Pročitaj mi članakSledećih pet godina nećemo imati tako česte izbore kao u prethodnih pet – ovom rečenicom završila se Danasova “predsednička” Izborna groznica 4. aprila prošle godine.
У том тренутку протести “Против диктатуре” били су тек у зачетку, а Александар Вучић победоносно је бројао гласове које је добио у првом кругу. Ипак, ни пола године касније од тог последњег издања нашег специјалног политичког додатка, сви смо напето очекивали нове парламентарне изборе. И кладили се у разлоге за и против. Како нас је Вучић довео у стање да не видимо очигледно?
Јер, очигледан је макијавелистички захват – он је пет година провео у пузајућем овладавању Србијом. Прво је 2012. “узео” службе безбедности, 2014. Владу и Скупштину, 2016. Војводину и општине, и коначно 2017. председничку функцију. Зашто и даље верујемо у његову моћ да темпира и убудуће изборе кад хоће и које хоће? Сигурно не због рејтинга његове Српске напредне странке. Тај рејтинг је и даље висок, али ни приближно колико је био на врхунцу 2014. Сабирање гласова СНС и Вучићевих савезника 2016. мање је од његовог резултата 2017. И на неким изборима 2018. сигурно би био још који проценат мањи.
Оно што не видимо није ни Вучићево право психолошко стање, он досад по себе и свој опстанак на власти није вукао стварно ирационалне потезе, ма како се ирационално понашао пред телевизијским камерама. А оно што видимо и што нам заклања све остало јесте политичка позорница коју је он креирао као сталне изборе и непрестану политичку кампању. Та нам позорница сакрива и спољнополитички разлог који је главни параметар сваке Вучићеве одлуке код куће, у Србији. Додуше, о том разлогу нагађамо и на то се кладимо.
И учитавамо сопствене политичке пројекције. И што више тога пројектујемо, то јаче ради Вучићева пропагандна машина, злоупотребљавајући наше процене и још више наше емоције у вези с тим проценама. Од тога се храни његова лична пропаганда, стварајући као нуспроизвод све дубљу и све бруталнију политичку поделу унутар Србије. То је расцеп који се не каналише ни у парламенту, ни у односу власти и опозиције, већ се шири у скривено неконтролисано жариште са непредвидљивим временом за експлозију.
Линија поделе није једноставна. Највећи део политички заинтересоване јавности сматра да је Вучић добио подршку на председничким а и ранијим изборима, како би прогурао у Србији формално одрицање од права на Косово. То јест, добио је кључну подршку са Запада, и заузврат је добио одрешене руке да елиминише Томислава Николића и друге циљеве који су му битни, од бизнис комбинације људи из његовог најближег окружења, до медијске контроле. У овој тачки настаје расцеп, део јавности који навија за евроинтеграције сматра Вучићеву игру неискреном и верује да ће он покушати да на сваки начин избегне одрицање од Косова. И да ће покушати да заштиту од последица потражи од Русије.
Што је занимљиво, у то верује и даље и велики број искрених бирача СНС, али из супротних мотива. Други део јавности пак убеђен је да Вучић “испоручује” договорено, као што је већ учињено са Бриселским споразумом 2013, те да ће се формално одрећи Косова и испунити и друге делове западне агенде, укључујући контролу Милорада Додика, сарадњу са НАТО, подршку Црној Гори и Македонији на западном путу… Мали “предах” пре тога јесте тај проблем са изборима у Београду, па кад реши и то, моћи ће да се посвети тражењу компензације за уступке које ће учинити. А главни уступак биће његова дуга и неуздрмана владавина.
Али, с обе стране линије поделе верује се да се Вучићево одрицање од Косова, а то се чита и као одрицање од Русије, као и супротно неодрицање, неће одиграти без тектонског потреса. И у једном и у другом делу јавности заинтересоване групе виде шансу да у том потресу Вучића оборе с власти. Отуда толика неизвесност и напрегнутост у ишчекивању шта ће он тачно учинити – да се не пропусти моменат расплета, и да се позиционира у односу на страни фактор – западни или руски, који ће тај расплет, верује се, подстаћи. Да се ишло на ванредне парламентарне изборе, то би значило да се одлаже прича о Косову, да Вучић озбиљно ризикује западну подршку, и то чак и у случају да после тих избора у Влади Србије више не би били ка Москви окренути Ивица Дачић и Ненад Поповић.
Али, ако се на изборе не иде, то може да значи и да подршка споља Вучићу слаби, са које год стране да му је битнија. И зато је он морао поново да приказује лакоћу са којом би изборе расписао, да показује како влада помоћу избора, а не захваљујући њима, и уопште да настави да се понаша као да подршка споља и подршка гласача изнутра расту ли расту.
Међутим, ништа више од тог све празнијег блефирања не показује колико у политичком расцепу ври као у паклу. То чак више није ни платформа СНС за београдску кампању – ево расписујемо, па не расписујемо изборе како бисте стално мислили о томе, а не како ћете ви сами наступити према бирачима у Београду.
Вучић ће, као што се Србија суочила са његовим макијавелизмом, морати да се суочи и са другом страном те исконске политичке технологије. А то је да не може бити суверена и стабилна власт, чији су носиоци у тој мери корумпирани као што је то случај у Србији. Ако свака полуприватна обавештајна службица поседује фајлове са озбиљним подацима о бруталним злоупотребама људи из врха власти, у тој држави нема ни спољне, али ни унутрашње политике, већ само потеза самоодржања. Случај београдске јелке од 83.000 евра мала је илустрација таквих података.
У том кључу нема ни Косова ни Русије, ни избора, то јест све је у функцији обрачуна унутар сиве зоне, који укључују издаје, интриге, лажи, параноју и потпуну суровост према ономе ко је доживљен као противник. А колико смо и даље у тој зони сумрака сведочи и то што се Вучићу блиски аналитичари питају, правећи се да то није реторичко питање, ко сад контролише подземље у Србији. И немају одговор сем да се обрачун кланова из Црне Горе преселио овде, што сви знамо, додуше само нагађајући зашто. А ако иког занима, како нас други виде – у дипломатским круговима се тврди да ова година није кључна за Вучића, да ће моћи да иступи са предлогом за Косово само ако он то сам хоће. Рачуна се на то да он може рећи да нема подршку јавности и опозиције да потпише споразум са Косовом, иако је све покушао. У том случају, шта ће му бити препоручено ради освајања те подршке, видећемо. И моћи ћемо да се кладимо опет хоће ли та препорука гласити – ванредни парламентарни избори.
