Pročitaj mi članakTridesetogodišnji rat počeo je 1618. kao konflikt različitih protestantskih i katoličkih država u Svetom Rimskom Carstvu. Doveo je do razaranja i velikih ljudskih žrtava u srcu Evrope. Mnogi analitičari u tom ratu pronalaze sličnosti sa današnjim stanjem na Bliskom istoku.Tridesetogodišnji rat počeo je 1618. kao konflikt različitih protestantskih i katoličkih država u Svetom Rimskom Carstvu.
Тридесетогодишњи рат почео је 1618. као конфликт различитих протестантских и католичких држава у Светом Римском Царству. Довео је до разарања и великих људских жртава у срцу Европе. Многи аналитичари у том рату проналазе сличности са данашњим стањем на Блиском истоку.Тридесетогодишњи рат почео је 1618. као конфликт различитих протестантских и католичких држава у Светом Римском Царству.
Довео је до разарања и великих људских жртава у срцу Европе. Многи аналитичари у том рату проналазе сличности са данашњим стањем на Блиском истоку.
Збигњев Бжежински, на пример, закључио је да постоји неколико аналогија „између онога што се догађа на Блиском истоку и што се догађало у Европи пре неколико векова, током Тридесетогодишњег рата, кад је растућа религиозна идентификација била главни мотив за политичке акције“.
Многе јавне личности износиле су слично виђење, укључујући Леона Панету („ради се о некој врсти Тридесетогодишњег рата“), Ендрјуа Саливена („Тридесетогодишњи рат траје на Блиском истоку“) и Брендана Симса, који је утврдио да „корен Тридесетогодишњег рата, баш као и многих блискоисточних конфликата, јесте религијска нетолеранција“.
Други су анализирали како се Тридесетогодишњи рат завршио, налазећи модел који би могао довести до мира на Блиском истоку. Добитник Пулицерове награде Џек Мајлс написао је како је „Вестфалски мир (1648) поново исцртао мапу Европе. Мир на Блиском истоку би могао да учини то исто.“
Сваки од ових приступа део је текућег процеса регионалног „посредњовековљавања“, тј. тенденције да се повуче паралалела између наводно средњовековног Блиског истока и модерног, секуларног и нормативног Запада.
ЗАШТО СУ ПОРЕЂЕЊА СА ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИМ РАТОМ ПОГРЕШНА
Тридесетогодишњи рат није имао много везе са „религијском идентификацијом.“ Католичка Француска, на пример, подржала је интервенцију протестантске Шведске, предвођене Густавусом Адолфусом, против Светог Римског Царства и Католичке лиге.
Тридесетогодишњи рат (који није био посреднички конфликт) и многи посреднички ратови на данашњем Блиском истоку показују да религиозни проблеми сами по себи мало тога објашњавају. Пре четири века Француска, Хабзбурзи, немачки кнежеви – чије конвертитство је мање повезано са теологијом, а више са утврђивањем сопствене моћи – и други регионални играчи сукобили су се због веома практичних разлога. Исто се догађа на данашњем Блиском истоку, где су поделе и секташки сукоби уско повезани са економијом, краткорочним и дугорочним ефектима национализама и текућом геополитичком динамиком.
Из тог угла гледано, одлука да се свргне Садамов режим 2003. и нешто скорија одлука да се не интервенише у Сирији од стране Саудијске Арабије перципирани су као индиректна помоћ иранској стратегији. Највећим делом због тога Ријад је током претходних пет година уложио огромну количину ресурса у борбу против уздизања било које владе или партија које би у арапском свету представљале кредибилну алтернативу „саудијском моделу“. Ово такође објашњава одлуку Ријада да подржи египатску армију у пучу против бившег исламистичког председника Мохамеда Морсија.
То су, уз јачање регионалног утицаја Ирана, главни разлози за трајање многих прокси ратова на Блиском истоку.
Са друге стране, наводити да би регион требало просто да надокнади вишевековни заостатак за нормативним Западом није само оријенталистички начин размишљања већ и симплификација једне комплексне слике. Европа се у раном 17. веку суочавала са последицама протестантске реформације, започете један век раније. Поврх тога, фанатизам који је карактерисао католичко-протестантске односе нема паралелу у историји Блиског истока.
Много векова су сунити и шиити – али и хришћани, Јевреји и друге религијске групе – живели раме уз раме у истом региону, достижући виши ниво коегзистенције у односу на било који други део света.
У том погледу проблематична је данас све заступљенија теза о постојању „1.400 година дугог рата“ између сунита и шиита, јер превиђа чињеницу да је припадање одређеној секти вековима било само један од – обично секундардних – начина изражавања личног идентитета.
ЛУИСОВА БАЛКАНИЗАЦИЈА БЛИСКОГ ИСТОКА
Ово не значи да конфликти међу заједницама нису постојали. Примери сунитско-шиитског насиља забележени су још у средњем веку. Али ипак њихова природа и обим тешко да се могу поредити са оним што се догађа у скорије време. Како је приметио Фанар Хадад, „у средњовековном Багдаду јесте долазило до секташких сукоба, али су они били апсолутно различити од оног што се догађа у ери националних држава“.
Вреди истаћи да је 2003. око 40 одсто багдадске популације – дакле четвртина целог Ирака – потицало из мешовитих сунитско-шиитских бракова; багдадски Ирачани звали су их „сушијима“ (сложеница од речи „сунит“ и „шиит“; прим. прев.).
Опипљива реалност „сушија“ данас је углавном замењена алтернативном визијом која најављује – често и заговара – „балканизацију“ региона. Овај приступ укорењен је у раним 90-тим и образложен у чланку Преосмишљавање Блиског истока, који је Бернард Луис написао за Foreign Affairs 1992. године.
Луис је утврдио да су многе државе у региону једноставно вештачке творевине Запада, што је честа иако упрошћена тврдња. Такође је, као најизгледнији могући сценарио за Блиски исток, предвидео „пад у хаос препирки, завада, секташких сукоба, племена, региона и партија“. Због овог потенцијалног хаоса – што ће у наредним годинама тврдити неколико стручњака – било би много једноставније приморати или убедити локалну популацију да прихвати поредак наметнут споља.
Мишљења слична Луисовом недавно су износили многи експерти. Џошуа Лендис, на пример, напомиње да се Блиски исток суочава са прегруписавањем народа „како би се боље уклопили у концепт националне државе, који се учврстио након Првог светског рата“. Други су отишли корак даље тврдећи да усред трагедија и ужаса Сирија, Ирак, Либан и Јордан „постају мало стабилнији“, да „шиитистан“ на југу Ирака и „подела“ Сирије могу бити стабилизујућа решења и да смо највероватније сведоци „краја Сајкс-Пикоове ере“ (на слици изнад).
Сајкс-Пикоов наратив – и с њим повезане теме етноцентризма и вестфалских граница – користиле су све стране у најразличитије сврхе, упркос његовој веома ограниченој експликативној вредности и обиму. До краја Првог светског рата Сајкс-Пикоов споразум већ је био мртво слово на папиру, а буквално ниједано решење – укључујући интернационализацију Јерусалима – о којем се расправљало 1915-1916. није примењено или су деценијама остала ирелевантна.
„НОВА ВЕСТФАЛИЈА“
Сајкс и Пико, на пример, имали су намеру да поделе данашње Сирију и Ирак на три или четири државе, док је конференција из Сан Рема 1920. експлицитно одложила утврђивање граница. Џејмс Гелвин је тврдио да је разлог што многи људи настављају да говоре о крају „Сајкс-Пикоовог поретка“ то што „он приписује кривицу појединцима уместо компликованим историјским догађајима“.
Оно што је још увек релевантно јесте менталитет са којим су британски и француски званичници приступали региону, посебно у фази историје у којој је тај споразум потписан. Лондон и Париз су дефинисали локалне реалије и неслагања као испољавања примитивних религиозних подела и свој новостворени систем заједничких институција (попут Врховног муслиманског већа у Палестини) поставили као модерни систем који је изнад – речима Лауре Робсон – „средњовековних чарки“.
Другим речима, комуналне и правосудне структуре које су осмишљене и успостављене у другој деценији прошлог века успеле су да правно озаконе верске разлике, што је дуготрајна последица духа времена Сајкс-Пикоове ере, а не споразума на којем се налазе њихова имена.
„Нова Вестфалија“, коју заговара Мајлс, као и прегруписавање регионалних друштава у етнички и религиозно дефинисане државе које предвиђају Луис и остали неће донети корист региону и његовим становницима. Такви ставови више говоре о гледиштима и потенцијалним интересима њихових заговорника него о интересу и историји народа који ће у региону наставити да живе.
Заиста, уместо стабилизације кроз процес етничких антагонизама, регион пролази кроз нешто што бисмо могли назвати просесом „враћања у историју“. Већина народа тамо бори се да нађе пут за повратак у историју и поново открије своје хибридне идентитете, са свим манама и специфичностима које су хиљадама година одликовале свакодневни живот у региону.
Лорензо Камел је искусни истраивач Удружења „Марија Кири“ са фрајбуршког Института за напредне студије и виши сарадник на институту Афари интернационали (Istituto Affari Internazionali). Такође је гостујући сарадник харвардског CMES (Заједница европских школа за менаџмент; прим. прев.), где је две године радио као сарадник-постдокторанд. Неке од његових најновијих књига су „Арапско пролеће и периферија“ (Routledge 2016) и „Империјална перцепција Палестине: Британски утицај и моћ на заласку Отоманског царства“ (I .B. Tauris 2015), која је ове године ушла у ужи избор за Палестинску књижевну награду
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
