле опасне материје. Међутим, због старе железничке инфраструктуре на прузи Ниш – Димитровград, „Инфраструктура железница Србије“ увела је лагане вожње на овој деоници. Па ако нешто не дај боже екплодира или исцури нека опасна отров, да не жури превише. Нека отров тече лагано. Као да је неко смислио како лагано убити сваки педаљ Србије.

И да буде црна иронија комплетна, побринула се америчка ТВ мрежа ЦНН. У великој репортажи о возу Београд-Бар за који тврде да је све је популарнија међу туристима који користе Интерраил или Еураил карте, изразили су дивљење због тога што воз путује пуних једанаест сати (ако не касни, а углавном касни). Истин је да је ова железничка траса чудо грађевинарства 20. века, са 254 тунела и 435 мостова, међу којима је и онај на Малој реци, који је до 2001. био највиши железнички мост на планети. То признаје чак и ЦНН. Али, путовање од просечних петнаест сати у паклу прастаре композиције, и скоро расходованих вагона, никога осим тешких авантуриста не може да привуче. Али, амерички пустолови воле те „егзотичне“ вукојебине, тамо далеко, на Балкану, и долазили би, само кад би локална племена могла да схвате да су колонијално робље. Да се помире са тим. И да не дижу главу. Зато и „делегирају“ диктаторе попут Вучича и сличних. Ради покоравања.