Pročitaj mi članak
Међу мислећим људима у целом свету, па чак и на самом Западу, преовладава став да данашњи западни свет „болује“ од недостатка духовности. Има све друго: богатство, знање, силу, моћ, али му недостаје духовност. Тај закључак је толико очигледан и истинит да не изазива ни најмању сумњу, али зато изазива питање: „Зашто је то тако?“
У друштвеним наукама што је неки став или закључак општији, то ће пре на њега одговор да да историја. Бавећи се њоме човеку не треба много времена да би дошао до закључка да се цивилизација западне Европе базично заснива на огромној суровости, чак дивљаштву, и на још већој пљачки. Примера је безброј. Ево најкарактеристичнијих и најупечатљивијих:
– За време Велике сеобе народа од 4. па до 7. века, срушено је Западно римско царство, док је Источно римско царство опстало. Европу су пустошила многобројна германска племена, као што су: Визиготи, Вандали, Свеви, Алани, Остроготи, Лангобарди, Англи, Саси, Јити, Франци, Бургунди, Алемани и други. Из тог периода одмах можемо да запазимо основну, базичну разлику између Германа и Словена. Док су први у својој жељи за пљачкањем и за влашћу, за господарењем над другима, срушили западни део Римског царства, дотле су други, тј. Словени, због код њих много мање изражене жеље за пљачкањем и за освајањем власти, својим масовним досељавањем ојачали Источно римско царство (Византију) и продужили му животни век за наредних скоро хиљаду година. Германску традицију пустошења и пљачкања настављају затим Викинзи и Нормани.
– Другу базичну разлику између западне и источне Европе представља положај хришћанске цркве у друштву. Још у 8. веку франачки краљ Пипин Мали поразио је Лангобарде који су владали северном Италијом и део освојених територија поклонио је папи и на тај начин настала је Папска држава са Римом и Равеном као највећим градовима. Тако су римске папе постале не само верски, већ и световни владари. Од тада, кроз целу историју западне Европе трају сукоби између римских папа и европских владара. Најпознатији су: сукоб између папе Гргура VII и немачког цара Хајнриха IV у 11. веку, сукоб између папе Александра III и немачког цара Фридриха Барбаросе у 12. веку, сукоб између папе Бонифација VIII и француског краља Филипа IV Лепог у 14. веку. У крајњој линији, борба се сводила на то ко кога треба да слуша, ко је главни „бос“, и код кога треба највише пара да се слива, узетих од производних, радних класа и сталежа.
Занимљиво је да се нису жестоке борбе водиле само између папа и владара, већ и између самих папа. После Авињонског ропства (1308 – 1378) догодили су се невероватни, чак трагикомични догађаји, због којих је највероватније и сам Бог био збуњен. Наиме, тада се папа враћа у Рим да би повратио пољуљани ауторитет папске власти, али француско свештенство бира другог папу са седиштем и даље у Авињону. Тиме настаје четрдесетогодишњи расцеп у католичкој цркви, јер једне државе признају за папу онога у Риму, а друге онога у Авињону. На крају је Сабор високог свештенства из свих католичких земаља збацио и једног и другог папу и изабрао трећег, али збачене папе не признају одлуке Сабора, те истовремено постоје три папе. Тек су на другом Сабору у Констанци 1414. године збачене све три папе и изабран је нови, четврти папа под именом Мартин V. Кад смо већ код папа, треба још истаћи да су се они у оправдавању своје световне моћи и утицаја позивали на „Константинову даровницу“, иначе доказано фалсификовану, односно лажну повељу.
Ако на све напред речено додамо још и сурово убијање свих неистомишљеника (јеретика) са званичном папском верзијом хришћанства, са којим је ишло и обавезно пљачкање (1/3 имовине осуђених од стране Инквизиције узимала је Црква), несумњиво је да је западноевропска цивилизација базично постављена као недуховна, као лажно духовна, јер је духовност у њој злоупотребљена зарад власти, моћи и богаћења.
Када је почетком 13. века папа послао крсташку војску у јужну Француску са задатком да угуше албижанску јерес, на питање крсташа шта да раде са јеретицима, папски легат (посланик) им је одговорио: „Убијте све од реда, бог ће на оном свету распознати ко је његов.“
Византијски хроничар Никита Хонијат, када је упознао Крсташе, записао је: „И сами Сарацени су добри и самилосни у поређењу са тим људима који носе Христов крст на рамену.“
А да су одлике Западноевропљана, као што су суровост и грамзивост, непромењене до дана данашњег – ево још неколико доказа из даље и ближе историје:
– 1204. године крсташка војска у свом четвртом походу на Свету земљу искористила је гостопримство и неопрезност Византијаца, те је на препад заузела Цариград и масакрирала његово становништво. Било је то прво пљачкање Цариграда од када је град настао у 4. веку, те су се Крсташи домогли баснословног богатства. Неки историчари тврде да је то богатство представљало основ за каснији бржи развој западне Европе од осталог дела континента, а који је започет хуманизмом и ренесансом.
– По открићу Америке 1492. године научно је доказано да су за наредних 250 година Европљани изнели из тог континента племенитих метала у вредности еквивалентној вредности 50.000 (педесетхиљада) тона сребра.
– По открићу светских поморских путева, најуноснија трговина Западноевропљана није била нити трговина зачинима, нити свилом, нити племенитим металима, нити сировинама, већ трговина робљем. Та њихова трговина у модификованом облику обавља све до дана данашњег, те тако имамо, на пример, и случајеве као што је вађење органа заробљеним Србима на Космету у које је чак био умешан и будући француски министар спољних послова, или догађај у Чаду 2007. године, када је чешка полиција спречила једну западноевропску хуманитарну организацију да преко стотину чадске деце, малишана прошверцује из земље на запад, где би их продали. Вероватно и педофилима, као и онима који тргују људским органима.
– Од 1840. па до 1842. године догодио се такозвани Опијумски рат између Кине и Енглеске, јер је кинеска влада забранила увоз опијума у земљу, чиме су се нашли директно погођени енглески трговински интереси. По Енглезима уопште није било битно то што је опијум у то време разарао кинеско друштво, кинеску породицу и појединца, већ је само битна енглеска трговачка зарада. По ко зна који пут се потврдила шема продирања Западноевропљана у земље трећег света: прво наступају истраживачи и научници, па за њима иду мисионари, хуманитарци и трговци, и на крају наступа њихова оружана сила.
– По освајању Индије, једна трећина енглеског буџета пуњена је из те земље.
– Почетком 21. века, када су западњаци освојили Ирак, једна америчка нафтна компанија остварила је највећи годишњи профит у светској економској историји када су у питању привредни субјекти, у износу од чак 96 милијарди долара.
– Од 05. октобра 2000. године, па до пре извесног времена, по подацима западњачких организација из Србије је изнето, то јест опљачкано 50 милијарди евра. Ако претпоставимо да је Србија величине просечне државе у саставу Сједињених Америчких Држава, доћи ћемо до сазнања да је та пљачка Србије једнака пљачки САД од минимум 2.500 милијарди евра (50 милијарди евра x 50 држава = 2.500 милијарди евра). Толиком пљачком би и привреда САД била уништена. Наивно је и помислити да су то могли да ураде сами српски властодршци са својим сатрапима, јер је од 05. октобра 2000. године српска држава под потпуном контролом Западњака.
Ако се има у виду све што је наведено, нема потребе да се више било шта доказује, већ може мирне савести да се закључи да је Западни Свет (ЕУ и САД) настао и развијао се, а и данас битише, на огромној количини суровости и похлепе, те да у таквом свету нема места, нити је могућ опстанак, било које врсте људске духовности.
(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)
