Прочитај ми чланак
Ми, Папа Фрања и Патријарх васељенски Вартоломеј I,
Изражавамо дубоку благодарност Богу на дару новог сусрета који нам је омогућио да у присуству чланова Светог Синода, свештенства и верних Васељенске Патријаршије, прославимо заједно празник Светог Андреја Првозванога и брата апостола Петра.
Светковање ових Апостола, који су проносили свету благу науку Јеванђеља својим проповедањем и мученичким сведочењем, ојачало је у нама готовост да надаље ходимо заједно како бисмо превладали, у љубави и у истини, препреке које нас деле.
Поводом нашег сусрета у Јерусалиму у мају ове године, када смо се подсетили на историјски загрљај нашег високопоштованих предшественика Папе Павла VI и Патријарха васељенског Атинагоре, потписали смо заједничку изјаву. Данас овим срећним поводом нашег братског сусрета, желимо да поново истакнемо наше заједничке намере и забринутости.
Изражавамо своју искрену и чврсту решеност, у послушности вољи Господа нашега Исуса Христа, да јачамо своја залагања на неговању пуног јединства свих хришћана, а пре свега између католика и православних. Исто тако, желимо да подржимо богословски дијалог који води Заједничка међународна комисија, коју су тачно пре тридесет пет година установили Патријарх васељенски Димитрије и Папа Јован Павле II овде у Фанару, а која тренутно обрађује једно од најтежих питања које је обележило историју наше поделе и које захтева брижљиво и темељито проучавање. У овом циљу, као Пастири Цркве узносимо ватрену молитву и молимо наше верне да нам се придруже у молитви „да сви једно буду, да свет верује“ (Јован 17,21).
Изражавамо своју забринутост због садашњег стања у Ираку, Сирији и на читавом Блиском истоку. Уједињени смо у жељи за миром и стабилношћу и у настојању да радимо на разрешењу сукоба дијалогом и помирењем. Док уважавамо све досадашње напоре на пружању помоћи том региону, истовремено позивамо све оне који сносе одговорност за судбину народâ да појачају своје ангажовање око оних заједница које страдају и омогуће им, укључив хришћане, да остану на својем огњишту.
Не можемо се помирити с Блиским истоком без хришћана, који ту исповедају име Христово већ две хиљаде година. Многи од наше браће и сестара бивају прогоњени и присиљавани да напусте своје домове. Чини се да је и вредност људског живота занемарена, да људска личност више ништа не значи и да се може жртвовати ради других интереса. И, што је трагично, све ово наилази на равнодушност многих. Међутим, Свети апостол Павле нас упозорава да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“ (1 Кор 12,26).
Ово је закон хришћанског живота, и у овом смислу можемо рећи да постоји и екуменизам у страдању. Исто онако као што је крв мученика била семе за јачање и ширење Цркве, тако исто и суделовање у свакодневним страдањима може постати ефикасно оруђе јединства. Тегобно стање хришћана и свих оних који пате на Блиском истоку позива не само нас на сталну молитву, него и међународну заједницу на одговарајуће реаговање.
Озбиљни изазови с којима се свет суочава при садањем стању ствари, захтева солидарност свих људи добре воље, и отуда схватамо колики је значај неговања конструктивног дијалога са исламом, заснованог на међусобном уважавању и пријатељству. Будући надахнути заједничким вредностима и ојачани истинским братским осећајима, муслимани и хришћани су позвани да заједно раде на делу правде, мира и уважавања достојанства и права сваког човека, нарочито у оним областима у којима су столећима живели у мирном саживоту, а данас жалосно заједно пате од ратних ужаса. Уз то, као хришћанске вође, апелујемо на све религијске вође да наставе и ојачају међурелигијски дијалог и учине све што могу како би се изградила култура мира и солидарности међу људима и народима.
Исто тако, имамо на уму све људе који услед рата пате. Посебно се молимо за мир у Украјини, у земљи древне хришћанске традиције, притом апелујући на све стране у питању да наставе стазом дијалога и поштовања међународног права како би се сукоб окончао и омогућило свима Украјинцима да живе у слози.
Наше мисли упућујемо свима верницима наших Цркава широм света, које поздрављамо, поверавајући их Христу Спаситељу нашем како би били неуморни сведоци љубави Божје. Узносимо своје ватрене молитве да Господ подари дар мира у љубави и јединству читавој човечанској породици.
„Сам Господ мира нека вам да мир свагда и у свакој прилици. Господ са свима вама“ (2 Солуњанима 3,16).
ТАКО СЕ НЕКАД БРАНИЛО СРПСТВО: Деспот хтео да погуби Патријарха због Ватикана
Илустровао: Горан Горски
Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом.
Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.
Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.
На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског (и светог Марка Ефеског, видети прилог). Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог митрополита (тадашња Русија још није имала патријарха), због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима.
