Pročitaj mi članak
Несугласице око настанка српске писмености
Око проблема кад је настала српска писменост није могуће дати једноставан одговор. Поменута је назнака да су Срби, доласком са Далеког Истока, донели писмо са собом. Кад је το, бар приближно, могло бити, остаје и даље непознато.
Сви закључци са пуном документацијом ο археолошки утврђеном Винчанском писму, упућују на једину неоспорну чињеницу: извор свеукупне писмености јесте Винчанско писмо (нађено у Винчи код Београда).
Да ли је овај податак у супротности са чињеницама из Хроника, да су Срби донели писмо са Истока?
И ако су донели са собом неко писмо – које је το могло бити? Старост санскрта није позната. Он се још назива и Ведским писмом, али то је условно, јер нема података кад су забележене Веде. Из уобичајене констатације: да је санскрт један од најстаријих у групп индоевропских језика, како се изјашњава Вил Дјурант,1 ц друге стране имамо тврђење Звонимира Кулунџића („Књига о књизи“), који санскрт и не убраја у стара писма Индије. Полази од брахми језика, за који се, из описа види да није санскрт. За брахми језик бележи да је настао у VI-V веку. Та старост свакако не одговара старости санскрта.
Долазак Аријаца у Индију, узима се, између 2000-1500. године. Ту би се донекле могло прихватити. да ти Аријци потом добијају име Индијцн – Индуси. Но, како је утврђено да су Веде настале још у Арктичкој области, за сада нема релевантних података да ли су још на Арктику биле записане, односно – када. Ова непознаница свакако се мора одражавати и на ту помињану српску писменост, пре него су они дошли у Подунавље.
Ако је за писце Родослова и Хроника веродостојан податак да су Срби донели писмо ц собом (како кажу: из Индије), могуће би било-да су га донели, али из Ликије.
Дакле, Срби су пре многих народа имали писмо, али у недостатку свих чињеница, намеће се чудан закључак – да су Срби имали већи број „почетака“ своје писмености.
Винчанско азбучно писмо настало је између 5500-3200. године; затим, почетком трећег миленијума:
Ксантос Стела; пелашко и трачанско писмо – за очекивати је, бар један миленијум касније; расенско, рашчанско, етрурско писмо је можда истовремено или нешто млађе од пелашког и трачанског (ово етрурскорасенско писмо свакако припада балканско-анадолском простору); затим се јавља етрурско писмо на Апенинском полуострву – како латински писци сматрају, тек током првих векова првог миленијума (пре Христа); Повоји загребачке мумије (из првог века пре Христа); словенско писмо – Буквица бл. Јеронима (331-420); Јеванђеље и Псалтир на српском језику из хазарског Херсонеса – свакако неки век пре времена св. Браће; Велес књига (исто пре деловања св. Браће); па коначно – глагољица и ћирилица св. Браће из деветог века.1
Како све то уклопити у чињеницу да се српском ћирилицом дешифрују: Винчанско писмо, Ксантос Стела ликијска, као и лидијски текст са „Споменика изгинулим лидијским коњаницима“, Циппо ди Cippo di Perugia загребачке мумије, дашчице Велес књиге… Из понуђеног, остаје отворено – које је писмо било стварни почетак српске писмености?!
Стварни почеци сежу дубоко у прошлост, док су многи учени Срби улагали цео свој живот да докажу непостојање раније историје Срба.
1 У вези поменутог Повоја загребачке мумије, важно је истаћи: Повој ове, и других мумија, чак и кад се утврди да је мумија ш неког одређеног периода, ТО y себи не носи никакву хронолошку одредницу везану за сам Повој. Према касније нађеннм, расеченим повојима, који су били обмотавани око умрлих, балсамованих краљева, краљица и великодостојника, те свештеника, чије су гробнице пљачкаши скрнавили, поред блага, однетог ш самих гробница, пљачкаши су и раскндали повоје мумија, јер су у свакн од многобројнпх слојева, на груднма мумнја свештеници стављали по један или више изразнто вредних драгуља. или златних плочица са симболом богова из Ознрисова култа умрлих.
Повоји су углавном билн ланени, илн пак од папируса. У зрело, стабилно доба египатске државе – није се штедело и повојн су увек билн од неупотребљаваног, било лана, било папируса. Није се штедело на мртвима: краљу, потом сниу бога. А ни на осталима. Но касније, већ у доба Декаденције (од XXI династије 1085-332), често се дешавало да у „граду мртвих“ свештеници, специјалисти за мумисрицирања, користе повоје који нису више нови, већ су исписани различитим текстовима. Захваљујући том уведеном обичају пронађен је недостајући Аристотелов спис „Атннски Устав“. Како је тај „Устав“ један од чак 158, колико их је Плутарх помињао, Устава разлнчитих полнса, различитих државно-друштвених система („политеиа“), веома је драгоцен. За очекивати је да је тај Аристотелов Устав био најзначајнији Устав од тог броја. Нека друга мумија, вероватно је, уз остало, била обавијена почетком тог Аристотелова списа.
Према налазу из 1880. године, и друге мумије која је пронађена 1890. године, познат је тај Аристотелов спис. Спис почиње суђењем Алкменидима, због крвавог гушења неуспеле Килонове завере (око 640. године). Према томе, у случају налаза таквих списа на повојима мумија, време мумифицирања нлје меродавно времену старостн тог или оригиналног списа – ако је он у питању, или времену неког каснијег преписа орипшала. Јер сматра се да је Аристотел написао овај спнс између 329-325. године, док време његових преписивача није могуће утврдити. Једино се уклапа у неко време после те 325. године, па до краја И века после Христа. Сматра се да је мумија из тог доба.
Папирус је први прочитао Енглез Фредериц Г. Кенyон; објавио га је јануара 1891. године („Аристотелов Атински Устав“ Загреб, 1948; стр. 6). л Циппо ди Перугиа – купопродајни уговор склопљен и уклесан у камену пред две хиљаде и пет стотина година, између рашанских бољара. званих Велжинаши и Дабоњаша. Овај етрурски писани споменнк пронађен је 1822. године недалеко од Перуђе – етрурски Перусија.
Око поменуте Буквице, коју је саставио св. Јероним Далматинац, потребно је додати: из књиге Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, у предговору „Мавро Орбини – Живот и рад“ стоји да се Дубровчанин Мавро Орбини тако потписивао испод текстова које је писао на италијанском језику, док му је право име Мавар Орбин: „како се потписао и испод српскохрватске посвете свог ‘Зрцала духовног’ датиране 20. априла 1606. (Dum Mavar Orbin Opat od Sfete Marie od Bačke)“.!
Одмах испред тог српског превода стоји да почетне странице – до 242 – нису преведене, јер ту М. Орбини углавном елаборира о „Барском Родослову“, тј. „Летопису попа Дукљанина“ (уз све могуће различите претпостваке, вероватно написан током XI-XII века). Према изводу уваженог др Фрање Баришића (члана редакције издања ове књиге), који сажето износи те непреведене странице М. Орбинијеве књиге, на стр. CXL помиње Буквицу коју је саставио св. Јероним.
На стр. CXLIX Ф. Баришић даје подробнији опис Буквице: М. Орбини се позивао на један од својих извора – Biondolo(-a) (ТО би могао бити Флавио Биондо 11463, писац књиге „Italia Illustrata“), где бележи да је св. Јероним на ту Буквицу превео Свето Писмо. Поред тог кључног податка, бележи: „На том језику он је саставио и литургију, која је прихваћена и коју је доцније потврдио папа Еуген IV (1431-1447)“.
П. Ј. Шафарик се изјашњава по питању Буквице у позитивном смислу: „Словени су имали своју азбуку која се звала буквица, или боговиедица, несумњиво зато што су њеним посредством објављиване божанске забране и сазнања за време верских обреда. А да су од прадавних времена писали своје законе на таблама, за то постоје вишеструки и несумњиви докази!
Између осталог, у северним причама -Загама, важили су још у давно доба Словени уопште узев као просвећенл. Тако су на пр. Нормани слали у ‘земљу Вана’, тј. Северних Срба, чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци називају још увек Вендима… Тако је дошло до тога да су они (Немци) од ‘Вана’ узели не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме упоредо са својим“.1
Потом М. Орбини наставља: „Исто нам саопштава и Sabellico“ (Мапо Антоније Сабелик -14361506- „Enneades sive Rhapsoidia Historicum“). М. Орбини такође износи податак који оповргава претпостављене Сеобе Словена (V-VIIIвек), јер каже: „Пошто је св. Јероним живео 200 година пре доласка Словена у Далмацију, јасно је да се словенски ту говорило још у античко доба. То доказују и имена места у Далмацији које спомињу антички писци. Примера ради, Ливије спомиње Bilazora, Coritta, Grapsa, итд. одреда словенске назива места“.
М. Орбини даље наводи шеснаест римских царева родом са српског Балкана: Клаудије, Проб, Кап, Диоклецијан, Валенс, Гратијан (Грацијан), Аурелијан, Галерије, Максимин, Ликиније (Лициније). Од царева Источног Римског царства набраја: Лава, Јустина I, Јустинијана I. Од папа: Гај и Иван IV; поред св. Јеронпма хришћанске мученице биле су: Сузана, Артемија и друге.
Чак и овај дуги списак М. Орбинија није комплетан; нису поменути још: Константин Велики и још тридесетак „војничких царева“ између 270-370. године; разумљиво, као и владаре блаканских античких држава, међу којима се посебно истичу Филип II и Александар Велики.
Странице од 205-239 М. Орбини је посветио опису „Историја краљева Далмације и суседних земаља Илирика, од 495. до 1161. године“. За италијански превод Дукљанинове „Историје“, од стр. 240-243, М. Орбини је донео списак владара које помиње „Барски Родослов“.
Књижевни рад св. Јеронима (код Православаца бл. Јероним – блажени), поред Посланица и Хроника, углавном се заокружује његовим упоредним преводом Библије на латински језик, тиме уједно допуњујући старији, постојећи превод – Италу. Овај превод бл. Јеронима познат је под именом Вулгата и службени је за римокатоличку Цркву.
Међутим, тај превод Светог Писма бл. Јеронима на словенски језик, као и литургију, не помињу ни др Милан Будимир – др Мирон Флашар у делу „Преглед римске књижевности“, као ни Аугуст Франзен „Преглед повијести Цркве“.
Поменути аутори такође не помињу ни писмо бл. Јеронима – Буквицу, о којој, као и о тој словенској Библији податке доноси М. Орбини. Јер, бар везано за бл. Јеронима: литургију, написану на писму те Буквице, М. Орбини се позивао на два Италијана и папу Еугена ИВ. Стога је тешко говорити да ти Орбинијеви подаци нису тачни.1
У издању „Кршћанске садашњости“ објављена је књига Хуберта Једна „Велика повијест Цркве“ том II, Загреб, 1995 (према X. Јединовом издању на немачком из 1975.). И поред бројних навода о бл. Јерониму у овој књизи, од које сам, нскрено, внше очекивао, нема ни помена о систематском раду бл. Јеронима, тако се нигде не помиње ни Буквица.
Иван Марковић, у свом преводу „Изабране Посланице св. Јеронима“ I-II (Загреб, 1908.), у широком предговору о животу и раду св. Јеронима, не помиње ни Буквицу, нити превод Светог Писма на језик Буквице. Једино у „Енциклопедија Лексикографског Завода“ књ. 3, (Загреб, 1958.), на стр. 666 пише: „Њему се приписивао и изум глагољице (Scriptura Hieronymitana)“; и у „Народна Енциклопедија“ СХС Ст. Стојановића (Београд, 1927.), под словом Ј. о Јерониму пише:
„У Далмацији и Истри проширила се током Средњег века легенда да је Ј. изумео глагољицу“ да би тако у сукобима латинаша и глагољаша лакше бранили глагољицу.
Бл. Јероним је рођеном у Стридону (Птоломејев Сидрон, познат као Сцадрона) – Скрадин на Крки, мада има назнака да је y питању и Грахово (но, био је y непосредној близини, према познатом Стридону – Дрниш).
У IV веку, поред бл. Јеронима, појављују се и други писци који су познавали „различита словенска писма“.1 Такви је био философ Етик, често идентификован као Скит мада је био Словен, рођен у Истрији, који је такође „начинио слова за словенско писмо, али да та слова нису слична глагољичким“.2
За философа Етика Р. Пешић износи: „Етик је био угледан научник и познато је да је блажени Јероним преводи његову књигу о космогонији“.3
О философу Етику писао је, како то наводи Р. Пешић, и Hrabanus Mavrus (776-856), у делу „De inventione linguarum ab Hebreae usque Theodiscam et notis antiquis“, који је 847. постао надбискуп у Мајнцу.
П. Пешић наводи запис из житија светог Јована Златоустог из 389. године: „Скити (које судећи по многим доказима можемо сматрати Словенима), Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света, преводе Реч Божију на своје језике“.4
Што се тиче раније поменутих Етрураца они, ако се прихвате теорије – тек почетком првог миленија пре Христа долазе са неких малоазијских простора, можда у ствари треба додати, балканских простора. Ипак, не узима се ТО y обзир; Етрурци долазе под шире подножје Алпа, али долазе као Расени, Рашчани, Раси могуће и Тирсени (мада никакве повезаности, бар данас немамо, ако прихватимо и Ага – Тирси). У том широком војвођанском простору, поред Ага-Тирса били су ту и Анарти, које једино помиње Јулије Цезар.1 Такође се и море, западно од Апенина, зове Тиренско или Тирсенско море.
2 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 27.
3 Р. Пешић •’Велесова књига“ стр. 27.
4 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 27.
У свим таквим историјским комбинацијама, за Етрурце не одговарају те хронолошке одреднице. Ако се ипак прихвати да су Етрурци дошли на Апенине око почетка првог миленија пре Христа, ако са собом нису донели писмо (у ствари то је логични нонсенс), јер од кога су ту, на Апенинима, могли примити писмо, још чудније: своје писмо!
Тадашњи Рим још није постојао. Неке археолошке назнаке о Риму пре његове светске славе, у тим вековима – нема, нема чак ни колиба.
И оно, што једино може неким покретом штапића добрих вила, ту у каснијој Италији, где још нема Рима, Етрурци, без писма, без цивилизације (а на Апенинима то ни од кога нису могли примити), одједном исказују све карактеристичне ознаке високе цивилизације. Римљани су чак намерно, временом своје Републике (509-31), радили на томе да униште, збришу, у тој Италији – све раније културне трагове Етрураца. Тако су нејасне и назнаке – од кога Латини примају писменост! Да ли од Етрураца или преко Куме, од Грка?
Тек потом, око два-три века касније, Рим почиње, према Варону, према Ливију: своју историју Ab urbe Condita (753).
На простору Балкана и данас живе Раси, Раци; тο сy управо стари Расени, Рашчани. Да ли је могуће све те старе назнаке – коначо не повезати у једну логичну, али и историјску целину!
Ако су Етрурци, Тирсени, Расени, Рашчани, бар према неким релевантним историјским назнакама, дошли у контакт са Винчанским писмом тек негде крајем другог миленијума – иако је το само но себи апсурдно, но елаборирајући у том смислу – остаје отворено кад су се сусрели са тим усавершеним писмом Срби (они за чије се прастаро, санскртско име везују сви ти дублети). Може се то и другачије исказати, како према санскрту – појам Србин – Срби носи обележје бројних људи, прзница, братства, па следе епитети: добрих, храбрих, часних, итд. Од тог великог мноштва, могуће је да су временом настала сва каснија, различита имена.1
Кад су, ако су, Срби негде са истока, изнад или испод хималајских пространстава, у неком нејасном времену, кренули на запад (а све изнесене повезаности санскрта са српским оправдавају неки дужи заједнички живот Индуса и Срба), зашто је Лепенски Вир постао кључна неолитска размеђа писмености. Како то да такав међаш није у комплексу народа Индуса!
Зар су и Веде писане на писму Подунавља? Али ту је и још један, међу многима, проблем: када су записане Веде? Хомерове песме, без разлике кад је он живео, према свим сазнањима, записане су тек за времена Писистратове тираније (561-528). И та реч тиранија није грчка и не носи ознаке каснијег значења тог појма, већ је лидијска и означава – Господина.
У вези грчког језика, како се схватало, јединственим непознатим генијем, који је осмислио Алфабетско писмо преко дублета из феничког, намеће се питање: зашто Грци нису свој Алфабет прилагођавали своме Линеарном Б писму, већ према феничком. Или, тај појам – феничко писмо, ипак носи у себи све стварне касније нејасноће.
Од неког библијског времена, кад је Бог људима наметнуо различитост језика, да не би успели сазидати Вавилонску кулу,* кад би бар приближно могли сазнати ο ком се το времену, у протоку људске прошлости ради – и нама би много чега било јасније.
За Потоп, неког свеопштег појма немерљиве прошлости, остала су различита имена: Ноје, Утнапиштим, Деукалион и Пира, и још обележена неким другим, локалним именима хероја, које је Бог (или богови) хтео заштитити због њихове праведности. У вези збрке око новонасталих језика, нема никакве назнаке.
У том смислу, пуних нејасноћа, остаје изван могућности поимања, да ли су Срби носиоци усавршеног Винчанског писма, које је имало графеме за сваки изговорени глас, изговорено слово – ако нису (јер све остаје недоречено), бар – кад су дошли у контакт са Винчанском културом. На питање чија је она – у неком глобалном смислу, одговор је исти као на питања ко су, рецимо, били неки од данашњих народа: питекантропуси и јужни људи (аустралопитекуси).
Међутим, остаје сигурно: није могуће разликовати културу Лепенског Вира и Винче. То свакако нису биле две различите културе. Исто је неоспорно: Срби су наследници винчанске цивилизације – и у времену и простору.
Свакако, овакав закључак је немогућ, ако се полази од доминантне чињенице: досељавање Словена V-VII века.
Ако се прихвати да је досељавање научна истина (по типу бечко-берлинске историографске школе), шта рећи о богу Дагону, без разлике да ли су Срби поšтовали бога Дагона прво у Месопотамији, на Еуфрату, или Дунаву (о чему ће још бити речи).
Какву тек збрку у свему томе чини лобања диносауруса пробушена неким пројектилом, која се чува у Московском природњачком музеју, кога је смрт затекла пре око осамдесет милиона година (старост утврђена методом мерења С^)·
У светлу ових сазнања, нека светска изненађења: шпанске пећине Алтамире, пропаст Атлантиде – у светлу глацијалних промена, само су обичне, очекиване чињенице.
Индуси, са својим мага-југама, Пра Браминим и то Педесет и првим даном, схватањем широких космичких циклуса – нормално је квијетизмом воље, немају потребу упуштања у те проблеме, тих мање или више стотинак хиљада година прошлости. Будизам у начелу осуђује сваку наметнуту намеру: Желим – Хоћу да знам…
И Черноризац Храбар (IX-X век) истиче да Словени од раније „писахон и гатахон чертами и резами“ – он није познавао њихово предћирилско, предглагољичко писмо, да би те „црте“ другачије оквалификовао. Тај закључак односи се на словенско писмо које су други научници обележавали као Вендске руне.
Овај запис Чернорисца Храбра углавном мије бележен у целини: „… Раније Словени нису имали никакве књиге, али су се они, пошто су били многобошци, у својим верским обредима служили, читајући слике и црте урезане у дрво. Када су примили Хришћанство, они су без изузетка били присиљени да пиšу својим словенским језиком, употребљавајући грчка и латинска слова… „*
Ово мишљење изнуђује неопходан закључак тешко је прихватити тврђење да су ти Словени, за свој словни систем, вршили позајмљивање фонетских графема из грчког Алфабета.
Сматра се да су стари Грци учинили максимални помак – графичко бележење вокала, заокружујући тиме свој Алфабет, но Винчанско писмо, око три миленија старије, документује графичко фонетско писмо, чак и са бележеним вокалима. Како прихватити, у том случају, могућност да су Срби своје писмо прилагођавали грчком писму, које је настало више миленија после формирања српске Азбуке.
То потврђује и Черноризац Храбар, питајући се: „како су они (Срби) могли да напишу грчким словима речи као: бог, живот, зјело, црква и дуге сличне овим“, како то бележи Taylor „The Slavonic Alphabets“ (London, 1899; pag. 197-205).2
Луј Леже у свом раду наводи хроничара Титмара: „Међу Словенима који су још били многобошци на Елби (Алба, Лаба) кипови богова имали су исписана њихова имена“.
Стога Леже сматра: „… да је некакав, било који начин писања био потпуно познат овој раси у праисторијском добу“.1
Черноризац Храбар је сматрао да почетак другог дела историје Словена – од примања Хришћанства, од кад почињу да пишу ћириловским словима (ћирилицом), датира од 863. године.
Писање о српској старијој историји, али не заступајући унапред наметнута официјелна мишљења која дају зацртане оквире, првенствено намеће обавезу помињања вредних научних прегаоца, који су ишли корак даље. Почињем са проф. др Миланом Будимиром, иако он није први на тој листи. Предавањима и писањима обележава скоро цео XX век, износећи објективне лингвистичко-историјске чињенице, посебно о старости Срба, дакле у време кад ти подаци нису уврштавани у службене Историје о Србима.
Професор М. Будимир је, y научном смислу, првенствено кореспондирао са античким изворима, те познатим светским научним именима: П. Кречмером, В. Георгијевим, Б. Хрозним, Л. Суровјецким, Т. Желинским, П. Ј. Шафариком, Ж. Зејером и другима дакле није био усамљен у изношењу научних чињеница.
Нешто раније, своја историјска схватања о широкој проблематици порекла и историје Срба, износили су: гроф Ђорђе Бранковић, Ј. Рајић, К. Николајевић, М. С. Милојевић, П. Срећковић, С. Л. Лазић, С. Робер, Б. Рабиндер, Ј. Кострижевски, И. М. Живанчевић. Л. Ленард, Ј. Добровски, К. Церин, А. Гиљфердинг, Н. Жупанић, В. Ђерић, П. М. Јовановић, Ж. Д. Петковић, С. Гопчевић.
Овим уваженим научницима (свакако не потпуног списка) не завршава се круг другачијих мишљења, има их и у нашем времену: Р. Новаковић, Р. Пешић, О. Луковић-Пјановић, С. С. Билбија, Н. Јеремић, А. М. Петровић, Ј. Деретић…
„Наведеним ауторима захваљујући, и ова књига износи бар другачија схватања – о времену Срба, пре ВИИ века после Христа – времена завршетка претпостављених сеоба“.1
1. М. Јовић „Историја Срба“ стр. 10.
(…)
