Социјално их тражи у покушају да их опет смести у прихватилиште одакле су И. Н. (10) и Ј. Н. (11) већ бежали, јер као деца не смеју бити затворени.

Дечаци који су напали познатог књижевника Рашу Попова, И. Н. (10) и Ј. Н. (11), поново се налазе на улици – након што су побегли из прихватилишта смештеног при Заводу за васпитање деце и омладине у Београду.

У Градском центру за социјални рад у разговору кажу да се интензивно ради на њиховом проналажењу и да представници ове социјалне установе неколико пута дневно излазе на терен, траже ове дечаке и размењују информације са полицијом.

Када их пронађу, поново ће покушати да их сместе у прихватилиште, то јест у неку другу медицинску установу – ако се процени да су здравствено угрожена.

Овај случај у јавности је поново покренуо дебату шта предузети када су у питању извршиоци кривичних дела млађи од 14 година, деца која не подлежу кривичној одговорности? За двојицу браће тврди се да су извршили око 300 кривичних дела при чему им је „специјалност” пљачка старих и немоћних.

У Градском центру за социјални рад објашњавају да је код дечака који су напали Рашу Попова присутан тежак облик структурисаног поремећаја понашања и поремећаја личности, који се евентуално континуирано може третирати само у оквиру затворене заштите, то јест установе у којој би малолетницима било ограничено кретање и слобода.

Клинички психолог Спомена Милачић каже да је већина тешких поремећаја личности у свом почетку заправо била лакши поремећај личности који се могао кориговати да је на време започет рад са дечацима.

Ћутање канцеларије заштитника грађана

Јавност има право да зна од чега живи мајка ове деце, да ли се обраћала центру за социјални рад, да ли добија социјалну помоћ.
Волела бих да чујем шта дечји омбудсман мисли о овом проблему, каже Спомена Милачић.
Иако смо од заменице заштитника грађана за права детета два дана покушавали да добијемо одговор на питање – како решити проблем кривично неодговорне деце која не могу бити смештена у установе затвореног типа, Гордана Стевановић нам није одговорила на ово питање.

 – Мислим да овде није реч о психотичној деци, већ о деци улице која су веома добро организована у својој намери и успешна у њеној реализацији, која тачно знају шта хоће и како то да реализују. Деца која расту и живе на улици нису глупа – она нападају искључиво старе и болесне, јер знају да они не могу да се бране. За коју годину она ће диловати дрогу и бити смештена иза решетака малолетничког затвора или ће страдати у обрачуну уличних банди – каже овај психолог.

Скицирајући социопсихолошки профил ових дечака, Спомена Милачић каже да су то деца која су рођена на самом социјалном дну и имају тешку животну ситуацију – непризнато очинство и мајку која није способна да брине о њима и да их одгаја. Зато не чуди што је улица постала њихова животна адреса, а организација у уличне банде начин да се преживи.

Међутим, у САД су се определили за спуштање старосне границе кривичне одговорности. У тамошњим затворима налази се 9.700 затвореника који служе доживотну казну због злочина које су починили као малолетници. Амерички криминолози истичу да је током 2012. године 79 адолесцената осуђено на смрт у затвору због почињених кривичних дела – за њих је процењено да се не могу променити.

Када су осамдесетих година прошлог века криминолози упозорили на нарастајући проблем „суперпредатора”, једанаестогодишњака који су организовани по узору на „вучје чопоре” и који чине озбиљна кривична дела, спуштена је старосна граница када се деца из затвора за малолетнике могу пребацити у оне за одрасле. У САД тринаестогодишња деца могу бити осуђена на доживотну казну и то за кривична дела која не укључују убиство.

Кони де ла Вега, професор права на Универзитету у Сан Франциску, наводи да су САД једна од неколико земаља на свету које нису потписале Конвенцију о правима детета, која забрањује доживотну казну затвора без могућности жалбе, као и смртну казну за млађе од 18 година.

Уницеф осуђује медије у Србији, а за праксу у САД наводе да „није мерило”

Запаљиви наслови и олаке квалификације деце у извештајима медија у случају напада малолетника на Рашу Попова доприносе неконструктивном приступу у решавању проблема насиља. Квалификација деце као криминалаца, насилника, силеџија и бандита показује неосетљивост и неетичност у извештавању, јер се не узима у обзир и општи оквир и контекст живота и окружења у коме расту та деца. Медији би требало да се запитају да ли деца која су оптужена имају прилику да одговоре, истичу представници београдске канцеларије Уницефа.

На питање да ли Уницеф опомиње и америчке медије који истим именима називају децу која чине кривична дела, они одговарају да су САД, поред Сомалије и Судана, једна од три земље на свету које нису ратификовале Конвенцију о правима детета и да они нису мерило ствари. Они такође додају да се међународне смернице за извештавање о деци и дечјим правима односе на све земље света.

Представници београдске канцеларије Уницефа сматрају да строге казнене мере и измештање деце у институције углавном не води позитивној промени у понашању деце, јер деца која врше насиље у таквим случајевима најчешће постају насилни одрасли. Спуштање границе кривичне одговорности није решење, јер таква мера неће спречити децу да врше насиље, истичу представници Уницефа.

(Политика)

Ознаке: малолетни преступници, малолетничка деликвенција, разбојништво, Раша Попов, Црна хроника