Pročitaj mi članak
Пролеће у фебруару! Гости у баштама у пространој авлији домаћина Будимира Матића. Уживају у сунцу, у планини, изнад родне куће Вука Стефановића Караџића.
А, до планинског конака „Милица“, стиже се макадамом, кроз шуму, дугом око пет километара. Може и брже, али пешице, стрмином између Вукове спомен куће и извора Жеравије, речице на чијем је песку славни Вук исписао прва слова наше азбуке.
– Мени је баш мерак да дођем у ову лепоту и красоту, а још кад време овако лепо послужи, кад може да се прошета кроз готово нетакнуту природу – прича Угљевичанин Предраг Вујевић.
– Не зна се ко се више радује овој лепоти, недалеко од одгњишта наше писмености, да ли ми одрасли или деца. Није ни чудо што је овде доста нас из Републике Српске. Са брда видимо нашу Мајевицу.
Домаћин Будимир, који је конак подигао на прадедовском имању, на некашњем винограду, које је граничило са имањем Караџића, не стаје. Иде од госта до госта, распитује се шта може да угоди, проверава да ли је оно што је на трпези, заиста, онако каква је била жеља гостију.
Кухиња је под „диригентском палицом“ његове времешне, али агилне мајке Милице, која води рачуна да храна буде баш као из времена када је она учила од своје мајке, а потом и свекрве како да буде таква да они који је једу скоро и „прсте полижу“.
Све је домаће. Од проје, сира, кајмака, чварака до посластица. Пиће је, наравно, из подрума домаћина, а месо свеже.
– Све веће интересовање намеће потребу да ширимо капацитете, јер је ово место, на неки начин, постало, као нека врста ваздушне бање, па људи, буквално, хрле, а, као добри домаћини, морамо свакога да дочекамо – каже домаћин Будимир, који је имао и храбрости и смелости да на ледини, далеко од средишта села покрене дестинацију, која је постала незаобилазна на туристичкој мапи Подриња.
(Вечерње новости)
